Грајф: Веома је важно интернационализовати питање Јасеновца

Јевреји и Срби су заједно патили, заједно су умирали и имају пуно право да живе мирно и срећно и да се осећају безбедно, каже професор

На свечаности одржаној поводом Дана државности Србије, председник Републике Србије Александар Вучић уручио је одликовања заслужним појединцима и институцијама, исказујући посебну захвалност иностраним лауреатима који шире углед Србије далеко ван њених граница.

Међу добитницима признања је и израелски историчар, професор др Гидеон Грајф, добро познат читаоцима нашег листа, аутор монументалне студије „Јасеновац – Аушвиц Балкана. Усташка империја окрутности”, чије смо делове доскора објављивали у фељтону Политике.

За високо одличје – Златну медаљу за заслуге – која се додељује за изузетне резултате рада у свим областима, др Грајфа су предложили СУБНОР, Удружење логораша Јасеновац, Републички центар за ратне злочине из Бањалуке, те Шеста, Седма и Осма кордунашка дивизија. Светски признат експерт за Аушвиц и нацистичке логоре истребљења, др Грајф није могао да скрије узбуђење због примљеног признања.

Професоре Грајф, прво примите честитке поводом добијеног одличја. Како га доживљавате?
Најпре бих захвалио свима који су ме предложили за орден Републике Србије, а посебно председнику Александру Вучићу и првом потпредседнику владе и министру спољних послова Ивици Дачићу, што су подржали рад Међународне експертске групе ГХ7, чији сам оснивач и директор. Ова група истражује и прикупља релевантну документацију о Холокаусту и геноциду у НДХ и о логору уништења Јасеновац. За мене је орден велика част, али га доживљавам као заједнички. Зато га и посвећујем израелској и српској дипломатији, посебно амбасадору др Љиљани Никшић, која је неуморан координатор српско-јеврејске академске сарадње.

Без др Љиљане Никшић, сасвим сигурно, данас не бих био пред вама. Одличје посвећујем и др Алони Фишер Кам, израелској амбасадорки у Београду, која је испратила све моје активности, заједно с директором за Балкан Министарства спољних послова Израела, амбасадором Даном Оријоном.

Признање вас испуњава поносом?
Свакако, али га прихватам само као као колективно признање, јер један човек није заслужан за све оно што је резултат огромног и пожртвованог рада на подизању српско-јеврејског бедема пред ревизијом прошлости. Али, ето, ја сам привилегован што сам у име свих примио овај заједнички српско-јеврерјски орден, за који се надам да ће његова реплика, на понос српско-јеврејског братства и пријатељства, наћи места и у Музеју српске дипломатије. То ће ми много значити пошто имам дубоко осећање пријатељства према српском народу, осећање које проистиче из заједничке историје наша два народа, историје у којој налазимо многе сличности. Јевреји и Срби су заједно патили, заједно су умирали и имају пуно право да живе мирно и срећно и да се осећају безбедно. Ето још једног разлога што ме ово одликовање испуњава великим поносом и срећом.

Какве реакције очекујете на вашу упоредну анализу Аушвица и Јасеновца?
Немам илузија да ће моја студија променити мишљење ревизиониста и оних који поричу чињенице. Имамо негативно искуство с онима који негирају Холокауст. Хиљаде књига, хиљаде сведочења, хиљаде истраживања, хиљаде документарних филмова, нису их натерале да се предомисле.

С друге стране, очекујем да пристојни, образовани људи, без предрасуда, уче из моје књиге, да о њој промисле и да схвате компликовану и тешку причу од 1941. до 1945. године у НДХ. Надам се да ће првенствено одати пошту стотинама хиљада недужних људи који су мучени, понижавани и, на крају, убијени у Јасеновцу.

Пре годину дана приредили сте у Уједињеним нацијама прву српско-јеврејску изложбу о Јасеновцу, доприневши да се интернационализује питање заштите културе сећања на страдање у овом логору уништења…
Интернационализација питања заштите културе сећања на жртве Јасеновца је веома важна, важни су активизам и помоћ прогресивним и антифашистичким снагама у Хрватској да се одупру таласу ревизионизма и неоусташтва. Драго ми је да се укључио и Светски јеврејски конгрес у пуном капацитету, да је изјава председника Израела Рувена Ривлина на поклоњењу жртвама Јасеновца била инспирација за наслов моје књиге: „Јасеновац – Аушвиц Балкана”. Веома је важно да се оснажи сарадња свих прогресивних снага на заустављању тог опасног неоусташког тренда у Хрватској, који може да охрабри неонацистичке покрете и групације и у другим земљама.

Влада Републике Српске именовала вас је за председника Међународне групе за истраживање страдања у регији Сребренице од 1992. до 1995. године. Шта вас је мотивисало да се тога прихватите?
За мене је истраживање страдања у сребреничкој регији несумњиви изазов, јер постоје различита тумачења. Али, као историчар и научни истраживач, морам да кажем да не постоје две или три истине, већ само једна. Док сам истраживао Јасеновац, наишао сам на податке о Хан„џар дивизији” и њиховим дејствима. Учешће муџахедина у балканској трагедији свакако да ме је заинтересовало као истраживача који долази из Израела. Могу да кажем да ћу се трудити да дам све од себе да детаљно проучим све аспекте страдања свих народа у деликатној сребреничкој регији.

Недавно су у архиву Единбурга откривени аеро-снимци подручја Јасеновца настали 1945. године. Неке масовне гробнице су биле дуге и по неколико стотина метара. Шта закључујете на основу тога?
Јасан је закључак да је број убијених жртава у Јасеновцу био изузетно велики. Нови снимци откривају и нову чињеницу, то јест, постојање много већих масовних гробница расутих на површини од најмање десет квадратних километара. Ти снимци су један од коначних доказа на основу којих ћемо, бојим се, морати чак да повећамо број убијених у Јасеновцу са 700.000 или 800.000, што су данашње процене.

Књигу о Јасеновцу сте посветили пријатељу Менахему Шелаху. Шта би он рекао на резултате истраживања до којих сте дошли?
Сигуран сам да би мој покојни пријатељ, који је нажалост умро веома млад, био изузетно поносан на мене. Када смо заједно радили у Јад Вашему, нисам имао никаквог посебног контакта с историјом Јасеновца. Али пошто сам толико ушао у ову тему, поносно могу да кажем да су моја најважнија основна сазнања потекла из његовог ремек-дела, књиге Исто„рија холокауста ? Југославија”, коју је Јад Вашем објавио 1990. У тој књизи Шелах је објавио да је на стотине хиљада уморено у Јасеновцу, конкретно ? око 700.000 људи ? и да је то био највећи злочин у историји човечанства. Његова књига је моје полазиште у свим даљим истраживањима. У мојој машти, Менахем Шелах би рекао: Ги„деоне, честитам ти.” Веома, веома сам тужан што он данас није с нама, да види да се настављају његова истраживања, да се истрајава у његовој борби за истину о Јасеновцу.

Како видите стварање међународне консултантске групе за снимање филма о Јасеновцу и даље разговоре с Емиром Кустурицом о тој теми?
То је као кад сте сами или кад имате породицу. Велика породица чини да се осећате снажнијим, да говорите гласније, да имате више самопоуздања. Група ГХ7, коју смо основали, обухвата историчаре из седам земаља, као што су Немачка, Италија, Норвешка, Сједињене Америчке Државе и друге. Обавили смо сјајан посао. Такву иницијативу бих желео да поновим и у вези с холивудским филмом који треба да режира генијални режисер професор Емир Кустурица. За мене би рад с њим био остварење сна. Рекао сам пре неких месец дана у Андрићграду да ће добити сву моју историчарску подршку ако одмах почне с продукцијом филма. Свету је потребан овај филм одмах да би дошао до свих слојева друштва и до што већег броја земаља. Моје искуство с Ласлом Немешом, који је снимио холивудски филм Ша„улов син”, базиран на мојој књизи о зондеркомандосима, награђен је Оскаром. Осећам да би Ја„сеновац ? Аушвиц Балкана” могао, такође, да освоји Оскара. Ја сам ту да помогнем да такав филм буде снимљен.

ЛЕКТОРАТ ЗА ХЕБРЕЈСКИ НА БЕОГРАДСКОМ УНИВЕРЗИТЕТУ

Постали сте гостујући професор на Београдском универзитету и започели сарадњу с Филолошким факултетом за поновно отварање лектората за хебрејски језик и историју јеврејске цивилизације. Зашто је то важно?
Хебрејски је један од најстаријих језика на свету, ако не и најстарији, тако да је сасвим природно што ће престижни Филолошки факултет Универзитета у Београду имати један такав лекторат. Изузетно сам захвалан деканки, проф. др Љиљани Марковић, која ми је понудила ову важну мисију, коју сам понизно прихватио. Једва чекам да почнем да предајем, с надом да ће се хебрејски ускоро чути на улицама Београда. Исто важи и за хебрејску културу, која припада најстаријим културама на свету.

У ствари, језик и култура се не могу раздвојити. То је једно те исто. Мислим да би Србији и Србима, такође требало, на бази реципроцитета, помоћи да имају лекторат српског на универзитетима у Израелу. Неке од мојих колега су за то заинтересоване.

 

Насловна фотографија: Слободан Бибић/Политика

 

Аутор Слободан Кљакић

 

Извор Политика, 18. фебруар 2019.