Ković: Pravda za odabrane

Sloboda od nasilja i vladavina prava? Naravno, ali samo za odabrane. Nije sporno pravo na različite političke stavove, nego dvoličnost

Pre nešto više od mesec dana, u javnosti se pojavilo pismo podrške subotnjim građanskim protestima pod naslovom „105 od 5 miliona“, sa potpisima sto petoro zaposlenih na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Peščanik, 18. 1. 2019). Tu se, sa punim pravom, vlasti optužuju da „urušavaju institucije i primenu zakona“ i da „progonima u tabloidima, pretnjama, pritvorima, sudskim procesima i nasiljem pokušavaju da zastraše i ponize građane Srbije“.

Na ovom mestu sam, međutim, izrazio čuđenje (Politika, 28. 1. 2019) jer se u ovom dokumentu srpske vlasti optužuju da „odustaju od evropskog puta i dobrosusedskih odnosa“, dok se ni jednom rečju ne pominju Kosovo i Metohija. Ukazao na to da se pitanje Kosova ne može odvajati od borbe za ljudska prava, vladavinu prava i demokratiju. Tamo građani Srbije trpe najstrašnije urušavanje institucija, bezakonje, progone, pretnje, pritvore i sudske procese. To je posledica oružane agresije vodećih zemljama EU (1999) i njihovog rada na stvaranju Velike Albanije. Sa izuzetkom Grčke i Rumunije, koje nisu priznale „Kosovo“, naši „dobrosusedi“ u tome su im dali punu podršku. Albanija je čak učestvovala u napadu na Srbiju i danas svima zvanično saopštava da će pripojiti ove srpske teritorije. Srpske vlasti na ovakve dobrosusedske poruke odgovaraju rečitim ćutanjem. Ukoliko Aleksandar Vučić i saradnici uspeju u svome naumu da „razgraniče“ Srbiju sa Kosovom i Metohijom, preko 70.000 naših građana biće izloženo opasnosti od doslovnog uništenja.

Ovih dana na Filozofskom fakultetu smo se, međutim, iznova uverili na koji način deo potpisnika pisma „105 od 5 miliona“, a reč je o onima koji dolaze sa Odeljenja za istoriju – Radoš Ljušić, Vlada Stanković, Nikola Samardžić, Dubravka Stojanović i ostali – shvata čak i tako nesporna načela kao što su „odbrana institucija“, „primena zakona“ i borba protiv „progona“, „pretnji“, „nasilja“ i „poniženja“.

Čitaoci Politike su, da podsetim, već godinama nevoljni svedoci progona profesora i studenata Odeljenja za istoriju, koje organizuju i sprovode upravo ovi hrabri borci i borkinje za vladavinu prava i ljudsko dostojanstvo. Potpisnik ovih redova ih je, zajedno sa još dvoje kolega, Žarkom Petkovićem i Verom Vasiljević (profesorka na Odeljenju za arheologiju), sprečio u pokušaju da nam oduzmu profesorska zvanja i radna mesta. Ovi humanisti sprečavali su čak i naše studente postdiplomce da odbrane svoje diplomske i postdiplomske radove. Tada je kroz istog „toplog zeca“, morao da prođe i kolega Đorđe Bubalo. Od tada do danas, međutim, svi univerzitetski i fakultetski statuti i pravilnici, upozorenja rektora, univerzitetskog ombudsmana, pravnih službi Univerziteta i Fakulteta, pokušaji dogovora, nisu sprečili ove heroje javne reči i misli da, uz pozivanje na autonomiju Odeljenja, zvanje i posao oduzmu kolegi Aleksandru Fotiću.

Danas je u toku besprimerno, višemesečno zlostavljanje profesorke Mire Radojević. Marljivi sprovodilac naloga naših građana i građanki, upravnik Odeljenja za istoriju Miloš Jagodić, zaista se svojski trudi da, uprkos slovu statuta i pravilnika, spreči njeno unapređenje u zvanje redovnog profesora.

Najgore, međutim, tek dolazi. U narednih mesec dana ovi humanisti će pokušati da sa posla izbace docente Nebojšu Šuletića i Maju Nikolić. Njihove referate o ovim kolegama, prepune izmišljotina, sa sve imenima potpisnika, svako može da pročita na sajtu Filozofskog fakulteta.

Zašto to čine? O tome mogu samo da nagađam. Zašto se o tome javno ne izjasne? Zar tribine na Filozofskom fakultetu, na kojima baš oni uče studente građanskim vrlinama, ne nose naslov „Nije filozofski ćutati“?

Potpuno je neverovatno da profesori Univerziteta u Beogradu već godinama moraju da trpe sramotno nasilje, kršenje procedura i volje fakultetskog Veća. Je li moguće da ne postoji zakonski način da se progoni zaustave? Hoće li ovaj tekst pomoći da se bezakonje i javni skandal na Filozofskom fakultetu konačno prekinu?

Nedela jedne klike, naravno, ne pripisujem svim potpisnicima pisma „105 od 5 miliona“. Naprotiv, to su kolege koje se, svojom ubedljivom većinom, godinama suprotstavljaju nasilju na Odeljenju za istoriju i, u fakultetskom Veću, glasaju na osnovu proverljivih činjenica.

Nemam nameru ni da ono što građani i građanke sa Odeljenja čine pripišem pokretačima subotnjih protesta. Među osnivačima Saveza za Srbiju su ljudi koji su, u vreme najgorih progona, javno stali iza mene i mojih kolega. Ali nemam ni trunku sumnje u to da bismo jednog dana, ukoliko bi humanisti sa Odeljenja za istoriju i njima slični prigrabili vlast, današnjih progona, pretnji, nasilja i poniženja mogli da se sećamo kao doba harmonije i pristojnosti.

Sloboda od nasilja i vladavina prava? Naravno, ali samo za odabrane. Nije sporno pravo na različite političke stavove, nego dvoličnost. Javna odbrana građanskih vrlina, a iza zatvorenih vrata, razulareno nasilje. Mi smrtnici, jednostavno, moramo da se postaramo za to da, posle „oslobođenja“, ne dočekamo nova bezakonja i još crnje dane.

 

Izvor Politika/Stanje stvari, 27. februar 2019.