Весна Пешић: Ништа од ЕУ, ништа од решења косовског питања

"Министарка Лоазо ту непријатну истину саопштaва као пријатељ Србије, јер прикривање истине би било непоштено"

Пре девет година сам са скупштинском делегацијом посетила Француску и обишла јужне делове те земље одакле је био председник француске групе пријатељства са Србијом. При крају те веома занимљиве посете, примио нас је у Паризу владин министар за европска питања и проширење и рекао нам брутално и сасвим отворено да од проширења нема ништа. ЕУ има само још једну обавезу коју не може да избегне – пријем Хрватске у ЕУ (што се 2013. и догодило), али да после тога више неће бити проширења. Чули смо шта је рекао, наглашавао је своју искреност и реалност ситуације, а ми смо се згледали разочарано и у неверици.

У време кад смо нас неколико парламентараца у Француској сазнали да од проширења нема ништа, већ се увелико знало да је услов свих услова за чланство у ЕУ решење „косовског питања“. Без решења тог питања пријем у ЕУ није био могућ. Србија је постала талац Косова и остала све до недавно у стању растрзаности између ЕУ и Косова. У том беспућу наше муке нису биле мале, јер је бити за ЕУ постала кључна политичка ставка.

Колико је то било важно потврђује преокрет Српске радикалне странке, која после пораза на изборима 2008. прелази на страну „европејаца“, мења име у Српску напредну странку и пријављује се ЕУ као конкуренција ДС-у и осталим проевропским странкама. Како ДС и Тадић нису добро стајали у самој ЕУ због учинка око Косова, напредњаци су добили шансу да ЕУ (заправо Немачка) у њима нађе нове сараднике који ће бити кооперативнији. То се и догодило с доласком Вучића на власт. Он је заправо тако задобио подршку ЕУ и Запада. Отишао је много даље од ДС-а и Тадића у вези са Косовом. Потписао је Бриселски споразум 2013, којим је признао фактичко постојање државе Косово, повукао све српске службе и предао их косовским властима. После много посредовања, изгледало је да су преговори око Косова стигли надомак договора и разрешења. А онда се то све стропоштало у пропалу ствар.

Док су се ти преговори развлачили а Србија тобоже ишла ка ЕУ, под тим плаштом Вучић је градио своју апсолутну власт, уништавао институције, слободе и права грађана и укинуо слободне изборе. Што је Србија више тонула у хаос безакоња и личне власти, она се реално удаљавала од ЕУ, али то у ЕУ више никог није интересовало. Занимљиво је било само Косово.

Испало је да свега тога више нема! Чланство у ЕУ није могуће, а преговори око Косова су пропали. Нама је та динамика (ЕУ и Косово) која је трајала годинама оставила Вучићеву аутократију и пропалу земљу. Кључ за разумевање ове неуспешне приче је заправо промена стања у ЕУ, јер су се и тамо појавили аутократе, популисти и националисти, односно нестала је проевропска перспектива.

Јуче нам је то речено отворено и у лице. Наиме, француска министарка за европске послове Натали Лоазо у званичној посети Београду изјавила је да у садашњој ЕУ нема места за проширење. Она ту непријатну истину саопштава као пријатељ Србије, јер прикривање истине би било непоштено. Француска без двојбе подржава европски пут Србије, али је министарка поново истакла да Европљани пре тога треба да спроведу реформе у својој кући на корист актуелних и будућих потенцијалних чланица. Она најављује посету председника Макрона, она и даље хвали реформе и успехе Александра Вучића у вези са стабилношћу региона и напретка Србије, али она то сада изговара интересно, у смислу шта би ту Француска пословно још могла да извуче. Поред аеродрома, ту су и планови за метро, а то није мали посао.

Две главне ствари које су годинама доминирале у Србији су некако нестале или се истањиле и постале неважне. Чланство у ЕУ је пропало, за дуги низ година, што за нас није мала ствар, ни политички, ни економски, ни како год. Што се тиче Косова, вероватно ће се притисци наставити и претежно долазити из Сједињених Држава које би да ту „рупу“ запуше јер имају важнијих проблема од тог.

Зато данас у Србији нису на дневном реду ни ЕУ, ни Косово. Под тим заклоном је аутократија у Србији тако далеко догурала и лична власт Александра Вучића постала тако неподношљива да су грађани Србије масовно подигли протесте против такве власти коју више не могу да подносе. Показало се да је друштво сазрело (додуше не у целини) до нивоа да тражи закон, слободу, демократију и правду. Напредак Србије није више везан ни за ЕУ ни за Косово, него за рушење безакоња, лажи, насиља и неправде. За рушење Вучићеве власти. То не значи да је нестала свест да су вредности слободе и демократије везане за Европу и за победу обновљене ЕУ, за шта се надам да ће се догодити. Она је као и Србија изложена нападу регресивног, националистичког и аутократског популизма.

Како стоје ствари, овог пута ћемо морати да се изборимо сами. Ако бисмо у томе успели, било би добро да први пут у нашој историји добијемо прави устав, да поставимо чврст темељ нашој држави, онај који су сами грађани исписали и договорили тражећи слободу. И то је тачно оно што није учињено после 5. октобра, а било је обећано народу да ће се одмах донети нови устав. Ту су нас преварили. Сад то знамо. Сад је нова прилика да се слобода и правна држава изгласају на уставотворној скупштини. Можемо ли ми то?

 

Извор Пешчаник, 26. фебруар 2019.