Шпигл: Европа мора пробати „немогуће“

Трансатлански савез је ослабљен. То приморава Европу да ојача своју безбедност и почне да води самосталну политику. Да ли је то могуће?

Тајминг чланка тешко да је могао бити бољи. Објављен је 12. фебруара на сајту америчког часописа „Национални интерес“, свега три дана пре почетка прошлонедељне Безбедносне конференције у Минхену. Мало времена му је требало да постане тема узаврелих дискусија између учесника конференције, нарочито оних из Европе. Наслов је вриштао: „Откачимо НАТО“. Текст није написао неко небитан. Његов аутор је Кристијан Витон, бивши саветник Стејт департмента у администрацијама председника Џорџа В. Буша и Доналда Трампа. Његова главна порука јесте да би Сједињене Државе требало да се извуку из НАТО-а. Што пре, то боље.

„Богатом континенту, са економијом вредном 17 трилиона долара, десетоструко већом од руске, нису неопходне америчке гаранције његове одбране“, пише он. Витон верује да НАТО заправо „није ништа друго до механизам Старе Европе да живи на рачун Америке.“ Шлепање. Тим тоном је написан читав чланак, непријатељски и презрив до крајњих граница. У пакету са НАТО алијансом, Витон на сметлиште историје баца и читаву догму западних вредности: „Већина држава Старе Европе се одлучила за атеизам, глобализам, мултикултуралност и декадентно опадање“, наводи он. „Шта тачно ми бранимо?“

У нормалним временима, било би једноставо просто одбацити текст „Откачимо НАТО“ као трабуњање неког неважног лудака, као провокацију или аберацију која нема превише додира са реалношћу. Али, не и ових дана, у ери у којој Витонов чланак вероватно осликава управо оно што амерички председник мисли.

НАГОМИЛАВАЊЕ ПРИТИСКА
Доналд Трамп је у неколико прилика јавно довео западну одбрамбену алијансу у питање и наводно чак разговарао са својим саветницима о томе да ли би Сједињене Државе требало да се једноставно повуку из НАТО-а у потпуности. Ако је судити по учесницима тих разговора које је цитирао Њујорк тајмс, он не само да не види сврху алијансе, већ и издаје наређења европским земљама као да су му потчињене, све више их притискајући, док истовремено води тајне преговоре са руским председником Владимиром Путином.

Да будемо искрени, Трамп до сада није предузео неке војне кораке који су на било који начин наудили НАТО-у. Заправо, Американци су учврстили своје војно присуство у Европи, што је чињеница која је тешила Европљане на Безбедносној конференцији у Минхену. Ипак, кад је у питању безбедност, речи су еквивалент дела. Безбедносне гаранције имају вредност само уколико се примењују безусловно. Оне немају рок трајања, што је до сада представљало основу НАТО-а. Ако би председник Сједињених Држава довео у питање амерички ракетни штит у Европи, Европа више не би била безбедна. „Упркос нашим јавним прокламацијама, нико разуман не верује да би Трамп жртвовао Сијетл за Ригу“, рекао је високи немачки дипломата у Минхену.

НАТО је био заштитник Немачке 70 година, годишњица би требало да буде обележена децембра ове године у Вашингтону. Међутим, тај догађај би на крају могао више да подсећа на 40. годишњицу Источне Немачке, која се одиграла октобра 1989. године, свега неколико недеља пре пада Берлинског зида. Структуре су и даље ту, али су постале крхке и готово свима је јасно да оне више нису стабилне.

Ипак, проблем представља чињеница да Немачка и даље зависи од НАТО-а. Заправо, читава Европа је војно зависна од Америке, како од њених конвенционалних оружаних снага, тако и од њеног нуклеарног капацитета. Стога у догледној будућности не постоји алтернатива за НАТО која би могла да гарантује европску безбедност. Ово је неугодна истина са којом се Европа тренутно суочава.

„ВРЛО, ВРЛО, ВРЛО ОЗБИЉНО“
„Иако НАТО и даље постоји, савез готово да не постоји“, рекао је француски политиколог Франсоа Хајсбург. Он додаје да је ова веза слична оној између цркве и религије: црква и даље постоји, али је вера испарила. „Црква без религије губи своју мисију“, упозорава он. Ситуација је „врло, врло, врло озбиљна“.

Безбедност је комплексна тема и ослања се на мешавину оружане и меке моћи, претње и дијалога, пропаганде и психологије. Та комплексност рађа супротстављене тачке гледишта. „Све је интеракција“, рекла је немачка канцеларка Ангела Меркел током свог говора у Минхену, цитирајући Александра фон Хумболта.

НАТО је потребан Немачкој, али она не може да се и даље ослања на њега онолико колико је то чинила у прошлости. То значи да би Немачка морала да преиспита своју националну безбедност, јер би одсуство такве реакције представљало врхунац немара. Ипак, шта то тачно значи? Како је могуће размишљати изван оквира НАТО-а без убрзавања његовог слома? Како могу Европљани да развијају сопствене, снажније безбедносне структуре без слабљења НАТО-а?

Конференцијска сала позната као „Соба 1“ у седишту НАТО пакта у Бриселу

„Структуре унутар којих функционишемо“, рекла је Меркел, „суштински су оне које су настале из страхота Другог светског рата и национал-социјализма“. Ипак, оне се сада налазе под великим притиском. Реформа, инсистира она, јесте неопходна, али „ја не мислим да ми можемо да једноставно одбацимо те структуре“. Пре више од две године, ЕУ је пред себе поставила циљ „стратешке аутономије“, али је та иницијатива у Вашингтону дочекана са подозрењем пре него са ентузијазмом. Данас се Европа суочава са реалношћу да би сваки корак који направи у правцу безбедносне аутономије могао да пружи изговор Трампу да каже: ми вам више не требамо.

Ово је огроман пројекат који ће захтевати много времена. Европа би морала да у значајној мери унапреди своје конвенционалне снаге и обрати већу пажњу на своје могућности нуклеарног одвраћања. Она мора да погура Немце и остале да улажу више средстава у одбрану, али и да разјасни каква је будућа улога Британије на пољу европске безбедности. Неопходно је и да установи на који начин ће заштитити Источну Европу, да развија сопствене односе са Русијом, као и да се ухвати укоштац са сајбер претњама, хибридним ратовањем и аутономним оружаним системима. На крају, Европа мора да се истински уједини.

Ипак, колико год то тешко звучало, други начин не постоји. Европа се налази на самом почетку једног процеса и свако ко тврди да поседује решење за огромне проблеме са којима се континент суочава је ништа друго до преварант.

ЕКСТРЕМНО НЕПОПУЛАРНО
Ипак, дебатовање, промишљање, признавање да данас живимо у једном другачијем свету би морало да отпочне одмах. У Немачкој ова расправа још увек није ни отворена јер је се политичари плаше, а порука да наша безбедност више није загарантована и да ми сами морамо да чинимо много више је изузетно непопуларна. Уместо тога, дискусије су у великој мери биле ограничене на питање – да ли би Немачка требало да повећа своје одбрамбене трошкове на два одсто БДП-а, у складу са резолуцијом НАТО-а донетом у Велсу 2014. године. Како би само било дивно када би наши безбедносни проблеми могли бити тако једноставно решени, уз мало повећање потрошње.

Немачка је у потпуности неспремна за нову еру. Земља се још увек није опростила од психолошке комфорне зоне која је наступила након окончања Хладног рата, када је деловало да претње нестају преко ноћи. Данас је реалистично разумевање опасности у потпуности одсутно. Немци су готово четврт века дебатовали о томе да ли би требало да учествују у прекоморском распоређивању оружаних снага и, ако да, где. Чињеница да би безбедност саме земље могла да буде доведена у питање јесте схватање које би тек требало да буде прихваћено.

НАТО је такође избегавао да трезвено погледа у будућност, можда и из разумљивих разлога. У седишту НАТО-а у Бриселу влада широко распрострањена забринутост, при чему појединци у Минхену чак тврде да одређене теме не могу бити ни начете. „Ми не можемо чак ни да се позабавимо неопходним питањима унутар себе“, рекао је један НАТО инсајдер. „Није нам дозвољено да о њима разговарамо, јер бисмо били окривљени да доводимо НАТО у питање“.

„Пре две године, када су се на Безбедносној конференцији први пут појавили представници Трампове администрације, били смо у периоду порицања“, казао је Франсоа Хајсбург. „Живимо у другачијем добу“.

ЦЕНТРИ МОЋИ
Да би објаснио глобалну ситуацију овог новог доба, Маркусу Едереру је неопходно неколико реквизита. Дипломата се налази у лобију луксузног хотела „Бајеришер Хоф“ у Минхену и претура по џеповима свог капута. Најпре извлачи два мобилна телефона и поставља их на шанк испред себе. Телефони представљају САД и Кину, два центра моћи овог новог светског поретка, како економски, тако и војно. Између два телефона се налази хемијска оловка која представља Европу. „То је непријатан положај у средини“, каже Едерер.

Потом помера оловку напред-назад између два телефона. „И Кина и Америка покушавају да нас придобију за своје планове“, каже он. „Европа мора да се позиционира“. Оловка остаје изнад два телефона: „То није једнакостранични троугао, оловка је ближа Сједињеним Државама.“

Амерички председник Доналд Трамп добацује немачкој канцеларки Ангели Меркел током позирања за „породичну фотографију“ на НАТО самиту у Бриселу, 11. јул 2018. (фото: Кристијан Бруна/ЕПА)

Едерер поново посеже за џепом свог капута и мења хемијску оловку својим дипломатским пасошем. Сада пасош представља Европу, а оловка осу. Помера је напред-назад као осу НАТО између Европе и САД, или као осу трговине између Европе и Кине. Он је навикнут да размишља кроз термине оса, великих удара и дугих временских периода, али и о сценаријима за будућност. Провео је године као први човек одсека за планирање у немачком министарству спољних послова, након чега је био државни секретар. Тренутно се налази на месту амбасадора ЕУ у Москви.

Русија се такође, по његовој тврдњи, налази у тој међупозицији. Он узима своју конференцијску легитимацију и спушта је поред мобилног телефона који представља Кину: „Русија је веома блиска са Кином. Ми у Европи се на дуге стазе не смемо помирити са тиме.“ У Едереровој симулацији света, за НАТО је предвиђена споредна улога. Свет у коме је НАТО некада функционисао више не постоји, а Трамп је, заправо, одиграо само маргиналну улогу у овом развоју. Самим тим, погрешно је мислити да ће се све вратити на старо када се Трампов мандат заврши.

КРАЈ „ТРАНСАТЛАНСТСКЕ ЕРЕ“
Трансатлантска ера се неће враћати, упркос уверавањима бившег подпредседника Џоа Бајдена у Минхену, где је рекао: „Вратићемо се!“ У будућности, надметање између два мобилна телефона ће одлучивати о судбини света, а Сједињене Државе ће на Европу гледати кроз питање да ли је она помоћ или препрека у њиховом такмичењу са Кином. За Европу то значи да она мора да почне да размишља о „постатлантској ери“, како ју је описао Франсоа Хајсбург. Добра вест јесте то да су први наговештаји оваквог размишљања били видљиви у Минхену, иако је већина говора и даље била пуна клишеа о трансатланстској лојалности.

Постоје бројна разматрања која произилазе из реалности која се мења. Пре свега, уколико Американци наставе да се удаљавају од своје улоге у НАТО-у, њихови европски савезници би једног дана могли да се нађу сами насупрот Русије. Овакав потенцијални исход изискује редефинисање односа између Европе и Русије, који би у том случају много мање зависили од Сједињених Држава. Са друге стране, Европа би морала да се боље наоружа против потенцијалне руске агресије, што пре свега подразумева заштиту држава које се налазе између Немачке и Русије, као што су Пољска и земље Балтика.

Управо ове земље су посебно забринуте због смањивања америчких обавеза према алијанси, нарочито ако се у обзир узме могућност да Русија позиционира велики број копнених ракета средњег домета због могућег окончања Споразума о ракетама средњег и кратког домета са Сједињеним Државама. Водећи кандидат Европске народне партије за европске изборе, политичар Хришћанско социјалне уније Манфред Вебер, у Минхену је земљама Источне и Централне Европе пружио уверење да је остатак континента озбиљан у намери да их заштити.

Вебер је сугерисао да би Немачка могла да понуди стварање заједничког система ракетне одбране са земљама Источне и Централне Европе, што би не само обезбедило кредибилну заштиту, већ би чак могло да створи језгро истинске европске одбрамбене уније.

ЕВРОПА НИЈЕ БЕСПОМОЋНА
Чак и без помоћи Сједињених Држава, Европа није беспомоћна против Русије. Њени војни трошкови током последњих година били су око четири пута већи од руских. „Велики сукоб, чак и онај са нуклеарним оружјем, за Европу би био незамислив без америчке помоћи“, каже политиколог Констанце Штелценмилер са Брукинског института у Вашингтону. „Ипак, Европљани би морали да буду у стању да самостално воде мање или средње конфликте на својој периферији“. Истовремено, нова глобална ситуација би дугорочно могла да омогући поправљање односа између Европе и Русије.

Ветеран руске спољне политике Сергеј Караганов провео је више од 30 година саветујући руске владе и Кремљ, а његова упадљива ћелава глава присутна је на готово свакој конференцији чија је тема безбедност. Током последњих година, Караганов је изнова и изнова упозоравао да је Русија, одбачена од стране Запада, у процесу преусмеравања ка Истоку. Током прошлог викенда, он је боравио у бару хотела Бајеришер Хоф, обасипајући Европу похвалама: „Ми смо спремни да се културално и економски повежемо са Европом као млађи партнер“, каже он. „Руси воле Европу, они су више Европљани од самих Европљана.“

Сергеј Караганов

Да ли се ово односи и на безбедносну политику? „НАТО и ОЕБС су мртви“, тврди Караганов. „Старе институције су попут рушевина које само сметају.“ Он предлаже безбедносни дијалог између Европе и Русије, са кооперацијом у одређеним областима, као што су сајбер безбедност или миграције. „Русија и Европа имају заједничке интересе и суочавају се са истим претњама“, каже Караганов. „Иако то сада делује изузетно натегнуто, једног дана би оне заједнички могле да раде на безбедносним питањима“.

„ГОСТИНСКА СОБА ЗА АМЕРИКАНЦЕ“
Друго разматрање се тиче европеизације НАТО-а. Присталице ове школе мишљења верују да његов апарат у Бриселу заправо функционише довољно добро, инсистирајући да НАТО није само Члан 5, већ је то једна огромна одбрамбена бирократија која сјајно функционише на техничко-оперативном нивоу. Према овој школи мишљења, црква и даље постоји, а на Европљанима је да је испуне новом вером.

Уколико би Американци решили да се отарасе НАТО-а, Европљани би могли да једноставно преузму контролу над тим здањем. „Европској унији би ова функционална структура користила чак и без Американаца“, каже Франсоа Хајсбург. „Може се догодити да НАТО постане структура за европску одбрану“, каже Штелценмилер, „са гостинском собом за Американце.“

Треће разматрање тиче се француско-немачких односа. Они су, заправо, предуслов, јер европска одбрана може да функционише једино ако Немачка и Француска много ближе сарађују.

ВЕЛИКА ПОГОДБА
Канцеларка Меркел се у Минхену изненађујуће јасно позиционирала по првом контроверзном пиању – питању извоза оружја. Она се заложила за „заједничку културу извоза оружја“, јер је то предуслов за заједничке оружане пројекте. То је такође и разлог зашто су се Немци толико потрудили да изађу у сусрет Французима у проширеном договору франко-немачког партнерства који је овог месеца потписан у Ахену.

Овај договор би морао да постави пример: Немачка и Француска коначно морају да почну да се суочавају са питањима на које имају различите погледе из историјских и културних разлога. Они би морали да пронађу компромисе, што такође значи да ће бити потребно да Немци направе одређене уступке, укључујући и неке болне. „Сарадња између Француске и Немачке не функционише због тога што се ми слажемо око свих тема, већ због тога што смо у стању да дођемо до договора“, каже Хајсбург.

Француска и Немачка би могле да постигну договор око „велике погодбе“, која би све карте ставила на сто. Немачка би морала да покаже одређено померање на пољу трговине оружјем и да ограничи могућност парламента да намеће рестрикције, док би Француска морала да европеизује своје место у парламенту Савета безбедности УН. Питање француског нуклеарног оружја, такозвани force de frappe, би такође морало да буде постављено. „Сматрам да би Париз био вољан да разговара о заједничком нуклеарном одвраћању“, рекао је Хајсбург. Пре више деценија, на НАТО самиту у Отави 1974. године, Француска је већ пристала на то да њен нуклеарни арсенал буде део заједничке европске одбране. Самим тим, идеја да force de frappe није искључиво за одбрану Француске не представља новост. Ипак, и даље је далеко од руског нуклеарног арсенала.

За Хајсбурга, међутим, једна ствар је јасна: „Идеја да Французи прошире свој нуклеарни штит, а да то плате Немци, неће функционисати. Ово не сме да буде комерцијални однос. Питање нуклеарног одвраћања је егзистенцијално, не може се купити“. То значи да ће Немачка морати да буде више инволвирана у војном смислу.

НАТО војна вежба у Норвешкој, Елвал, 3. новембар 2018.

Крајње нереално звучи: европски нуклеарни штит, НАТО у коме су Американци само гости, европска армија коју размешта Европски парламент, извоз оружја који се спроводи по правилима која се не подударају нужно са немачким спољнопилитичким идејама заснованим на вредностима, као и много већа немачка ангажованост. Али можда је то тако када почиње нова ера.

Ко би некада помислио да ће се Немачка одрећи немачке марке? Живимо у времену када немогуће мора да буде не само достижно, већ и испробано.

 

Превео Срђан Бељић

 

Извор Spiegel.de