Кашмир, Кореја, Венецуела, Иран: врући хладни рат

Најврелија граница у Азији сада је тзв. „Линија контроле“, али прича о смени режима усмерена је на неке друге државе...

Ковитлајући се у све ширем кругу, геополитика младог 21. века асоцира на психоделичну мандалу (геометријска фигура која представља универзум у хиндуистичком и будистичком симболизму, прим. прев.) коју је направио Јама, господар смрти. Ким Џонг Ун, председавајући Демократске Народне Републике Кореје (DPRK), одморан након 70 сати путовања возом, у просперитетном комунистичком Ханоју сусрео се са својим конкурентом за Нобелову награду за мир – Доналдом Трампом – под благонаклоним погледом ујка Хоа (мисли се на статуу Хо Ши Мина, ратног лидера Северног Вијетнама, прим. прев).

Ова реченица би, у не тако далекој прошлости, изазвала трансконтиненталне урлике исмевања. Председавајући Ким – иначе власник малог нуклеарног арсенала – је процењен као вредан дијалога у очима хиперсиле, док руководство Ирана, ускраћено нуклеарног фактора, то није, па је хиперсила чак и шкартирала мултилтаерални, од УН-а одобрени, функционални нуклеарни споразум. Паралелно томе, испоставило се да најврелија граница у Азији испада није демилитаризована зона између две Кореје, него Линија контроле између нуклеарних сила Индије и Пакистана у Кашмиру. Иако би Исламабад и Делхи теоретски могли да ескалирају ситуацију до тачке размене нуклеарних ракета, DPRK неће усмерити нуклеарне ракете на Гуам, док Техеран нема шта ни да усмерава било где, јер не поседује било какво нуклеарно оружје.

Као у некаквом цртаном филму, одустаје се од смене режима у Пјонгјангу, док политика смене режима остаје на снази за Иран, а управо се спроводи у Венецуели. Иран би и даље могао да припада „Осовини зла“ (термин који је сковала администрација Џорџа Буша млађег како би повезала Иран, Ирак и Северну Кореју у јединствену мету америчке спољне политике, прим. прев.), али нови мото је „тројка тираније“ (Венецуела, Куба, Никарагва) док „птица тркачица“ из Каракаса каже „бип-бип“ хиперсилином којоту Вилију.

Читава булумента љигавих америчких неокона и мрачних „фондација“ одржавају пламен смене режима у Ирану, па чак и измишљају некакву осовину Техеран-Ал Каида, док се у Венецуели спроводи скривенији сценарио. Невероватан брифинг руског министарства спољних послова у Москви је прошлог петка открио да ће „америчке специјалне и високотехнолошке јединице бити размештене ближе границама Венецуеле. Ми поседујемо информације да САД и њихови НАТО партнери организују масовно допремање оружја, и то из једне источноевропске земље, опозицији у Венецуели“.

Чињенице су неумољиве. НАТО је, након готово две деценије, потучен у Авганистану. Посреднички рат НАТО-а и Заливског савета за сарадњу у Сирији је пропао. Победници су Дамаск, Техеран и Москва. Конфликт у Донбасу је замрзнут. Тако да имамо повратак ремиксоване Монроове доктрине, премда је концепт хуманитарне подметачине, који подсећа на „хуманитарни империјализам“ који је довео до уништења Либије, можда за сада пропао. Бразилски потпредседник генерал Хамилтон Мурао је унео дозу разума против модела смене режима по принципу „све опције су на столу“, који заговара и његов председник Жаир Болсонаро. Мурао константно инсистира на томе да „венецуеланско питање морају решити Венецуеланци“, а додаје и да америчке претње звуче „више као реторика него акција“, јер би војни напад био „без икакве сврхе“.

ПАЗИТЕ НА К
Шта значи једно име? Пакистан можда заиста значи „земља чистих“ на језику урду, али кључ је у акрониму; К значи Кашмир, П значи Панџаб, А значи Авганија (тачније, паштунске племенске области), С значи Синд, а Т значи „тан“ из речи Белуџистан. К је питање националног идентитета.

Први индо-пакистански рат након поделе из 1947. се водио за Кашмир. Наредне године, Кашмир је подељен Линијом контроле (LoC), која остаје као де факто „Берлински зид“ Азије, и то далеко опаснија од демилитаризоване зоне (DMZ) између две Кореје. Још један мини рат дуж LoC се одиграо током 1999. Кашмир је круцијални геостратешки згодитак. Претпостављајући да га Индија једном у целости заузме, он би за њу постао директан мост ка Централној Азији и пружио би јој избијање на границу са Авганистаном, ускраћујући тако Пакистану додир са Кином, чиме се у великој мери поништава Економски коридор Кина-Пакистан (CPEC), који је један од кључних пројеката Иницијативе појас и пут (BRI).

Руковање пакистанског премијера Имрана Кана и кинеског председника Сија Ђинпинга, Пекинг, 2. новембар 2018.

Уколико би међутим Пакистан овладао целим Кашмиром, то би решило проблеме ове земље са снабдевањем водом. Река Инд извире на Хималајима, у Тибету, и протеже се кроз индијски Кашмир пре уласка у Пакистан, одакле отиче све до Арапског мора. Инд и његове притоке пружају воду за две трећине Пакистана. Њу Делхи је запретио да ће доток воде ка Пакистану претворити у оружје.

За гунгулу у Кашмиру нема краја на видику, док га изнова и изнова потресају спорадични окршаји, па чак и делимични сукоби између џихадиста које протежира Исламабад на различитим нивоима, и индијске армије. Исламистичка Џаиш е Мохамед (JeM) група жели да читав Кашмир припоји Пакистану, у којем би владао шеријат. Опсесију ЈеМ-а Кашмиром такође дели и њихов де факто савезник Лашкар е Таиба (LeT). Обе групе подржава – са дозом дискреције – пакистанска обавештајна служба ISI. Изнад свега осталог, обе групе уживају снажну финансијску подршку од вахабистичке Куће Сауда и Уједињених Арапских Емирата.

За Кашмир нема решења које не би укључивало пресецање саудијског прозелитизма, финансија и наоружавања – тог токсичног коктела који је изродио чувену „Калашњиков културу“ Пакистана. Такође не може бити решења све док Кућа Сауда има могућност да „поручи“ нуклеарно оружје од Исламабада, што остаје јавна тајна број један у јужној Азији.

РУСИЈА И КИНА КАО ГЛАСОВИ РАЗУМА
Да је ово разуман свет, удаљен од раније поменутог бога смрти Јаме, Индија и Пакистан би разговарали, баш онако како је премијер Имран Кан управо предложио, и то унутар оквира какви су Шангајска организација за сарадњу у којој су обе земље чланице, па би Русија и Кина могле да буду медијатори. А то нас доводи до онога што се десило у Хуећингу (Кина) у среду, потпуно изван видокруга Запада: де факто министарски састанак оног „РИК“ дела БРИКС-а, на којем су били руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, кинески министар спољних послова Ванг Ји и њихова индијска колегиница Сушма Свараџ.

Лавров јесте осудио „апсолутно бесрамне покушаје“ да се „вештачки створи изговор за војну интервенцију“ у Венецуели. Али права тачка преокрета би могло да буде оно што су представници Русије, Кине и Индије дискутовали о Кашмиру, јер би на крају могло да има директан ефекат на Исламабад и Њу Делхи док покушавају да смире још увек експлозивни сценарио.

Координисане позиције Кине и Русије су биле апсолутно незаобилазне у олакшавању севернокорејског дијалога са Трамповом администрацијом. Међутим, ситуација је и даље јако далеко од онога о чему јужнокорејски председник Мун машта: Трамповог званичног проглашења краја Корејског рата из педесетих, и то путем мировног споразума који би челичним гаранцијама заменио актуелно примирје. На крају крајева, то је услов број један како би Северна Кореја почела да разматра денуклеаризацију.

Руковање Ким Џонг Уна и Доналда Трампа на самиту у Вијетнаму, Ханој, 27. фебруар 2019.

Кина и Русија, теоретски, такође поседују све што је потребно како би уразумиле Индију и Пакистан – плус и снагу да притисну вахабизам који је Саудијска Арабија претворила у своје оружје. Но, упркос свему томе, из перспективе Вашингтона, Кина и Русија су „претње“ – од нивоа Националне стратегије безбедности па наниже све до функционера какав је генерал Ратног ваздухопловства Теренс О’Шонеси, начелник Северне комаде (US NORTHCOM), који је недавно комитету Сената рекао да руска „намера да се САД држе у опасности“ представља ургентну претњу.

НЕКИ СУ ЈЕДНАКИЈИ ОД ДРУГИХ
Кина, Русија и Иран су есенцијална чворишта евроазијске интеграције која повезује кључне векторе Нових путева свиле преко трговинског споразума Ирана са Евроазијском економском унијом (ЕЕУ) и експанзије Међународног транспортног коридора Север-Југ (INSTC). Имајући у виду висину улога, Лавров и Ји су свакако били шокирани одлуком иранског министра спољних послова Мохамеда Џавада Зарифа да поднесе оставку путем објаве на инстаграму.

Извори из Техерана сматрају да је кључни разлог Зарифове оставке то што није био обавештен о састанку ултрависоког формата (па истом није ни присуствовао), који је у понедељак одржан у Техерану између Башара ал Асада, ајатолаха Хамнеија, команданта Иранских револуционарних гардијских Кудс снага Касема Сулејманија и председника Хасана Роханија. Дискутовано је о строго војним питањима, а не о дипломатији. Зариф можда није био у просторији у којој је одржан састанак, али његова десна рука, Абас Арагчи, јесте.

Рохани је на крају одбио Зарифову оставку, рекавши да је она против националних интереса Ирана. Што је најважније, Сулејмани је рекао да Зариф има пуну подршку Хамнеија. Иако различите фракције иранских тврдолинијаша можда ломе копља са Зарифом и Роханијем, па их чак и описују као будале које су упале у америчку клопку, последња ствар која је Техерану сада – док је под притиском хибридног рата – потребна јесте унутрашњи раздор. Паралелно томе, подршка Русије и Кине неће бити пољуљана.

Вашингтон можда примењује варијације хибридног рата, али већина његових рефлекса остаје непромењено хладноратовска. Механизам остаје исти. Читаве планине новца америчких порсеких обвезника се истоварују у војно-индустријски сектор, а онда компаније из тог сектора и велике корпорације узвраћају величанственим донацијама за предизборне кампање политичара. Управо зато ће неко попут Тулси Габард (која је опредељена чврсто против рата, без обзира на то да ли је он врућ, хладан или хибридни, и која се противи свргавањима режима по свету) бити клеветан до уништења од стране лобија трговаца оружјем, а тиме и спречен да се кандидује за председника.

Тулси Габард испред зграде америчког Конгреса, јул 2018.

Глобални југ је, вртећи се у све већем ковитлацу, научио да су неке земље заиста једнакије од других. Нуклеарним силама по правилу се мора удовољити (нпр. Северна Кореја) или им се мора удварати (нпр. Индија као део тзв. „Индо-пацифичке“ стратегије), иако ће неке од њих бити немилосрдно прозиване као помоћници терориста (што је случај са Пакистаном). Председавајући Ким је сада „велики лидер“ који може својој нацији пружити „величанствену будућност“.

Ненуклеарне силе, нарочито оне богате природним ресурсима и оне које имплементирају стратегије заобилажења америчког долара, попут Ирана и Венецуеле, суочавају се са судбином претњи сменом режима, док их полако и болно прождире Јама, господар смрти.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Asia Times