Amerika više nije „neophodna nacija“

Umesto da vide daleko u budućnost, kako se pohvalila Olbrajtova, američke elite ne mogu predvide ni šta će se dogoditi naredne nedelje

„Samo neki od nas koji su rođeni u vreme kraljice Viktorije”, napisao je Ronald Noks, „znaju kakav je osećaj pretpostaviti, bez ispitivanja, da je Engleska stalno najuzvišenija država, da stranci nisu bitni, i da će, u najgorem mogućem slučaju, lord Solsberi poslati topovnjaču“. Noks je ovo oštroumno opažanje, koje odiše ironijom i sadrži možda čak i nijansu žaljenja, iskazao ne kao političar ili strateški mislilac, već sa pozicije sveštenika. Od 1920-ih do 1950-ih monsinjor Noks je bio najpoznatiji i najuticajniji katolički sveštenik u celoj Velikoj Britaniji. Kao takav, on je imao jasnu predstavu o tome šta se u stvari kvalifikuje kao trajno, a šta se samo često pojavljuje.

Iako možda koriste različite termine  naša preferencija je slanje nuklearnih nosača aviona, a ne topovnjača – Amerikanci rođeni nakon Drugog svetskog rata došli su u zrelo doba prožeti istim osećanjima o svojoj zemlji. Od sredine 1940-ih pa nadalje, primat Sjedinjenih Država smatrao se datošću. Istorija je izrekla presudu: mi  ne Britanci, a svakako ne Nemci, Francuzi ili Rusi  smo bili broj jedan i, što je još važnije, nama je bilo suđeno da budemo broj jedan. Mogućnost revizije ove istorijske presude doslovno je nezamisliva, pogotovo za one koji zarađuju za život unutar ili blizu Vašingtona.

Ako su i postojale nekakve sumnje o toj oceni, kraj Hladnog rata ih je definitivno uklonio. Padom Berlinskog zida i kolapsom komunizma, političari, novinari i društveni intelektualci su naglo postali konkurencija jedni drugima oko toga ko će najbolje objasniti koliko je sveobuhvatna, čudesna i jedinstvena bila globalna nadmoć Sjedinjenih Država.

“MI VIDIMO DALjE U BUDUĆNOST”
Izaberite svoj omiljeni posthladnoratovski hvalospev američkoj moći i privilegijama. Moj ostaje opravdanje Medlin Olbrajt, za neku, sada zaboravljenu, epizodu oružane intervencije pre 20 godina kada su američki ratovi bili više povremeni (i stoga su zahtevali neko nominalno opravdanje) nego stalni (koji ne zahtevaju nikakvo opravdanje).”Ukoliko moramo da koristimo silu”, izjavila je državna sekretarka Olbrajt u jutranjem programu februara 1998. godine, „to je zato što smo mi Amerika. Mi smo neophodna nacija. Mi stojimo uspravno. Mi vidimo dalje u budućnost”.

Ta tvrdnja Olbrajtove o američkoj neophodnosti mi se tada zaglavila u grlu. Ipak, kao svedočanstvo oholosti vladajuće garniture ostaje činjenica da tvrdnja o neophodnosti nije ništa u odnosu na insistiranje Olbrajtove da „mi vidimo dalje u budućnost“.

Britanski sveštenik Ronald Noks

Zapravo, od februara 1998. do sada zbilo se puno događaja koji ponovo zatiču Olbrajtovo „mi“ na spavanju. Teroristički napadi 11. septembra i nekoliko neuspelih ratova po izboru koji su usledili pružaju odlične primere. Isto tako imamo zakasnelo i neadekvatno prepoznavanje – od strane Vašingtona – događaja koji ugrožavaju blagostanje Amerikanaca u 21. veku, naročito klimatskih promena, sajber pretnji i aktuelne preraspodele globalne moći podstaknute usponom Kine. Umesto da gledaju dalje u budućnost, američke elite su imale poteškoća da predvide šta će se dogoditi naredne nedelje. A i tada su mnogo češće grešile nego što su pogađale.

Poput nekog ludog naučnika, Donald Tramp je to instiktivno shvatio. On je shvatio da je formula establišmenta za militarizovano globalno vođstvo povezana sa postojećim posthladnoratovskim okolnostima koje su podstakle američki sunovrat. Naravno, drugi posmatrači, uključujući i one koji su doprineli ovoj publikaciji, godinama su zastupali iste argumente, ali se u koridorima moći njihovo neslaganje nikada nije uzimalo u obzir.

INTRIGANTNA NEPRILIKA
Ipak, 2016. godine, Trampova kritika američke politike odjeknula je u ušima mnogih običnih Amerikanaca i formirala osnovu za njegovu uspešnu kandidaturu za predsednika. Nažalost, nakon što je Tramp preuzeo dužnost, ta kritika se nije pretvorila ni u šta što bi barem približno činilo neku koherentnu strategiju. Nedorečena formula predsednika Trampa kako Ameriku ponovo učiniti velikom – izgradnja „zida“, izazivanje trgovinskih ratova, proglašavanje Irana egzistencijalnom pretnjom – je, blago rečeno, manjkava, ako ne i potpuno irelevantna. Dodatna otežavajuća okolnost su njegova očigledna nekompetentnost i ograničeni raspon pažnje.

Tako se nacija danas našla u intrigantnoj neprilici. Medijske elite koje vode nacionalnu raspravu došle su do zaključka da ništa nije prioritetnije od uklanjanja Trampa s dužnosti. Srednjoročni izbori koji su vratili demokrate na vlast u Domu pojačali su očekivanja da se Trampova era uskoro približava kraju. Ovo je već u ranu fazu predsedničkih izbora 2020. godine unelo opipljivu dozu urgentnosti. Osećajući priliku, kandidati žure da se uključe u trku. Staze u toj trci će, sva je prilika, biti pretrpane.

Progresivci smatraju da prisustvo žena, ljudi različitih rasa i barem jedne gej osobe u trci za predsednika sugeriše da će se desiti nešto od epske važnosti. Možda se tako čini. Ali evo jedne stvari koja će najverovatnije nedostajati: bilo kakva ozbiljna procena troškova i posledica nedavnih politika formulisanih u skladu sa insistiranjem da su Sjedinjene Države, kako je monsinjor Noks rekao, „trajno najuzvišenija nacija“.

Čuvari te dogme, ujedinjeni u osudi Trampa, neće dozvoliti takvu procenu. Dakle, predstojeća kampanja će, bez ikakve sumnje, biti zabavna. U nekim aspektima, ona može biti i prosvetljujuća. Ali, po svemu sudeći, ona će ostaviti netaknutom osnovnu premisu američke politike – naduvan vojni budžet, ogromno carstvo vojnih baza, sklonost ka intervencionizmu, kojoj podršku daju apsurdne tvrdnje o američkoj izuzetnosti koju iznose ličnosti poput Medlin Olbrajt i njoj sličnih.

Medlin Olbrajt

Kada se Ronald Noks rodio, kraljica Viktorija je predvodila carstvo u kojem Sunce nikada ne zalazi. U trenutku kad je umro, tokom vladavine Viktorijine čukununuke, to carstvo je nestalo. Čudno je kako se te stvari brzo odvijaju.

 

Endrju Bačević je američki istoričar i kolumnista magazina The American Conservative. Njegova nova knjiga „Doba iluzija“ izlazi ove jeseni.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor The American Conservative