Kuznjecov: Rusija može da govori jezikom ultimatuma sa SAD

Još je živ Palmerstonov aforizam: „Kako se teško živi kada sa Rusijom niko ne ratuje“

Jedan od najuspešnijih britanskih državnika – Henri Templ Palmerston koji je u periodu najveće moći zemlje bio i šef diplomatije i ministar odbrane i premijer (dva puta) – danas je široko poznat ponajviše zahvaljujući onome što je govorio u parlamentu.

Najpoznatije njegove reči su: „Engleska nema stalne saveznike, a ni večne neprijatelje. Engleska ima jedino stalne interese“.

Ali, Palmerston je autor i drugog čuvenog britanskog političkog aforizma: „Kako se teško živi kada sa Rusijom niko ne ratuje“.

U ove dve Palmerstonove “krilatice” smestila se sva britanska spoljna politika. Naročito prema Rusiji i SSSR, uprkos tome što je Britanija u Drugom svetskom ratu bila na istoj strani sa Sovjetskim Savezom.

Povom druge Palmerstonove `krilatice` podsećam da su 30. septembra 1938. premijeri Velike Britanije i Francuske – Nevil Čemberlen i Eduar Daladije – sa Adolfom Hitlerom i Benitom Musolinijem potpisali Minhenski sporazum kojim je Sudetska oblast Čehoslovačke data Nemačkoj. A da su London i Berlin već sledećeg dana potpisali „deklaraciju o nenapadanju“.

Nemačka je već marta 1939. zauzela Čehoslovačku. Odmah potom je je Engleska 2.000 čehoslovačkih zlatnih poluga – koje je Prag kod nje čuvao – prepustila Banci za međunarodne obračune (Bank for International Settlements) kojom je upravljala Rajhsbanka.

To je bio podsticaj Hitleru da krene na Istok prema SSSR jer je „teško živeti kada sa Rusijom niko ne ratuje“.

Kada je Hitler 1. septembra 1939. napao Poljsku – Britanija i Francuska su (jer su bile garanti bezbednosti Poljske) bile prinuđene da objave rat Nemačkoj. Ali, to je bilo sve. Francuske i britanske trupe u Evropi bile su pasivne jer je bilo potrebno sukobiti Nemačku i SSSR.

General Jodl, načelnik štaba Vermahta, tim povodom je napisao: „Nismo bili poraženi već 1939. samo zato što je 110 francuskih i britanskih divizija apsoluno mirovalo. Naprotiv njih stajalo je samo 25 nemačkih divizija“. Za razliku od Palmerstona, Britanci bi trebalo da se stide svojih današnjih političara.

Ministar odbrane Britanije Gevin Vilijamson, izjavio je da će – da bi plašio Kinu – poslati nosač aviona Queen Elizabeth da “kruži svetom”. A čak ga je i Gardijan – napisavši da je od ministra „pobegla pamet“ – upozorio da ga Kinezi mogu „potopiti za jedan sat“.

Prethodno se “proslavio” obećanjem da će Britanija odgovoriti na sve “ruske pretnje” i da će London – koristeći silu – pojačati svoje globalno prisustvo. Da li ovo Vilijamson namerava da ratuje sa Rusijom?

Ako je, kako neki analitičari ukazuju, samo deset ruskih hipersoničnih balističkih raketa „Sarmat“ (sa punim kompletom nuklearnih bombi) dovoljno da se “pokrije” cela teritorija SAD, koliko li bi ih bilo potrebno za britanska ostrva?

Ruski imperator Aleksandar III voleo je da kaže da Rusija ima samo dva saveznika – svoju armiju i ratnu flotu. Današnji uzlet ruske diplomatije u dobroj meri je postao moguć zahvaljujući povratku principima Aleksandra III i sovjetskoj diplomatiji. Naravno, i tome što je zemlja povratila vojnu moć.

Trampova vladavina je ogolila istinu da među SAD i evropskim državama (i članicama NATO) ne postoje saveznički već vazalni odnosi. Tramp nije odbacio samo propagandistički smokvin list evroatlantske solidarnosti nego i njegovu senku. Istovremeno je odbacio i sve međunarodne pravvne norme. Umesto njih su došle lažne optužbe protiv država i lidera koji Vašingtonu nisu po volji. Uostalom, tako sa samim Trampom postupaju njegovi politički protivnici u SAD.

Autoritet Rusije raste zato što ona jedina od velikih sila nastoji da sačuva međunarodno pravo. Međutim, u vučijem svetu se mora “zavijati poput vukova”. Rusija to i čini.

Posle jednog od američkih vazdušnih udara po sirijskoj armiji, naš načelnik Generalštaba – Valerij Gerasimov – upozorio je Amerikance: ako od vaših bombi u Siriji pogine makar jedan naš savetnik – otvaramo vatru na unišetnje. To ih je urazumilo. A kada je zbog izraelske provokacije bio oboren naš izviđački avion – Siriji su odmah isporučeni raketni sistemi S-300.

Kako se Jenkijima izmiče tlo ispod nogu, tako postaju jarosnije i gluplje reakcije njihovih kongresmena. Grupa američkih senatora je 14. februara inicirala „Zakon o zaštiti američke bezbednosti od agresije Kremlja“. Predložili su uvođenje sankcija protiv državnog duga Rusije, naših banaka, IT-sfere i brodogradnje, naftne industrije i projekata sa tečnim gasom…

Sami kongresmeni su te sankcije nazvali „adskim“, ali stalni predstavnik Rusije u Savetu bezbednosti UN, Vasilij Nebenzja, mirno izjavio: „Mi to više i ne pratimo. Ignorišemo takve pokušaje da nas zaplaše“. Ipak, ako se ta američka linija nastavi, neće li na red doći prekidanje diplomatskih odnosa?

Tada će rešavanje oštrih međunarodnih problema biti moguće samo u otvorenim vojnim konfrontacijama. To već postaje vidljivo i u Crnom moru i u slučaju Venecuele.

Generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg, izjavio je da je alijansa prisustvo svojih brodova u Crnom moru tokom 2018. povećala na 120 dana i da će to i dalje činiti.

Konvencija iz Montrea propisuje da se brodovi necrnomorskih zemalja u toj akvatoriji mogu nalazizi najviše 21 dan i da ukupna tonaža tih brodova ne sme preći 45.000 tona (deplasman). Jasno je da NATO kreće u direktno kršenje odredbi te konvencije, a to je put ka vojnoj konfrontaciji.

Samo, nije za sebe izabrao baš podesno more. Jer, svi NATO brodovi u Crnom moru su na stalnom nišanu naših sistema za radioelektronsku borbu i obalske raketne artiljerije i mogu biti potopljeni – jednim plotunom.

Zbog zbivanja oko Venecuele, za Amerikance se situacija u Crnom moru može bitno zaoštriti. Uprkos svemu što čine da ga obore, Nikolas Maduro i dalje ima kontrolu nad situacijom u zemlji. Izgleda da Trampova adminitracija razrađuje svoj „plan B“ jer smatra da ne sme sebi dozvoliti još jedan poraz (zbog kojeg bi prestali da ih “zarezuju” i u Evropi i u Latinskoj Americi).

Već se zna da je jedan od scenarija – pomorska blokada venecuele. Slična blokadi Kube 1962. godine. Ako ruskim brodovima bude zatvoren pristup Venecueli, logična kontramera biće – blokiranje NATO brodova na prilazima Ukrajini i Gruziji.

Do direktnih ratnih sudara velikih sila zasad nije došlo, ali se već ušlo u sivu zonu ultimatuma i postavljanja crvenih linija čiji prelazak neka od strana neće tolerisati. Za Rusiju crvena linija nije samo nepristajanje na dolazak NATO trupa u Gruziju i Siriju nego i postavljanje američkih raketa srednjeg dometa u Poljskoj i baltičkim zemljama.

Vremena su se promenila. Sada je Rusija u prilici da sa SAD i u njihovim satelitima u Evropi govori jezikom ultimatuma i jasnog postavljanja crvenih linija. Sami su izabrali da za njih više ne važe civilizovane norme u međunarodnim odnosima.

 

Izvor Mediя menю/Fakti, 27. februar 2019.