Zašto Evropa odbija američki gas?

Evropljani nemaju nikakve garancije da će se sledeća američka administracija slediti Trampovu energetsku politiku

Američka nacional-bezbednosna zajednica često može predvideti kako unutaršnja politika ugrožava ciljeve spoljne politike. Uzmite, na primer, evropsku turneju državnog sekretara Majka Pompea prošlog meseca i napore potpredsednika Majka Pensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji da pridobije podršku za ostvarivanje ciljeva Vašingtona. Čini se da postoji veliki mrtvi ugao iz kojeg američki spoljnopolitički analitičari posmatraju evropski otpor prema američkim naporima da se poveća pritisak na Rusiju i Iran.

U Mađarskoj je, na primer, Pompeo pred svojim domaćinima u Budimpešti izneo predlog da se mađarski uvoz energenata uskladi sa bezbednosnim odnosima sa Sjedinjenim Državama. Umesto potpisivanja ruskih predloga za proširenje gasovoda Turski tok ka srcu centralne Evrope, državni sekretar je ohrabrivao Mađare da razmotre oslanjanje na uvoz američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) kako bi zadovoljili svoje potrebe za energentima. Takav predlog bi smanjio ruski geoekonomski uticaj u Evropi, a samim tim i raspoložive prihode Kremlja za finansiranje ruske vojske. Štaviše, to bi učvrstilo temelje NATO-a, jer saveznici ne samo da se međusobno brane, već i međusobno kupuju strateška dobra i usluge.

UNUTRAŠNjI OTPOR
Pompeov predlog doživeo je „hladan tuš“. Naravno, prirodno je ukazati na rusko vešto korišćenje sredstava uticaja, posebno finansijskih, kako bi vladini zvaničnici podržali ruske projekte. Ali to nije sve. Političari u Evropi, posebno kada je reč o energetskim pitanjima nisu voljni da zaobiđu postojeće, dokazane i pouzdane snabdevače energijom zbog projekata koji se ne mogu realizovati.

Potpuno je tačno da je u proteklih nekoliko godina američki izvoz energenata eksplodirao na svetskom tržištu, budući da nove tehnologije i metode oslobađaju ugljovodoničnu nagradu iz američkog tla. Ipak, ove metode nisu prihvaćene u celom američkom političkom spektru, a očigledan povratak ka zavisnosti od nafte i gasa kritikuje veliki broj vodećih američkih političkih ličnosti. Štaviše, duga i mučna politička saga oko naftovoda Kistoun pokazuje da geoekonomska strategija maksimiziranja severnoameričkog energetskog razvoja i izvoza izaziva značajan unutrašnji politički otpor.

Jeleni pored skladišta cevi za gasovod Kistoun u Severnoj Dakoti

Predsednik Donald Tramp je nova politička nepoznanica u ovom pitanju. Trampovi politički protivnici u proteklih nekoliko godina imaju običaj da se suprotstavljaju njegovoj političkoj agendi, iako su je pre 2016. godine podržavali, čak i kada se radi o nekim konkretnim predlozima. U meri u kojoj Tramp bude podržao ekspanziju američkog izvoza energenata, toliko će biti lakše njegovim protivnicima na predsedničkim izborima 2020. godine da se suprotstave takvim pokušajima. Na taj način oni stiču podršku i aktivizam domaćih političkih grupa koje se iz ekoloških ili drugih razloga protive ekspanziji domaće ugljovodonične industrije.

POTREBNE SU GARANCIJE
Zamislite da sam ja bugarski, mađarski ili austrijski političar kojem Rusi nude da prodaje i isporučuje prirodni gas. Ili zamislite da sam nemački ili francuski lider koji veruje da su, dugoročno gledano, iranske rezerve energetskih resursa ključne za kontinenatalni ekonomski razvoj. Svaka zvanična američka ponuda energetske alternative zavisi, u suštini, ili od pitanja da li će Tramp biti reizabran 2020. godine, ili od nepokolebljivog obećanja nekog od njegovih republikanskih ili demokratskih protivkandidata na predsedničkim izborima da će poštovati obaveze koje je on preuzeo.

U takvim okolnostima, nije teško shvatiti zašto Evropljani žele da se zaštite od rizika. Zašto se kladiti na poslovično nesigurno američko snabdevanje tečnim gasom preko Atlantika, ako i dalje postoji velika sumnja u to da li će demokratski nasledenik Trampa – naročito dok kandidati za predsedničke izbore 2020. godine podržavaju Novi zeleni dogovor sa različitim stepenom entuzijazma – nastaviti da podržava takve planove?

Rusima je takođe pomogla Putinova reputacija da će on „uraditi ono što kaže“, bez obzira da li je to intervencija u Siriji ili izgradnja mosta u Kerčkom moreuzu – što mnogi vašingtonski stručnjaci nisu predvideli da će se desiti. Sa već postavljenom cevi ispod Crnog mora, kako bi se stvorio novi energetski tranzitni pravac između Rusije i evropskog dela Turske, zemlje Južne i Srednje Evrope će imati lak i brz pristup zalihama ruskog prirodnog gasa. Nasuprot tome, američki planovi za povećanje izvoza gasa ostaju na crtežu.

Državni sekretar SAD Majk Pompeo i mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto na konferenciji za medije, Budimpešta, 11. februar 2019.

Zagovornici Novog zelenog dogovora i drugih sličnih mera su možda spremni da prihvate geoekonomski kompromis koji se ogleda u prihvatanju kratkoročne ruske prednosti u Evropi kako bi SAD ostvarile dugoročnu prednost u slučaju da nove tehnologije dovedu do velikih energetskih otkrića. Ako je tako, oni bi trebalo da otvoreno objave taj kompromis. I demokrate i republikanci – koji to ne čine – moraju jasno odrediti svoje političke prioritete. Međutim, lekcija koja se ne može ignorisati, a koja proizilazi iz događaja koji su se ovog meseca odigrali u Evropi, pokazuje da  američki političari nemaju mogućnost da zasebno posmatraju prioritete u domaćoj i spoljnoj politici. Ukratko, neophodno je napraviti izbore i stati iza njih.

 

Nikolas Gvozdev je viši saradnik pri Institutu za spoljnu politiku.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor The National Interest