Коцка је бачена

Америчко-кинески економски рат је ушао у фазу из које нема назад. Трамп више не може да спречи чеони судар две силе

Ево приче која би требало да делује познато. Велика сила, без премца у војној моћи и технолошким достигнућима, извози свој економски модел слободне трговине широм света. Границе колабирају, дистанце се смањују и свет наизглед постаје мањи. Али [одједном] се уздиже још једна сила, чија је доминација изграђена на систему економског национализма и [државне] индустријске политике. Док ова потоња сила просперира, она прва стагнира, што распаљује конфликт који не води само до рата, већ и до деценију дугог опадања у светској трговини и финансијама. Говорим, наравно, о последњем таласу глобализације који је укључивао Велику Британију и Немачку, а који се на крају окончао Првим светским ратом и Великом депресијом. Био је то бум који је трајао готово осам деценија, током којих су се светска трговина и финансијска отвореност скоро удвостручиле. Међутим, како Банка за међународна поравнања наводи у свом извештају за 2017, „колапс првог таласа је био подједнако невероватан као и његов раст“ и резултовао је „скоро потпуним пресецањем“ прекограничне трговине и финансијских токова.“

Тако пише Рана Форохар у Фајненшел тајмсу, додајући следеће:

 „Тржишта нису видела шта се спрема. А ризикујући да испаднем Касандра [алузија на ћерку краља Пријама и краљице Хекубе која је, према грчкој митологији, била проклета тако да њена пророчанства буду тачна али да нико у њих не верује, прим. аут.], питам се јесу ли исто тако несвесна онога што се данас догађа између САД и Кине. Сукоб ове две велике силе има очигледне сличности са претходно наведеном причом, и то не само у контексту супротстављених економских модела и растућег национализма, него и поводом ‘бум-баст’ хронологије [Мисли се на тзв. „boom-bust“ циклус који означава процес наизменичних економских експанзија и контракција; прим. прев.]“. Њена поента је на месту.

Наравно, данашња америчка одлучност да се Кини поткрешу крила се углавном своди на велико раздвајање глобалне сфере на ону америчку и ону изоловану, остракизовану, руско-кинеску. Све то је пропраћено радикалним грабљењем за новим технологијама у широко дефинисаним круговима национално-безбедносне индустрије – где су сви делови заједно везани под америчком доларском, енергетском и војном хегемонијом.

ДЕГЛОБАЛИЗАЦИЈА
Да, то се може називати „деглобализацијом“, али оно постаје још више од тога: то је „извлачење“ из нечега што је до сада држано у фузији, из једне сложене ризомске структуре [ризом, лат. „rhizome“, је тип подземног стабла са разгранатим корењем, прим. прев.]. Дакле, то је извлачење из учвореног, испреплетаног економског и политичког коренског система. Какав год био нечији став поводом глобализације – добар или лош – амерички начин вођења „MAGA“ (акроним Трамповог изборног слогана ,,Учинимо америку поново великом“; прим. прев.) рата против Кине ће вероватно имати нежељене последице које би могле довести до дешавања сличних онима из претходног века.

У томе је поента. Не то да су Британија и Немачка на крају заратиле – па да ће се аналогно томе и америчко-кинеске тензије слично окончати. Нити то да се изгледа дуги период раста светске трговине сада изненада окончава („границе колабирају, дистанце се смањују и свет наизглед постаје мањи“).

Америчко-кинески трговински преговори, Пекинг, 14. фебруар 2019. (фото: Марк Шифелбајн/ Ројтерс)

То је можда тачно, али пре се ради о томе да су високо разорне економске последице описане у чланку ФТ-а имале јасан развојни образац: у првом случају, Британија је била одлучна да заустави моћну Немачку (најпре притискајући је низом непријатељских савезништава, а на крају и уништавајући је комбинованом војном силом Британије, Русије и Сједињених Држава). У данашњем случају, Америка је потпуно одлучна у жељи да сузбије Кину: најпре стављањем Кине на мету технолошког и научно-кадровског бојкота, а потом и масивном обновом арсенала САД.

ЕВРОПА ПОД ПРИТИСКОМ
Вреди се подсетити да је добар део разлога за катастрофалну економску ситуацију у Немачкој након Првог светског рата проистекао из немачког штампања новца без покрића како би се у новој трци у наоружању пред Други светски рат поново набавило оружје.

Државни секретар Помпео у скорашњој европској тури готово да је Европљане ставио пред ултиматум: „Само уврстите кинеску 5Г технологију у своју државну инфраструктуру и изгубићете било какву америчку технологију“ – Или сте са нама (против Кине), или сте (са Кином) против нас. Ревизија америчких закона о спољној трговини и контроли извоза, нарочито у погледу „помаљајућих и круцијалних технологија“, на крају ће покидати значајне везе између Сједињених Држава и Кине.

Европа је под притиском да се сврста уз САД у овом хладном економском рату против Русије и Кине. А у намери да принуди Европу да пође овим путем, Америка је спремна да је подели, ослањајући се на исток у својој антируској и антикинеској поларизацији. Ијан Бремер и Клиф Купчан из Евроазијске групе сматрају да се прве последице ове нове „ратне“ поларизације већ осећају:

„Тарифе већ терају америчке фирме да преместе делове својих ланаца снабдевања даље од Кине – ка Југоисточној Азији, Латинској Америци, а у неким случајевима и назад у САД. Ово раздвајање ће се додатно убрзати јер политички и финансијски притисци терају све већи део америчке производње, укључујући и потенцијално сложена финална склапања, ка политички безбеднијим тржиштима.“

„НЕСАГЛЕДИВЕ ЛАНЧАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ“
„Ове земље (САД и Кина) се разилазе. Подједнако важно, америчка настојања да се увећа надзор над кинеским студентима природних наука и радницима, као и да им се ограниче или одбијају визе за САД, смањиће прилив креативног талента у Сједињене Државе. Истовремено, то ће ограничити и прилив инжењера и предузетника са америчким искуством у Кину. Овај тренд ће растурити ‘цевовод’ иновационог талента, што би могло да има несагледиве ланчане последице у секторима кључних технологија.“

„А ту је и револт према технолошким компанијама (енгл. „tech-lash): Дигитална регулација цвета широм света док владе – суочене са револтом јавности поводом питања приватности, као и са иностраним операцијама утицаја вођеним преко друштвених мрежа – шамарају порезима велике технолошке корпорације и ограничавају проток сензитивних информација преко граница. Бразил, Индија, па чак и Калифорнија су усвојили или разматрају усвајање легислативе која се ослања, а у неким случајевима и надмашује, европска ригорозна правила о заштити података.“

Ијан Бремер, оснивач и председник Евроазијске групе

Суштина је да ће амерички и кинески ланци снабдевања и технолошка кооперација наставити да се распадају и удаљавају од својих сфера – чак и уколико се претње америчких тарифа повуку. Тарифе су само једна димензија америчке кампање за блокирање ултимативног кинеског „примата“.

ОД ЕКОНОМИЈЕ ДО БЕЗБЕДНОСТИ
Овај „рат“, премда економски, сада се све више гура у оквире америчке националне безбедности. А историја нас учи да једном када интереси националне безбедности однесу превагу, они гутају све више и више економије – па се тако и владе све више мешају и посежу за све већом контролом. Неуређен и затегнут технолошки развод ће створити проблеме компанијама, подићи ће трошкове (нпр. због тражења и успостављања нових линија снабдевања) и изазвати преоптерећење растућим надзором над поштовањем правила, безбедносних процедура и приватности.

Са свиме овиме би могло да се изађе на крај (иако једва) уколико би се овај рат ограничио само на поље технологија, али то није случај. Трампов циљ овде је, једноставно речено, да натера америчке компаније да оду из Кине – и да сузбије кинеске економске перспективе. САД ће наставити да користе вантарифне баријере, инвестиционе рестрикције, извозно „прстенасто ограђивање“, финансијске санкције и кривичне оптужнице како би оствариле своје циљеве. Све ово ће се проширити и на поља енергетике и информационих технологија. Заправо већ јесте. (Присетимо се како је Британија најпре покушала да ослаби Немачку економски, блокадама транзита хране кроз Северно море. А САД су подржавале ту блокаду.)

Али претходни преседан изазива вероватно највећу забринутост поводом Трамповог инсистирања на пуном спектру, односно на обнављању арсенала америчке војске. Он је обећао да ће превазићи све ривале по издацима и иновацијама у обнови америчких борбених система, и упустио се у ослобађање Америке од свих рестрикција из старих споразума о ограничењима наоружања.

ПРЕТЕЋА ДУЖНИЧКА ПЛАНИНЧИНА
У вези с тим, прошле недеље се догодило нешто од огромног значаја. Како извештава Џилијан Тет из Фајненшел тајмса: „Високо рангирана функционерка банке Голдман Сакс, Бет Хамак, која председава саветодавном групом америчке владе познатом као Саветодавни комитет за обвезнице Трезора (TBAC), је министру финансија Стивену Мнукину послала писмо – са бомбом при дну“. Она даље наводи: „Према прорачунима TBAC-а, Америка ће у наредној деценији морати да прода обвезнице у вредности од астрономских 12 билиона долара“. „Ово ће представљати јединствен изазов за Трезор“, упозорава госпођа Хамок, чак и када би „занемарили могућност рецесије“. „Простим језиком речено“, закључује Тет, „експерти са Волстрита из комитета се питају ко би на свету – или макар свету финансија – купио ову претећу планинчину Трезора?“

Северни улаз у зграду Министарства финансија САД (United States Department of the Treasury) у Вашингтону

Овде се – да не буде забуне – ради о зајму који је Америци неопходан пре него што Трамп буде могао и прстом да мрдне за своје велико опремање америчке војске. Саветодавни комитет даље упозорава да дефицити типично расту од два до пет одсто БДП-а током рецесија, што у преводу подразумева додатне дефиците од 500 до 1000 милијарди долара при актуелним нивоима БДП-а, а такође је упозорио и да би „ови неопходни зајмови морали да буду финансирани у контексту високе доларске дужничке изложености на глобалном нивоу“.

Како пуна тежина ове поруке не би промакла, Тет додаје да је „ове недеље један од највећих америчких хеџ фондова приватно закључио да ће – за пет година – Трезор морати да прода обвезнице еквивалентне вредности 25 одсто БДП-а (што је скок од 15 одсто у односу на данашње стање)“. „Овај ниво дуга се догодио само два пута у протеклих 120 година – најпре током Другог светског рата и затим поново током финансијске кризе из 2008. У првом случају, америчка влада је натерала приватне домаће штедише да купују њен дуг кроз патриотско-пропагандну кампању и финансијске контроле. У другом случају се ослањала на биланс своје централне банке остварен путем квантитативних олакшања (читај „штампања новца“)“.

„Због величине америчке економије и тржишта… биће потребна померања од око шест одсто у алокацијама глобалних ефектива“ како би се апсорбовао дуг, упозорава овај хеџ фонд… „Шта ако инвеститори не буду желели да пристану на та померања?“

То је важно питање. Али Трамп је подигао барјак обимног опремања војске, уз карактеристичну „MAGA“ националистичку помпу. И тако сада једва да прође дан у којем се Кина у Конгресу не помене као „највећа дугорочна стратешка претња“ за САД. Војно-индустријски комплекс, Конгрес и Белтвеј – сви они су непоколебљиво одлични. Федерални долари ће нађубрити свих педесет држава, у то можемо бити сигурни, а „очи“ Конгреса су већ усредсређене на ту сочну перспективу. Нема шансе да ће се од овога одустати.

ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ
Али, да се вратимо на ону астрономску TBAC бомбу. Она се мора схватити у контексту пада удела долара у светским девизним резервама са 70 одсто из 1999. на 63 одсто крајем 2017. у тренутку када глобална трговина – као део светског БДП-а – достиже врхунац.

Веровали или не, Кина је сада „на нули“ са остатком света. У августу је забележен историјски догађај – по први пут у савременој историји, биланс Кине за прву половину године је био у дефициту. А само да не буде забуне – без трговинског суфицита неће бити ни кинеског финансирања америчког дуга. А ионако га већ неко време и нема.

Дакле, да склопимо све ово: Америка психолошки и политички не може, или неће, да одступи од обећаног унапређивања америчког наоружања – „надмашићемо све у издацима и иновацијама“ (мада ће нешто од тога на крају неизбежно морати да буде поткресано) – јер је сада већ подигнута превелика галама о (кинеској) „претњи“. Коцка је бачена. Али нема странаца који купују амерички дуг – након седам деценија у којим су финансирали америчке дефицитиране издатке. И шта ће се десити када, за кратко време, дођемо до тачке у којој ће Трезор морати да прода титански дуг једнак величини од 25-30 одсто америчког БДП-а (и то вероватно усред рецесије, у којој ће државни издаци аутоматски скочити)?

Не само да ће амерички фискални простор постати пребукиран – биће прегажен. Неће бити новца за нови талас демократских радикала (попут Окасио-Кортезове) који захтевају подизање социјалних издатака. Напрегнуће партијског јединства постаће очигледно. Али неће бити новца ни за распадајућу америчку инфраструктуру. Неће бити новца да се попуни рупа која ће недостајати у пензионим издацима. Друштвени стрес ће скочити.

Трамп даје изјаву за медије испред портрета првог америчког председника Џорџа Вашингтона, 2. октобар 2017. (фото: Кевин Ламар/Ројтерс)

Неминовно, штампарије долара америчког Трезора ће се усијати. А поверење у долар ће потонути. Није потребна Форохарова „Касандра“ да упире прстом на ранија искуства о томе шта би могло да се догоди (тј. шта се већ дешавало) када једна бивша доминантна држава одлучи да спречи успон конкурента – свим средствима. Да ли је прекасно за Трампа да се повуче и задовољи тиме да Кини продаје доста соје и нешто течног гаса? Вероватно јесте.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор strategic-culture.org