Русија није пронашла лек за обојене револуције

Амерички стручњак тврди да Русија и даље не може да гарантује безбедност проруским владама које се нађу на удару обојених револуција

Најкасније од 2004. године и „наранџасте револуције“ у Украјини, Русија намерава да се супротстави „обојеним револуцијама“. Ови устанци подразумевали су свргавање постхладноратовских диктатора у Југославији 2000, Грузији 2003 („Револуција ружа“), Украјини 2004 („Наранџаста револуција“), и Киргистану („Револуција лала“). Од тада је сам израз постао некако passé на Западу, али је Русија, чак и у 2019. години, и даље је опседнута обојеним револуцијама. С обзиром на то да су у сва четири случаја свргнуте проруски оријентисане владе, оваква опсесија има смисла.

Од 2005. године, промене полудемократских режима у недемократске режиме са проруском политиком избегле су етикету „обојености“: априлска револуција у Киргистану 2010, Евромајдан у Украјини 2014, и протести у Јерменији 2018. године би се могли сматрати духовним наследницима првобитног таласа. Током десет година, између „Наранџасте револуције“ и Евромајдана у Украјини, западни аналитичари су често тврдили да је Путин помно пратио развој догађаја 2004. године и да је размишљао како да их спречи у будућности.

ПРОТИВМЕРЕ НИСУ ДАЛЕ ПЛОД
У периоду између сузбијања протеста у Русији због Путинове поновне „рокаде“ у Кремљу 2012. године и руске интервенције у Украјини након Евромајдана 2014. године, са сигурношћу се може рећи да је Русија сковала планове за супротстављање обојеним револуцијама. И то, такође, није само војна политика: пошто су протести 2018. године у Јеревану срушили владу Сержа Саргасјана, Русија је често позивала новог јерменског премијера Никола Пашињана да дође у Москву како би осигурала да се он неће  повући из Органзације уговора о колективној безбедности (ОДКБ) и Евроазијске економске уније.

Међутим, чини се да те противмере не постижу успех. Украјина је данас више него икада блиска Западу, упркос руском дипломатском, војном и економском притиску. Руски медији немоћно посматрају Јерменију, па чак и чврстог савезника Белорусију, како траже политичке и војне везе са Западом, Кином и другима. Данас САД повлаче потезе које директно иду наруку руским пропагандистима: америчка влада активно покушава да свргне режим руског партнера, председника Венецуеле Николаса Мадура, знајући да Русија не може ништа да учини по том питању.

Опозициони протести на главном тргу у Јеревану након којих је опозициони лидер Никола Пашињан преузео власт у земљи, април 2018.

Без обзира на то што су Сједињене Државе оштро критиковале Русију због слања два стратешка бомбардера у Венецуелу децембра 2018. и што је Запад узнемирен због могуће обнове руских база у Латинској Америци, Русија нема такве планове нити њени стратешки бомбардери могу угушити масовни устанак. Неке руске медијске испоставе тврде да Москва, венецуеланским ракетним батеријама С-300В руске производње, само купује додатно време да би одлучила како ће сачувати Каракас од америчке интервенције иако је, у овом тренутку, тешко замислити како ће Москва вратити Мадура на чврсто тло.

Русија је одлучно стала иза Мадуровог режима, али јој недостаје економска моћ како би помогла Венецуели да поврати финансијску стабилност, што је покушавала у пар наврата 2018. године. Руски аналитичари, појашњавајући како Мадуро може присилно одржавати ред у земљи, једино су успели да укажу на војна и полицијска возила кинеске производње као могућа средства контролисања масе. У међувремену, Кина је, током актуелне кризе, била далеко мање гласна у подршци Мадуру од Русије. Она је наставила да признаје владајући режим и да позива на уздржаност од интервенције у унутрашње ствари Венецуеле, али није отворено осуђивала америчку политику свргавања режима као што је то учинила Русија.

У РУСИЈИ НЕЋЕ БИТИ РЕВОЛУЦИЈЕ, АЛИ…
Симболичка тежина руских дипломатских изјава изгубљена је у чистој какофонији информација објављених званичним и незваничним руским каналима. Руске оружане снаге настављају да јачају, али остају везане само за Сирију и јачање ослабљене контроле дуж украјинске границе. Стратешки бомбардери који су послати у Венецуелу представљају једно од ретких руских војних средстава којим би се могла досегнути Јужна Америка: руска морнарица би вероватно могла распоредити пар ратних бродова барем до Атлантског океана, али би тиме значајан део њених поморских средстава био стављен у ризик од уништења ако би се Трампова администрација одлучила за ескалацију сукоба, или понижења ако бродови не би успели да преокрену ситуацију.

На свом терену, Русија и Кина су јачале „анти-терористичке“ војне и паравојне капацитете како би спречиле обојене револуције. Међутим, руски одбрамбени стратези су чак и ове припреме доводили у питање због забринутости да ће Запад можда користити тактику „хибридног ратовања“ којом ће одвојити руске арктичке луке од контроле Москве. На крају крајева, чувени чланак начелника Генералштаба руске војске Валерија Герасимова је, заправо, говорио о томе како Запад наводно „иницира“ обојене револуције, користећи Арапско пролеће 2011. године као типичан пример.

Сукоб демонстраната и полиције у Венецуели, јануар 2019.

Руска економија можда стагнира, али тешко да се урушава као у Венецуели. Због тога је мала вероватноћа да ће се у Русији у скорије време десити „обојена револуција“. А ако, којим случајем, до тога и дође, чини се да су руске оружане снаге и Национална гарда итекако спремни да реагују. Међутим, спречавање колапса режима који су пријатељски настројени према Москви и даље је изузетно тежак задатак за Русију, поготово у оним земљама које су географски далеко од њених граница (и близу САД), као што је Венецуела. Сиријски модел (тј. велики војни ангажман) ће остати вероватно једино одрживо решење за подршку оним режимима који су савезнички и пријатељски настројени према Русији, а који се нађу у опасности. На жалост Москве, велике војне кампање су скупе и тешко их је спроводити брзо или истовремено.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Николас Мајерс је амерички војни аналитичар руског порекла

 

Извор The National Interest