Будућност припада аутократама

Формула успеха аутократа, било да се ради о Трампу, Путину или Ђинпингу, јесте у томе што они не причају приче, већ делују

„Ако погледате Трампа у Америци или Болсонара у Бразилу, видећете да људи желе политичаре који су довољно чврсти да испуне оно што обећају“, рекао је шпански бизнисмен Хуан Карлос Перез Карењо. Шпанац је објаснио у Њујорк тајмсу шта се крије иза успона Вокса, који Тајмс назива „првом крајње десном странком у Шпанији још од краја Франкове диктатуре 1975.“

Заиста, растуће нестрпљење народа за изабране лидере и законодавце који не могу или не желе деловати одлучно представља двоструку реалност нашег времена: суноврат парламената и успон аутократије широм света.

Осуђујући одлуку председника Доналда Трампа да прогласи ванредно стање и искористи средства Пентагона за изградњу зида на граници са Мексиком, елите унутар „Белтвеј круга“ оптужиле су председника за вишеструко кршење Устава.

ПРЕДСЕДНИЦИ КОЈИ СУ КРШИЛИ УСТАВ
Он је узурпирао „буџетска овлашћења“ која су очеви оснивачи предали Конгресу. Он је запоставио систем „кочница и равнотежа“ медисонске демократије (Madisonian democracy). Понаша се као империјални председник.

Ипак, суноврат Конгреса није скорашњи феномен. Главни саучесник у његовом паду ауторитета, од „прве гране власти“ до оне најмање цењене, био је сам Конгрес и његова сопствена бојажљивост и кукавичлук. Упоредите само актуелну окорелу летаргију и неактивност Конгреса са понашањем оних председника које су историчари прогласили великим или значајним лидерима.

Томас Џеферсон је прихватио Наполеонову изненадну понуду да прода огромну територију Луизијане за 15 милиона долара, што је, Џеферсоновој сопственој процени, био акт упитне уставности. Историја је потврдила његову одлуку. Ендрју Џексон је, рекавши „Џон Маршал је донео своју одлуку; сада му дозволите да је спроведе“, занемарио одлуку Врховног суда којом му је ускраћено право да премести Индијанце са Флориде у централни део земље.

Абрахам Линколн је ухапсио законодавце из Мериленда како би спречио сецесионистички оријентисано законодавство да се састане, кршио је хабеас корпус права (Habeas Corpus Act је закон који је донео Парламент Енглеске 1679. године, а који се сматра једним од најзначајнијих извора права човека у англосаксонском праву; прим. прев.) хиљадама људи, наредио хапшење председника Врховног суда Роџера Танеја, угасио је новине, и јануара 1863. прогласио слободним све робове у свим државама које су још биле у побуни против Уније.

Доналд и Меланија Трамп стижу на инаугурални концерт у Линколн меморијал центру, Вашингтон, 19. јануар 2017.

„Преузео сам Панаму“, рекао је Теодор Рузвелт, чији су агенти помогли побуњеницима да одузму провинцију од Колумбије како би се изградио његов канал. Френклин Делано Рузвелт је наредио да се неких 110.000 Јапанаца (од којих су 75.000 били амерички држављани) за време рата 1942. године пошаље у логоре. Хари Труман је, без одобрења Конгреса, наредио америчким трупама да уђу у Јужну Кореју 1950. године како би се спречила инвазија Северне Кореје, назвавши то полицијском акцијом.

Иако је Конгрес са републинанском већином гласао против напада на Србију 1998. године, Бил Клинтон је наставио своју седамдесетосмодневну кампању бомбардовања све док Београд није предао своју колевку, покрајину Косово.

СУНОВРАТ КОНГРЕСА
Ипак, док су председници деловали одлучно, без одобрења Конгреса и понекад неуставно, Конгрес није успео да одбрани своја легитимна уставна овлашћења, чак их је и добровољно предао.

Овлашћење Конгреса да „регулише трговину са другим земљама“ је у великој мери уступљено изршној грани власти, при чему се Конгрес сложио са тим да се се његова улога ограничи само на изјашњавање „за“ и „против“ о било ком трговинском споразуму који испреговара Бела кућа и који се потом шаље на Брдо (мисли се на Капитол Хил где је смештен Конгрес; прим. прев).

Овлашћење Конгреса да „кује новац“ и „регулише његову вредност“ одавно је пребачено на Федералне резерве. Моћ Конгреса да прогласи ратно стање игнорисали су сви председници још од Трумана. Овлашћења за употребу војне силе замениле су декларације о рату, док су председници ти који одлучују колико се широко оне могу тумачити.

Проглашавајући ванредно стање, Трамп се позвао на овлашћење дато председнику од стране Конгреса у складу са Законом о ванредном стању из 1976. године. Врховни суд је некажњено узурпирао овлашћења Конгреса.

Док су закони о грађанским правима из 1960-их доношени од стране Конгреса, укидање расне сегрегације је једноставно наређено од стране Вореновог суда 1954. (од 1953. до 1969. на месту председника Врховног суда САД налазио се Ерл Ворен, па је по његовом презимену названа ова судска епоха; прим. прев).

У шезедесетим и седамдесетим годинама, Конгрес је био индолентан поводом тога што су бројним школским окрузима од стране федералних судија наметнути  десегрегациони аутобуси.

Док је Врховни суд, деценијама, користио клаузулу о успостављању Првог амандмана (Establishment Clause of the First Amendment) како би секуларизовао све школе и јавни простор, Конгрес није чинио ништа. Тријумфални суд је затим прешао на проглашавање абортуса и истополних бракова уставним правима.

Ипак, Конгрес је имао латентну моћ, у Члану 3. одељак 2, да ограничи надлежност Врховног суда и сваког другог федералног суда. Али тај велики „штап“ који су оснивачи оставили Конгресу да „обузда одбегли Врховни суд“, никада није узет, нити икада искоришћен.

Зграда америчког Конгреса (фото: Њујорк тајмс)

Један од највећих разлога зашто је Трамп изабран јесте то што је, поред свих његових мана и неуспеха, он био виђен као извршилац, као човек који „завршава ствари“.

Такође, један од највећих разлога за успон аутократије јесте тај што су партије центра препознате као узрок што грађанима нису испуњавани њихови најосновнији захтеве – мање миграната, безбедније границе, очување националног идентитета, стављање властитог народа и своје властите државе на прво место.

Шта год било речено о аутократама, било да су то Трамп, Путин или Си Ђинпинг, не може се порећи да они не причају приче, већ делују. И врло је могуће да будућност припада њима.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Buchanan.org