Dojče vele: Za mir nisu dovoljni samo simboli

Dobra poruka sastanka Kim-Tramp je da postoji želja za dogovorom i da je direktna eskalacija bar sprečena ili ublažena

Mnogo vike – mali napredak. Uoči sastanka Donalda Trampa i Kim Džong Una bilo je naznaka da snaga političke simbolike tog sastanka zrelog za Holivud neće biti u srazmeri sa rezultatom. I tako je i bilo, smatra Hao Gui.

Ishodišta nisu mogla biti različitija: obe strane su već 70 godina u teškom neprijateljstvu. Jedna je komunistička, druga kapitalistička: jedna siromašna, druga imućna; jedna ima autoritarnu vlast, druga je za mnoge simbol slobode i demokratije. Jedna bi htela da bude nuklearna sila pa šta košta da košta; druga ima najveći svetski arsenal atomskog oružja.

To što su se dva protivnika sastala da razgovaraju pre svega ima unutarpolitičke razloge. Mladi Kim hoće da demonstrira svojim sledbenicima da „kapitalističkog krvnog neprijatelja“ može da prinudi na direktan razgovor na ravnoj nozi. Svojom riskantnom strategijom eskalacije mladi političar je uspeo da omekša „jastrebove“ u stranci i armiji i proširi svoju moć.

Donald Tramp trenutno ima sasvim drugačije probleme. Prvog dana sastanka Kim-Tramp, bivši advokat predsednika SAD Majkl Koen, govorio je u Kongresu o Trampovim poslovnim vezama sa Rusijom. Istražitelj za Rusiju Robert Miler će ovog meseca podnevi završni izveštaj u kojem bi trebalo da bude rešeno i pitanje da li je Trampa moguće ucenjivati zbog Rusije i da li je on vršio opstrukciju rada pravosudnih organa. S obzirom na tu pretnju, jedan spoljnopolitički uspeh bi mu bar nešto značio.

NE MOŽE SE BEZ SUSEDA
Tramp će sastanak sa neprijateljem i pored toga prodavati kao „veličanstven susret“. No, ni posle drugog dvojnog samita nije jasno da li Severna Koreja i SAD ozbiljno rade na mirovnom ugovoru. Kim je preko svoje državne propagande već javio da SAD stoje pred ekonomskim kolapsom, da bi Severna Koreja na vojnom planu bacila Vašington na kolena, i da bi veliki vođa Kim Džong Un čitav svet izveo na put trajnog mira.

Sve to nema veze sa suštinom nuklearnog konflikta na Korejskom poluostrvu. Denuklearizacija – koja bi trebalo da se detaljno razradi ugovorima – jeste ono što je najvažnije, ako bi azijsko-pacifički prostor ikada trebalo da dobije čvrstu bezbednosnu arhitekturu.

A to ne ide bez suseda. Južna Koreja, Japan i Kina, sve su to zemlje koje imaju sopstvene bezbednosnopolitičke interese. Regionalna sila Kina ne želi jako prisustvo SAD pred svojim pragom i intenzivno se naoružava, na primer u Južnokineskom moru. Destabilizacija režima u Pjongjangu mogućim vojnim udarom SAD dovela bi do masovnog zbega – u Kinu. A to Kina hoće da spreči.

Saveznici SAD, Južna Koreja i Japan, pak, hoće da imaju garantije da Severna Koreja zaista smanjuje svoj nuklearni arsenal i da je prestala da radi na proizvodnji interkontinentalnih raketa. Građani više ne žele da dožive zavijanje sirena u Seulu ili Tokiju samo zato što Severna Koreja ispaljuje neku raketu – koja bi mogla da nosi i nuklearnu bojevu glavu.

Dobra poruka sastanka Kim-Tramp je da postoji želja za dogovorom i da je direktna eskalacija bar sprečena ili ublažena. Ali, važna poruka glasi: simbolična politika nije dovoljna. Kao sledeći korak bi zemlje regiona, pre svega Južna Koreja, Japan i Kina, morale da sednu za sto sa SAD i Severnom Korejom, kako bi svi zajedno našli moguća rešenja za denuklearizaciju. Samo tako se može postaviti temelj za trajni mir u regionu.

 

Autor Hao Gui

 

Izvor Dojče vele, 28. februar 2019.