Tajna Emira Kusturice

Ako neki umetnik danas može biti ono što je Kusturica, zar je umetnost baš tako nebitna, kako se mi branimo pravdajući sopstvenu nemoć?

Moj boravak u Moskvi u oktobru 2008. godine, kada sam na poziv Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka i predstavništva Republike Severna Osetija-Alanija, govorio na proslavi jubileja velikog ruskog pisca osetinskog porekla Gajta Gazdanova, obeležila su tri umetnika.

Prvi je svakako veliki pisac i emigrant u Parizu Gajto Gazdanov (1903-1971), koji je u Srbiji, zahvaljujući izdanju sabranih dela, prvom i jedinom u svetu posle ruskog, u prevodu Duška i Zorislava Paunkovića, stekao veliku popularnost. Tekst koji sam napisao o njemu, odlično prihvaćen među Rusima i rusistima, omogućio mi je da prvi put posetim Moskvu, a među studentima kojima sam držao predavanje na univerzitetu Lomonosov, Kostja, bio je i jedan istinski Gazdanovljev dvojnik, koji, naravno, kao ni ostali studenti, nikada nije čuo za ovog izuzetnog pisca.

Drugi umetnik koji je obeležio taj moj boravak bio je Jurij Nečiporenko, osnivač Društva prijatelja Gajta Gazdanova, kome je susret sa delom velikog pisca zauvek promenio život, ohrabrivši ovog vrhunskog fizičara, profesora univerziteta, da se okrene, sada već više nego uspešno, pisanju književnosti. Za ovog čoveka snažnog duha i isceljujuće energije to nije bila stvar društvenog prestiža, nego prvorazredno egzistencijalno pitanje, pitanje potrage za najdubljom tajnom sopstvenog bića.

OBEĆANI FILM
I, najzad, treći umetnik, i to neko ko tada nije bio prisutan i koga sam kasnije samo jednom, formalno i službeno sreo, tako da svakako nije imao razloga da me zapamti, ali koji je ipak obeležio tu moju Moskvu 2008, bio je – Emir Kusturica. Kusturica je, čak više od Andrića i Pavića, bio jedini srpski umetnik za kog su apsolutno svi u Rusiji čuli, i o kom sam morao da govorim, makar i nerado. Više puta sam pisao o toj recepciji velikog reditelja u Rusiji i među Rusima, i  o njegovom mestu u stvaranju (trans)ideologije „globalnog Istoka“, ali o ovome nikad nisam pisao.

Bilo je to vreme kada je rat u Južnoj Osetiji bio tek završen, još su se pušile ruševine u Chinvalu. To se itekako osećalo i u poslaništvu Republike Severna Osetija-Alanija, koja je konstitutivni deo Ruske Federacije, ali to ne umanjuje snažan osećaj nacionalnog jedinstva koji postoji kod pripadnika ovog kavkaskog naroda. Kao Srbin, bio sam izuzetno dočekan – domaćini su dosta govorili o našoj sličnoj istorijskoj sudbini, ali i finesama našeg zajedničkog indoevropskog porekla. Uverio sam se da u fizičkom smislu pripadnici ovog naroda više liče na Srbe nego većina Rusa (jedan stariji službenik poslaništva, na primer, bio je kao brat blizanac Mrguda Radovanovića). Možda i ne samo fizičko, nego i – recimo – duhovno. Dominantno su pravoslavni hrišćani, ali i Osetini islamske veroispovesti uključeni su u sve strukture društva i imaju snažan osećaj nacionalne pripadnosti.

Emir Kusturica sa bendom “No smoking orkestra” na nastupu u Meksiku, 1. decembar 2016. (foto: Promo/Dragan Teodorović Zeko)

Moj domaćin, predstavnik Republike Severna Osetija-Alanija u predsedništvu Ruske Federacija, usred srdačnog razgovora. izražavajući saosećanje sa Srbijom zbog patnji kroz koje je prošla poslednjih decenija i slučaja Kosova i Metohije, počinje sa divljenjem da priča o Kusturici, poveravajući mi kako je kontaktirao sa velikim rediteljem i kako je ovaj pristao da snimi dokumentarni film o stradanju osetinskog naroda.

Moj ruski domaćin mi kasnije napominje da bi ipak trebalo da budem oprezan sa takvim tvrdnjama i da ih ne uzimam zdravo za gotovo. Međutim, par meseci kasnije, na ruskim medijima vidim vest da je Kusturica navodno zaista prihvatio da snimi takav film, kao i sliku sa mojim osetinskim domaćinima – jednim hrišćaninom i jednim muslimanom, profesorom univerziteta, kog ću kasnije sresti na jednoj velikoj i značajnoj konferenciji u Stavropolju, na ruskom Severnom Kavkazu.

ZURABOVA ISTINA
Ipak, mediji kasnije prenose rediteljevu izjavu da on neće snimati takav film, da je on umetnik i da ne želi da se svrstava na taj način. I to nas dovodi do drugog dela ove moskovske priče. Pri povratku u svoj privremeni moskovski stan – nekada u vlasništvu carskog generala, kasnije komunalke, a sad već ko zna šta – zaustavljam čuveni moskovski neobeleženi taksi koji, gle slučaja, vozi baš Gruzijac. Predstavlja se kao Zurab. Kad je saznao da sam iz Srbije, počinje oduševljeno da mi priča o srodnoj sudbini srpskog i gruzijskog naroda i da saoseća sa našim kosovskim problemom, praveći paralele sa statusom Osetije i Abhazije u Gruziji. S tim što su, kako je rekao, njima Rusi uradili ono što su nama uradili Amerikance, i da mi moramo da ih razumemo.

Kad je čuo da se još bavim i filmom, odmah me je pitao da li poznajem Kusturicu i tražio neki pouzdan kontakt kako da se dopre do njega sa predlogom da, ni manje ni više, snimi dokumentarni film o stradanju gruzijskog naroda. A meni posle toga đavo ne da mira i uradim ono što se na radi – umesto diplomatskog, u meni proradi spisateljski, neko bi rekao i intrigantski instinkt, i ja kažem da sam iz pouzdanih izvora (ne kažem kojih, a kamoli gde sam pre toga bio) saznao da je Kusturici ponuđeno da snimi film u prilog Osetije.

Zurab počinje da urla, psuje na gruzijskom, lupa po volanu; mislio sam da ćemo se slupati u moskovskoj gužvi. Ali vešt je Zurab, smiruje se i daje mi svoj broj telefona, da ga nekako prosledim velikom reditelju, a on će ga povezati sa gruzijskim udruženjem filmskih reditelja, koji će mu objasniti pravo stanje stvari, kako ne bi podlegao ruskoj propagandi. I kasnije, zaista, na vest da je Kusturica prihvatio da snima film o Osetiji, najburnije reaguju u Gruziji i baš u gruzijskom udruženju filmskih umetnika, sa porukom otprilike kakva je bila i Zurabova – dođi i vidi.

U SREDIŠTU KLjUČNIH PROCESA
Kusturica, kao što znamo, nije snimio takav film, a Gruzijci su dobili Renija Harlina, da snimi svoj najlošiji film u životu, sa sve Endijem Garsijom u ulozi Saakašvilija. Naš reditelj je kasnije snimio neke druge filmove, u kojima se svakako jasno, ako ne ideološki a ono transideološki, civilizacijski odredio, potvrđujući svoj status ikone globalnog Istoka, a neki bi rekli pukog propagandiste. Bez, doduše, jasnog odgovora na pitanje „propagandiste – čega tačno?“

Odgovornost umetnika je velika, a Kusturičin slučaj svakako jedinstven, epohalan. U globalnom smislu, on je najrelevantniji filmski autor epohe, koji se hteo-ne hteo nalazi u središtu ključnih procesa koji je obeležavaju. Voleli mi ili ne voleli njegove filmove, estetiku, poetiku, politiku…

To sve nije bitno, tim pre što je gnev (ili makar zbunjenost) mnogih kada je Kusturica u pitanju, u osnovi stav prema nekome ko je video dalje i smeo više kada to nije bilo nimalo poželjno. On nije išao uhodanim i sigurnim putem, ali je postigao daleko više od onih koji jesu. On je bio dovoljno siguran u sebe da ima snage za samorefleksiju, nekada vrlo bolnu i samokritičnu, na šta oni koji su išli uhodanim stazama nikada nisu ni pomislili.

On se, da odgovorimo na aktuelne reči američkog ambasadora Skota, nije plašio da bude „na pogrešoj strani istorije“, onako kako je ta istorija tumačena od jedne – ali odavno već ne i jedine – svetske sile, ali i čitave jedne – nesporno i dalje dominantne – civilizacijske paradigme.

Emir Kusturica sa suprugom Majom u društvu ruskog predsednika Vladimira Putina na proslavi 10. godišnjice postojanja ruske globalne TV mreže RT, Moskva, 10. decembar 2015. (foto: Asošiejted pres)

I najvažnije – ako neki umetnik može biti ono što je danas Kusturica – i, izvinite me, upravo kao umetnik! – zar je umetnost baš tako nebitna u današnjem vremenu, kako se mi kukavni branimo, pravdajući sopstvenu nemoć?

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u