Špigl: Evropa mora probati “nemoguće”

Transatlanski savez je oslabljen. To primorava Evropu da ojača svoju bezbednost i počne da vodi samostalnu politiku. Da li je to moguće?

Tajming članka teško da je mogao biti bolji. Objavljen je 12. februara na sajtu američkog časopisa „Nacionalni interes“, svega tri dana pre početka prošlonedeljne Bezbednosne konferencije u Minhenu. Malo vremena mu je trebalo da postane tema uzavrelih diskusija između učesnika konferencije, naročito onih iz Evrope. Naslov je vrištao: „Otkačimo NATO“. Tekst nije napisao neko nebitan. Njegov autor je Kristijan Viton, bivši savetnik Stejt departmenta u administracijama predsednika Džordža V. Buša i Donalda Trampa. Njegova glavna poruka jeste da bi Sjedinjene Države trebalo da se izvuku iz NATO-a. Što pre, to bolje.

„Bogatom kontinentu, sa ekonomijom vrednom 17 triliona dolara, desetostruko većom od ruske, nisu neophodne američke garancije njegove odbrane“, piše on. Viton veruje da NATO zapravo „nije ništa drugo do mehanizam Stare Evrope da živi na račun Amerike.“ Šlepanje. Tim tonom je napisan čitav članak, neprijateljski i prezriv do krajnjih granica. U paketu sa NATO alijansom, Viton na smetlište istorije baca i čitavu dogmu zapadnih vrednosti: „Većina država Stare Evrope se odlučila za ateizam, globalizam, multikulturalnost i dekadentno opadanje“, navodi on. „Šta tačno mi branimo?“

U normalnim vremenima, bilo bi jednostavo prosto odbaciti tekst „Otkačimo NATO“ kao trabunjanje nekog nevažnog ludaka, kao provokaciju ili aberaciju koja nema previše dodira sa realnošću. Ali, ne i ovih dana, u eri u kojoj Vitonov članak verovatno oslikava upravo ono što američki predsednik misli.

NAGOMILAVANjE PRITISKA
Donald Tramp je u nekoliko prilika javno doveo zapadnu odbrambenu alijansu u pitanje i navodno čak razgovarao sa svojim savetnicima o tome da li bi Sjedinjene Države trebalo da se jednostavno povuku iz NATO-a u potpunosti. Ako je suditi po učesnicima tih razgovora koje je citirao Njujork tajms, on ne samo da ne vidi svrhu alijanse, već i izdaje naređenja evropskim zemljama kao da su mu potčinjene, sve više ih pritiskajući, dok istovremeno vodi tajne pregovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

Da budemo iskreni, Tramp do sada nije preduzeo neke vojne korake koji su na bilo koji način naudili NATO-u. Zapravo, Amerikanci su učvrstili svoje vojno prisustvo u Evropi, što je činjenica koja je tešila Evropljane na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu. Ipak, kad je u pitanju bezbednost, reči su ekvivalent dela. Bezbednosne garancije imaju vrednost samo ukoliko se primenjuju bezuslovno. One nemaju rok trajanja, što je do sada predstavljalo osnovu NATO-a. Ako bi predsednik Sjedinjenih Država doveo u pitanje američki raketni štit u Evropi, Evropa više ne bi bila bezbedna. „Uprkos našim javnim proklamacijama, niko razuman ne veruje da bi Tramp žrtvovao Sijetl za Rigu“, rekao je visoki nemački diplomata u Minhenu.

NATO je bio zaštitnik Nemačke 70 godina, godišnjica bi trebalo da bude obeležena decembra ove godine u Vašingtonu. Međutim, taj događaj bi na kraju mogao više da podseća na 40. godišnjicu Istočne Nemačke, koja se odigrala oktobra 1989. godine, svega nekoliko nedelja pre pada Berlinskog zida. Strukture su i dalje tu, ali su postale krhke i gotovo svima je jasno da one više nisu stabilne.

Ipak, problem predstavlja činjenica da Nemačka i dalje zavisi od NATO-a. Zapravo, čitava Evropa je vojno zavisna od Amerike, kako od njenih konvencionalnih oružanih snaga, tako i od njenog nuklearnog kapaciteta. Stoga u doglednoj budućnosti ne postoji alternativa za NATO koja bi mogla da garantuje evropsku bezbednost. Ovo je neugodna istina sa kojom se Evropa trenutno suočava.

„VRLO, VRLO, VRLO OZBILjNO“
„Iako NATO i dalje postoji, savez gotovo da ne postoji“, rekao je francuski politikolog Fransoa Hajsburg. On dodaje da je ova veza slična onoj između crkve i religije: crkva i dalje postoji, ali je vera isparila. „Crkva bez religije gubi svoju misiju“, upozorava on. Situacija je „vrlo, vrlo, vrlo ozbiljna“.

Bezbednost je kompleksna tema i oslanja se na mešavinu oružane i meke moći, pretnje i dijaloga, propagande i psihologije. Ta kompleksnost rađa suprotstavljene tačke gledišta. „Sve je interakcija“, rekla je nemačka kancelarka Angela Merkel tokom svog govora u Minhenu, citirajući Aleksandra fon Humbolta.

NATO je potreban Nemačkoj, ali ona ne može da se i dalje oslanja na njega onoliko koliko je to činila u prošlosti. To znači da bi Nemačka morala da preispita svoju nacionalnu bezbednost, jer bi odsustvo takve reakcije predstavljalo vrhunac nemara. Ipak, šta to tačno znači? Kako je moguće razmišljati izvan okvira NATO-a bez ubrzavanja njegovog sloma? Kako mogu Evropljani da razvijaju sopstvene, snažnije bezbednosne strukture bez slabljenja NATO-a?

Konferencijska sala poznata kao “Soba 1” u sedištu NATO pakta u Briselu

„Strukture unutar kojih funkcionišemo“, rekla je Merkel, „suštinski su one koje su nastale iz strahota Drugog svetskog rata i nacional-socijalizma“. Ipak, one se sada nalaze pod velikim pritiskom. Reforma, insistira ona, jeste neophodna, ali „ja ne mislim da mi možemo da jednostavno odbacimo te strukture“. Pre više od dve godine, EU je pred sebe postavila cilj „strateške autonomije“, ali je ta inicijativa u Vašingtonu dočekana sa podozrenjem pre nego sa entuzijazmom. Danas se Evropa suočava sa realnošću da bi svaki korak koji napravi u pravcu bezbednosne autonomije mogao da pruži izgovor Trampu da kaže: mi vam više ne trebamo.

Ovo je ogroman projekat koji će zahtevati mnogo vremena. Evropa bi morala da u značajnoj meri unapredi svoje konvencionalne snage i obrati veću pažnju na svoje mogućnosti nuklearnog odvraćanja. Ona mora da pogura Nemce i ostale da ulažu više sredstava u odbranu, ali i da razjasni kakva je buduća uloga Britanije na polju evropske bezbednosti. Neophodno je i da ustanovi na koji način će zaštititi Istočnu Evropu, da razvija sopstvene odnose sa Rusijom, kao i da se uhvati ukoštac sa sajber pretnjama, hibridnim ratovanjem i autonomnim oružanim sistemima. Na kraju, Evropa mora da se istinski ujedini.

Ipak, koliko god to teško zvučalo, drugi način ne postoji. Evropa se nalazi na samom početku jednog procesa i svako ko tvrdi da poseduje rešenje za ogromne probleme sa kojima se kontinent suočava je ništa drugo do prevarant.

EKSTREMNO NEPOPULARNO
Ipak, debatovanje, promišljanje, priznavanje da danas živimo u jednom drugačijem svetu bi moralo da otpočne odmah. U Nemačkoj ova rasprava još uvek nije ni otvorena jer je se političari plaše, a poruka da naša bezbednost više nije zagarantovana i da mi sami moramo da činimo mnogo više je izuzetno nepopularna. Umesto toga, diskusije su u velikoj meri bile ograničene na pitanje – da li bi Nemačka trebalo da poveća svoje odbrambene troškove na dva odsto BDP-a, u skladu sa rezolucijom NATO-a donetom u Velsu 2014. godine. Kako bi samo bilo divno kada bi naši bezbednosni problemi mogli biti tako jednostavno rešeni, uz malo povećanje potrošnje.

Nemačka je u potpunosti nespremna za novu eru. Zemlja se još uvek nije oprostila od psihološke komforne zone koja je nastupila nakon okončanja Hladnog rata, kada je delovalo da pretnje nestaju preko noći. Danas je realistično razumevanje opasnosti u potpunosti odsutno. Nemci su gotovo četvrt veka debatovali o tome da li bi trebalo da učestvuju u prekomorskom raspoređivanju oružanih snaga i, ako da, gde. Činjenica da bi bezbednost same zemlje mogla da bude dovedena u pitanje jeste shvatanje koje bi tek trebalo da bude prihvaćeno.

NATO je takođe izbegavao da trezveno pogleda u budućnost, možda i iz razumljivih razloga. U sedištu NATO-a u Briselu vlada široko rasprostranjena zabrinutost, pri čemu pojedinci u Minhenu čak tvrde da određene teme ne mogu biti ni načete. „Mi ne možemo čak ni da se pozabavimo neophodnim pitanjima unutar sebe“, rekao je jedan NATO insajder. „Nije nam dozvoljeno da o njima razgovaramo, jer bismo bili okrivljeni da dovodimo NATO u pitanje“.

„Pre dve godine, kada su se na Bezbednosnoj konferenciji prvi put pojavili predstavnici Trampove administracije, bili smo u periodu poricanja“, kazao je Fransoa Hajsburg. „Živimo u drugačijem dobu“.

CENTRI MOĆI
Da bi objasnio globalnu situaciju ovog novog doba, Markusu Edereru je neophodno nekoliko rekvizita. Diplomata se nalazi u lobiju luksuznog hotela „Bajerišer Hof“ u Minhenu i pretura po džepovima svog kaputa. Najpre izvlači dva mobilna telefona i postavlja ih na šank ispred sebe. Telefoni predstavljaju SAD i Kinu, dva centra moći ovog novog svetskog poretka, kako ekonomski, tako i vojno. Između dva telefona se nalazi hemijska olovka koja predstavlja Evropu. „To je neprijatan položaj u sredini“, kaže Ederer.

Potom pomera olovku napred-nazad između dva telefona. „I Kina i Amerika pokušavaju da nas pridobiju za svoje planove“, kaže on. „Evropa mora da se pozicionira“. Olovka ostaje iznad dva telefona: „To nije jednakostranični trougao, olovka je bliža Sjedinjenim Državama.“

Američki predsednik Donald Tramp dobacuje nemačkoj kancelarki Angeli Merkel tokom poziranja za “porodičnu fotografiju” na NATO samitu u Briselu, 11. jul 2018. (foto: Kristijan Bruna/EPA)

Ederer ponovo poseže za džepom svog kaputa i menja hemijsku olovku svojim diplomatskim pasošem. Sada pasoš predstavlja Evropu, a olovka osu. Pomera je napred-nazad kao osu NATO između Evrope i SAD, ili kao osu trgovine između Evrope i Kine. On je naviknut da razmišlja kroz termine osa, velikih udara i dugih vremenskih perioda, ali i o scenarijima za budućnost. Proveo je godine kao prvi čovek odseka za planiranje u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, nakon čega je bio državni sekretar. Trenutno se nalazi na mestu ambasadora EU u Moskvi.

Rusija se takođe, po njegovoj tvrdnji, nalazi u toj međupoziciji. On uzima svoju konferencijsku legitimaciju i spušta je pored mobilnog telefona koji predstavlja Kinu: „Rusija je veoma bliska sa Kinom. Mi u Evropi se na duge staze ne smemo pomiriti sa time.“ U Edererovoj simulaciji sveta, za NATO je predviđena sporedna uloga. Svet u kome je NATO nekada funkcionisao više ne postoji, a Tramp je, zapravo, odigrao samo marginalnu ulogu u ovom razvoju. Samim tim, pogrešno je misliti da će se sve vratiti na staro kada se Trampov mandat završi.

KRAJ „TRANSATLANSTSKE ERE“
Transatlantska era se neće vraćati, uprkos uveravanjima bivšeg podpredsednika Džoa Bajdena u Minhenu, gde je rekao: „Vratićemo se!“ U budućnosti, nadmetanje između dva mobilna telefona će odlučivati o sudbini sveta, a Sjedinjene Države će na Evropu gledati kroz pitanje da li je ona pomoć ili prepreka u njihovom takmičenju sa Kinom. Za Evropu to znači da ona mora da počne da razmišlja o „postatlantskoj eri“, kako ju je opisao Fransoa Hajsburg. Dobra vest jeste to da su prvi nagoveštaji ovakvog razmišljanja bili vidljivi u Minhenu, iako je većina govora i dalje bila puna klišea o transatlanstskoj lojalnosti.

Postoje brojna razmatranja koja proizilaze iz realnosti koja se menja. Pre svega, ukoliko Amerikanci nastave da se udaljavaju od svoje uloge u NATO-u, njihovi evropski saveznici bi jednog dana mogli da se nađu sami nasuprot Rusije. Ovakav potencijalni ishod iziskuje redefinisanje odnosa između Evrope i Rusije, koji bi u tom slučaju mnogo manje zavisili od Sjedinjenih Država. Sa druge strane, Evropa bi morala da se bolje naoruža protiv potencijalne ruske agresije, što pre svega podrazumeva zaštitu država koje se nalaze između Nemačke i Rusije, kao što su Poljska i zemlje Baltika.

Upravo ove zemlje su posebno zabrinute zbog smanjivanja američkih obaveza prema alijansi, naročito ako se u obzir uzme mogućnost da Rusija pozicionira veliki broj kopnenih raketa srednjeg dometa zbog mogućeg okončanja Sporazuma o raketama srednjeg i kratkog dometa sa Sjedinjenim Državama. Vodeći kandidat Evropske narodne partije za evropske izbore, političar Hrišćansko socijalne unije Manfred Veber, u Minhenu je zemljama Istočne i Centralne Evrope pružio uverenje da je ostatak kontinenta ozbiljan u nameri da ih zaštiti.

Veber je sugerisao da bi Nemačka mogla da ponudi stvaranje zajedničkog sistema raketne odbrane sa zemljama Istočne i Centralne Evrope, što bi ne samo obezbedilo kredibilnu zaštitu, već bi čak moglo da stvori jezgro istinske evropske odbrambene unije.

EVROPA NIJE BESPOMOĆNA
Čak i bez pomoći Sjedinjenih Država, Evropa nije bespomoćna protiv Rusije. Njeni vojni troškovi tokom poslednjih godina bili su oko četiri puta veći od ruskih. „Veliki sukob, čak i onaj sa nuklearnim oružjem, za Evropu bi bio nezamisliv bez američke pomoći“, kaže politikolog Konstance Štelcenmiler sa Brukinskog instituta u Vašingtonu. „Ipak, Evropljani bi morali da budu u stanju da samostalno vode manje ili srednje konflikte na svojoj periferiji“. Istovremeno, nova globalna situacija bi dugoročno mogla da omogući popravljanje odnosa između Evrope i Rusije.

Veteran ruske spoljne politike Sergej Karaganov proveo je više od 30 godina savetujući ruske vlade i Kremlj, a njegova upadljiva ćelava glava prisutna je na gotovo svakoj konferenciji čija je tema bezbednost. Tokom poslednjih godina, Karaganov je iznova i iznova upozoravao da je Rusija, odbačena od strane Zapada, u procesu preusmeravanja ka Istoku. Tokom prošlog vikenda, on je boravio u baru hotela Bajerišer Hof, obasipajući Evropu pohvalama: „Mi smo spremni da se kulturalno i ekonomski povežemo sa Evropom kao mlađi partner“, kaže on. „Rusi vole Evropu, oni su više Evropljani od samih Evropljana.“

Sergej Karaganov

Da li se ovo odnosi i na bezbednosnu politiku? „NATO i OEBS su mrtvi“, tvrdi Karaganov. „Stare institucije su poput ruševina koje samo smetaju.“ On predlaže bezbednosni dijalog između Evrope i Rusije, sa kooperacijom u određenim oblastima, kao što su sajber bezbednost ili migracije. „Rusija i Evropa imaju zajedničke interese i suočavaju se sa istim pretnjama“, kaže Karaganov. „Iako to sada deluje izuzetno nategnuto, jednog dana bi one zajednički mogle da rade na bezbednosnim pitanjima“.

„GOSTINSKA SOBA ZA AMERIKANCE“
Drugo razmatranje se tiče evropeizacije NATO-a. Pristalice ove škole mišljenja veruju da njegov aparat u Briselu zapravo funkcioniše dovoljno dobro, insistirajući da NATO nije samo Član 5, već je to jedna ogromna odbrambena birokratija koja sjajno funkcioniše na tehničko-operativnom nivou. Prema ovoj školi mišljenja, crkva i dalje postoji, a na Evropljanima je da je ispune novom verom.

Ukoliko bi Amerikanci rešili da se otarase NATO-a, Evropljani bi mogli da jednostavno preuzmu kontrolu nad tim zdanjem. „Evropskoj uniji bi ova funkcionalna struktura koristila čak i bez Amerikanaca“, kaže Fransoa Hajsburg. „Može se dogoditi da NATO postane struktura za evropsku odbranu“, kaže Štelcenmiler, „sa gostinskom sobom za Amerikance.“

Treće razmatranje tiče se francusko-nemačkih odnosa. Oni su, zapravo, preduslov, jer evropska odbrana može da funkcioniše jedino ako Nemačka i Francuska mnogo bliže sarađuju.

VELIKA POGODBA
Kancelarka Merkel se u Minhenu iznenađujuće jasno pozicionirala po prvom kontroverznom pianju – pitanju izvoza oružja. Ona se založila za „zajedničku kulturu izvoza oružja“, jer je to preduslov za zajedničke oružane projekte. To je takođe i razlog zašto su se Nemci toliko potrudili da izađu u susret Francuzima u proširenom dogovoru franko-nemačkog partnerstva koji je ovog meseca potpisan u Ahenu.

Ovaj dogovor bi morao da postavi primer: Nemačka i Francuska konačno moraju da počnu da se suočavaju sa pitanjima na koje imaju različite poglede iz istorijskih i kulturnih razloga. Oni bi morali da pronađu kompromise, što takođe znači da će biti potrebno da Nemci naprave određene ustupke, uključujući i neke bolne. „Saradnja između Francuske i Nemačke ne funkcioniše zbog toga što se mi slažemo oko svih tema, već zbog toga što smo u stanju da dođemo do dogovora“, kaže Hajsburg.

Francuska i Nemačka bi mogle da postignu dogovor oko „velike pogodbe“, koja bi sve karte stavila na sto. Nemačka bi morala da pokaže određeno pomeranje na polju trgovine oružjem i da ograniči mogućnost parlamenta da nameće restrikcije, dok bi Francuska morala da evropeizuje svoje mesto u parlamentu Saveta bezbednosti UN. Pitanje francuskog nuklearnog oružja, takozvani force de frappe, bi takođe moralo da bude postavljeno. „Smatram da bi Pariz bio voljan da razgovara o zajedničkom nuklearnom odvraćanju“, rekao je Hajsburg. Pre više decenija, na NATO samitu u Otavi 1974. godine, Francuska je već pristala na to da njen nuklearni arsenal bude deo zajedničke evropske odbrane. Samim tim, ideja da force de frappe nije isključivo za odbranu Francuske ne predstavlja novost. Ipak, i dalje je daleko od ruskog nuklearnog arsenala.

Za Hajsburga, međutim, jedna stvar je jasna: „Ideja da Francuzi prošire svoj nuklearni štit, a da to plate Nemci, neće funkcionisati. Ovo ne sme da bude komercijalni odnos. Pitanje nuklearnog odvraćanja je egzistencijalno, ne može se kupiti“. To znači da će Nemačka morati da bude više involvirana u vojnom smislu.

NATO vojna vežba u Norveškoj, Elval, 3. novembar 2018.

Krajnje nerealno zvuči: evropski nuklearni štit, NATO u kome su Amerikanci samo gosti, evropska armija koju razmešta Evropski parlament, izvoz oružja koji se sprovodi po pravilima koja se ne podudaraju nužno sa nemačkim spoljnopilitičkim idejama zasnovanim na vrednostima, kao i mnogo veća nemačka angažovanost. Ali možda je to tako kada počinje nova era.

Ko bi nekada pomislio da će se Nemačka odreći nemačke marke? Živimo u vremenu kada nemoguće mora da bude ne samo dostižno, već i isprobano.

 

Preveo Srđan Beljić

 

Izvor Spiegel.de

Pratite nas na YouTube-u