Rusija nije pronašla lek za obojene revolucije

Američki stručnjak tvrdi da Rusija i dalje ne može da garantuje bezbednost proruskim vladama koje se nađu na udaru obojenih revolucija

Najkasnije od 2004. godine i „narandžaste revolucije“ u Ukrajini, Rusija namerava da se suprotstavi „obojenim revolucijama“. Ovi ustanci podrazumevali su svrgavanje posthladnoratovskih diktatora u Jugoslaviji 2000, Gruziji 2003 („Revolucija ruža“), Ukrajini 2004 („Narandžasta revolucija“), i Kirgistanu („Revolucija lala“). Od tada je sam izraz postao nekako passé na Zapadu, ali je Rusija, čak i u 2019. godini, i dalje je opsednuta obojenim revolucijama. S obzirom na to da su u sva četiri slučaja svrgnute proruski orijentisane vlade, ovakva opsesija ima smisla.

Od 2005. godine, promene poludemokratskih režima u nedemokratske režime sa proruskom politikom izbegle su etiketu „obojenosti“: aprilska revolucija u Kirgistanu 2010, Evromajdan u Ukrajini 2014, i protesti u Jermeniji 2018. godine bi se mogli smatrati duhovnim naslednicima prvobitnog talasa. Tokom deset godina, između „Narandžaste revolucije“ i Evromajdana u Ukrajini, zapadni analitičari su često tvrdili da je Putin pomno pratio razvoj događaja 2004. godine i da je razmišljao kako da ih spreči u budućnosti.

PROTIVMERE NISU DALE PLOD
U periodu između suzbijanja protesta u Rusiji zbog Putinove ponovne „rokade“ u Kremlju 2012. godine i ruske intervencije u Ukrajini nakon Evromajdana 2014. godine, sa sigurnošću se može reći da je Rusija skovala planove za suprotstavljanje obojenim revolucijama. I to, takođe, nije samo vojna politika: pošto su protesti 2018. godine u Jerevanu srušili vladu Serža Sargasjana, Rusija je često pozivala novog jermenskog premijera Nikola Pašinjana da dođe u Moskvu kako bi osigurala da se on neće  povući iz Organzacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) i Evroazijske ekonomske unije.

Međutim, čini se da te protivmere ne postižu uspeh. Ukrajina je danas više nego ikada bliska Zapadu, uprkos ruskom diplomatskom, vojnom i ekonomskom pritisku. Ruski mediji nemoćno posmatraju Jermeniju, pa čak i čvrstog saveznika Belorusiju, kako traže političke i vojne veze sa Zapadom, Kinom i drugima. Danas SAD povlače poteze koje direktno idu naruku ruskim propagandistima: američka vlada aktivno pokušava da svrgne režim ruskog partnera, predsednika Venecuele Nikolasa Madura, znajući da Rusija ne može ništa da učini po tom pitanju.

Opozicioni protesti na glavnom trgu u Jerevanu nakon kojih je opozicioni lider Nikola Pašinjan preuzeo vlast u zemlji, april 2018.

Bez obzira na to što su Sjedinjene Države oštro kritikovale Rusiju zbog slanja dva strateška bombardera u Venecuelu decembra 2018. i što je Zapad uznemiren zbog moguće obnove ruskih baza u Latinskoj Americi, Rusija nema takve planove niti njeni strateški bombarderi mogu ugušiti masovni ustanak. Neke ruske medijske ispostave tvrde da Moskva, venecuelanskim raketnim baterijama S-300V ruske proizvodnje, samo kupuje dodatno vreme da bi odlučila kako će sačuvati Karakas od američke intervencije iako je, u ovom trenutku, teško zamisliti kako će Moskva vratiti Madura na čvrsto tlo.

Rusija je odlučno stala iza Madurovog režima, ali joj nedostaje ekonomska moć kako bi pomogla Venecueli da povrati finansijsku stabilnost, što je pokušavala u par navrata 2018. godine. Ruski analitičari, pojašnjavajući kako Maduro može prisilno održavati red u zemlji, jedino su uspeli da ukažu na vojna i policijska vozila kineske proizvodnje kao moguća sredstva kontrolisanja mase. U međuvremenu, Kina je, tokom aktuelne krize, bila daleko manje glasna u podršci Maduru od Rusije. Ona je nastavila da priznaje vladajući režim i da poziva na uzdržanost od intervencije u unutrašnje stvari Venecuele, ali nije otvoreno osuđivala američku politiku svrgavanja režima kao što je to učinila Rusija.

U RUSIJI NEĆE BITI REVOLUCIJE, ALI…
Simbolička težina ruskih diplomatskih izjava izgubljena je u čistoj kakofoniji informacija objavljenih zvaničnim i nezvaničnim ruskim kanalima. Ruske oružane snage nastavljaju da jačaju, ali ostaju vezane samo za Siriju i jačanje oslabljene kontrole duž ukrajinske granice. Strateški bombarderi koji su poslati u Venecuelu predstavljaju jedno od retkih ruskih vojnih sredstava kojim bi se mogla dosegnuti Južna Amerika: ruska mornarica bi verovatno mogla rasporediti par ratnih brodova barem do Atlantskog okeana, ali bi time značajan deo njenih pomorskih sredstava bio stavljen u rizik od uništenja ako bi se Trampova administracija odlučila za eskalaciju sukoba, ili poniženja ako brodovi ne bi uspeli da preokrenu situaciju.

Na svom terenu, Rusija i Kina su jačale „anti-terorističke“ vojne i paravojne kapacitete kako bi sprečile obojene revolucije. Međutim, ruski odbrambeni stratezi su čak i ove pripreme dovodili u pitanje zbog zabrinutosti da će Zapad možda koristiti taktiku „hibridnog ratovanja“ kojom će odvojiti ruske arktičke luke od kontrole Moskve. Na kraju krajeva, čuveni članak načelnika Generalštaba ruske vojske Valerija Gerasimova je, zapravo, govorio o tome kako Zapad navodno „inicira“ obojene revolucije, koristeći Arapsko proleće 2011. godine kao tipičan primer.

Sukob demonstranata i policije u Venecueli, januar 2019.

Ruska ekonomija možda stagnira, ali teško da se urušava kao u Venecueli. Zbog toga je mala verovatnoća da će se u Rusiji u skorije vreme desiti „obojena revolucija“. A ako, kojim slučajem, do toga i dođe, čini se da su ruske oružane snage i Nacionalna garda itekako spremni da reaguju. Međutim, sprečavanje kolapsa režima koji su prijateljski nastrojeni prema Moskvi i dalje je izuzetno težak zadatak za Rusiju, pogotovo u onim zemljama koje su geografski daleko od njenih granica (i blizu SAD), kao što je Venecuela. Sirijski model (tj. veliki vojni angažman) će ostati verovatno jedino održivo rešenje za podršku onim režimima koji su saveznički i prijateljski nastrojeni prema Rusiji, a koji se nađu u opasnosti. Na žalost Moskve, velike vojne kampanje su skupe i teško ih je sprovoditi brzo ili istovremeno.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Nikolas Majers je američki vojni analitičar ruskog porekla

 

Izvor The National Interest