Kašmir, Koreja, Venecuela, Iran: vrući hladni rat

Najvrelija granica u Aziji sada je tzv. „Linija kontrole“, ali priča o smeni režima usmerena je na neke druge države…

Kovitlajući se u sve širem krugu, geopolitika mladog 21. veka asocira na psihodeličnu mandalu (geometrijska figura koja predstavlja univerzum u hinduističkom i budističkom simbolizmu, prim. prev.) koju je napravio Jama, gospodar smrti. Kim Džong Un, predsedavajući Demokratske Narodne Republike Koreje (DPRK), odmoran nakon 70 sati putovanja vozom, u prosperitetnom komunističkom Hanoju susreo se sa svojim konkurentom za Nobelovu nagradu za mir – Donaldom Trampom – pod blagonaklonim pogledom ujka Hoa (misli se na statuu Ho Ši Mina, ratnog lidera Severnog Vijetnama, prim. prev).

Ova rečenica bi, u ne tako dalekoj prošlosti, izazvala transkontinentalne urlike ismevanja. Predsedavajući Kim – inače vlasnik malog nuklearnog arsenala – je procenjen kao vredan dijaloga u očima hipersile, dok rukovodstvo Irana, uskraćeno nuklearnog faktora, to nije, pa je hipersila čak i škartirala multiltaeralni, od UN-a odobreni, funkcionalni nuklearni sporazum. Paralelno tome, ispostavilo se da najvrelija granica u Aziji ispada nije demilitarizovana zona između dve Koreje, nego Linija kontrole između nuklearnih sila Indije i Pakistana u Kašmiru. Iako bi Islamabad i Delhi teoretski mogli da eskaliraju situaciju do tačke razmene nuklearnih raketa, DPRK neće usmeriti nuklearne rakete na Guam, dok Teheran nema šta ni da usmerava bilo gde, jer ne poseduje bilo kakvo nuklearno oružje.

Kao u nekakvom crtanom filmu, odustaje se od smene režima u Pjongjangu, dok politika smene režima ostaje na snazi za Iran, a upravo se sprovodi u Venecueli. Iran bi i dalje mogao da pripada „Osovini zla“ (termin koji je skovala administracija Džordža Buša mlađeg kako bi povezala Iran, Irak i Severnu Koreju u jedinstvenu metu američke spoljne politike, prim. prev.), ali novi moto je „trojka tiranije“ (Venecuela, Kuba, Nikaragva) dok „ptica trkačica“ iz Karakasa kaže „bip-bip“ hipersilinom kojotu Viliju.

Čitava bulumenta ljigavih američkih neokona i mračnih „fondacija“ održavaju plamen smene režima u Iranu, pa čak i izmišljaju nekakvu osovinu Teheran-Al Kaida, dok se u Venecueli sprovodi skriveniji scenario. Neverovatan brifing ruskog ministarstva spoljnih poslova u Moskvi je prošlog petka otkrio da će „američke specijalne i visokotehnološke jedinice biti razmeštene bliže granicama Venecuele. Mi posedujemo informacije da SAD i njihovi NATO partneri organizuju masovno dopremanje oružja, i to iz jedne istočnoevropske zemlje, opoziciji u Venecueli“.

Činjenice su neumoljive. NATO je, nakon gotovo dve decenije, potučen u Avganistanu. Posrednički rat NATO-a i Zalivskog saveta za saradnju u Siriji je propao. Pobednici su Damask, Teheran i Moskva. Konflikt u Donbasu je zamrznut. Tako da imamo povratak remiksovane Monroove doktrine, premda je koncept humanitarne podmetačine, koji podseća na „humanitarni imperijalizam“ koji je doveo do uništenja Libije, možda za sada propao. Brazilski potpredsednik general Hamilton Murao je uneo dozu razuma protiv modela smene režima po principu „sve opcije su na stolu“, koji zagovara i njegov predsednik Žair Bolsonaro. Murao konstantno insistira na tome da „venecuelansko pitanje moraju rešiti Venecuelanci“, a dodaje i da američke pretnje zvuče „više kao retorika nego akcija“, jer bi vojni napad bio „bez ikakve svrhe“.

PAZITE NA K
Šta znači jedno ime? Pakistan možda zaista znači „zemlja čistih“ na jeziku urdu, ali ključ je u akronimu; K znači Kašmir, P znači Pandžab, A znači Avganija (tačnije, paštunske plemenske oblasti), S znači Sind, a T znači „tan“ iz reči Beludžistan. K je pitanje nacionalnog identiteta.

Prvi indo-pakistanski rat nakon podele iz 1947. se vodio za Kašmir. Naredne godine, Kašmir je podeljen Linijom kontrole (LoC), koja ostaje kao de fakto „Berlinski zid“ Azije, i to daleko opasnija od demilitarizovane zone (DMZ) između dve Koreje. Još jedan mini rat duž LoC se odigrao tokom 1999. Kašmir je krucijalni geostrateški zgoditak. Pretpostavljajući da ga Indija jednom u celosti zauzme, on bi za nju postao direktan most ka Centralnoj Aziji i pružio bi joj izbijanje na granicu sa Avganistanom, uskraćujući tako Pakistanu dodir sa Kinom, čime se u velikoj meri poništava Ekonomski koridor Kina-Pakistan (CPEC), koji je jedan od ključnih projekata Inicijative pojas i put (BRI).

Rukovanje pakistanskog premijera Imrana Kana i kineskog predsednika Sija Đinpinga, Peking, 2. novembar 2018.

Ukoliko bi međutim Pakistan ovladao celim Kašmirom, to bi rešilo probleme ove zemlje sa snabdevanjem vodom. Reka Ind izvire na Himalajima, u Tibetu, i proteže se kroz indijski Kašmir pre ulaska u Pakistan, odakle otiče sve do Arapskog mora. Ind i njegove pritoke pružaju vodu za dve trećine Pakistana. Nju Delhi je zapretio da će dotok vode ka Pakistanu pretvoriti u oružje.

Za gungulu u Kašmiru nema kraja na vidiku, dok ga iznova i iznova potresaju sporadični okršaji, pa čak i delimični sukobi između džihadista koje protežira Islamabad na različitim nivoima, i indijske armije. Islamistička Džaiš e Mohamed (JeM) grupa želi da čitav Kašmir pripoji Pakistanu, u kojem bi vladao šerijat. Opsesiju JeM-a Kašmirom takođe deli i njihov de fakto saveznik Laškar e Taiba (LeT). Obe grupe podržava – sa dozom diskrecije – pakistanska obaveštajna služba ISI. Iznad svega ostalog, obe grupe uživaju snažnu finansijsku podršku od vahabističke Kuće Sauda i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Za Kašmir nema rešenja koje ne bi uključivalo presecanje saudijskog prozelitizma, finansija i naoružavanja – tog toksičnog koktela koji je izrodio čuvenu „Kalašnjikov kulturu“ Pakistana. Takođe ne može biti rešenja sve dok Kuća Sauda ima mogućnost da „poruči“ nuklearno oružje od Islamabada, što ostaje javna tajna broj jedan u južnoj Aziji.

RUSIJA I KINA KAO GLASOVI RAZUMA
Da je ovo razuman svet, udaljen od ranije pomenutog boga smrti Jame, Indija i Pakistan bi razgovarali, baš onako kako je premijer Imran Kan upravo predložio, i to unutar okvira kakvi su Šangajska organizacija za saradnju u kojoj su obe zemlje članice, pa bi Rusija i Kina mogle da budu medijatori. A to nas dovodi do onoga što se desilo u Huećingu (Kina) u sredu, potpuno izvan vidokruga Zapada: de fakto ministarski sastanak onog „RIK“ dela BRIKS-a, na kojem su bili ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji i njihova indijska koleginica Sušma Svaradž.

Lavrov jeste osudio „apsolutno besramne pokušaje“ da se „veštački stvori izgovor za vojnu intervenciju“ u Venecueli. Ali prava tačka preokreta bi moglo da bude ono što su predstavnici Rusije, Kine i Indije diskutovali o Kašmiru, jer bi na kraju moglo da ima direktan efekat na Islamabad i Nju Delhi dok pokušavaju da smire još uvek eksplozivni scenario.

Koordinisane pozicije Kine i Rusije su bile apsolutno nezaobilazne u olakšavanju severnokorejskog dijaloga sa Trampovom administracijom. Međutim, situacija je i dalje jako daleko od onoga o čemu južnokorejski predsednik Mun mašta: Trampovog zvaničnog proglašenja kraja Korejskog rata iz pedesetih, i to putem mirovnog sporazuma koji bi čeličnim garancijama zamenio aktuelno primirje. Na kraju krajeva, to je uslov broj jedan kako bi Severna Koreja počela da razmatra denuklearizaciju.

Rukovanje Kim Džong Una i Donalda Trampa na samitu u Vijetnamu, Hanoj, 27. februar 2019.

Kina i Rusija, teoretski, takođe poseduju sve što je potrebno kako bi urazumile Indiju i Pakistan – plus i snagu da pritisnu vahabizam koji je Saudijska Arabija pretvorila u svoje oružje. No, uprkos svemu tome, iz perspektive Vašingtona, Kina i Rusija su „pretnje“ – od nivoa Nacionalne strategije bezbednosti pa naniže sve do funkcionera kakav je general Ratnog vazduhoplovstva Terens O’Šonesi, načelnik Severne komade (US NORTHCOM), koji je nedavno komitetu Senata rekao da ruska „namera da se SAD drže u opasnosti“ predstavlja urgentnu pretnju.

NEKI SU JEDNAKIJI OD DRUGIH
Kina, Rusija i Iran su esencijalna čvorišta evroazijske integracije koja povezuje ključne vektore Novih puteva svile preko trgovinskog sporazuma Irana sa Evroazijskom ekonomskom unijom (EEU) i ekspanzije Međunarodnog transportnog koridora Sever-Jug (INSTC). Imajući u vidu visinu uloga, Lavrov i Ji su svakako bili šokirani odlukom iranskog ministra spoljnih poslova Mohameda Džavada Zarifa da podnese ostavku putem objave na instagramu.

Izvori iz Teherana smatraju da je ključni razlog Zarifove ostavke to što nije bio obavešten o sastanku ultravisokog formata (pa istom nije ni prisustvovao), koji je u ponedeljak održan u Teheranu između Bašara al Asada, ajatolaha Hamneija, komandanta Iranskih revolucionarnih gardijskih Kuds snaga Kasema Sulejmanija i predsednika Hasana Rohanija. Diskutovano je o strogo vojnim pitanjima, a ne o diplomatiji. Zarif možda nije bio u prostoriji u kojoj je održan sastanak, ali njegova desna ruka, Abas Aragči, jeste.

Rohani je na kraju odbio Zarifovu ostavku, rekavši da je ona protiv nacionalnih interesa Irana. Što je najvažnije, Sulejmani je rekao da Zarif ima punu podršku Hamneija. Iako različite frakcije iranskih tvrdolinijaša možda lome koplja sa Zarifom i Rohanijem, pa ih čak i opisuju kao budale koje su upale u američku klopku, poslednja stvar koja je Teheranu sada – dok je pod pritiskom hibridnog rata – potrebna jeste unutrašnji razdor. Paralelno tome, podrška Rusije i Kine neće biti poljuljana.

Vašington možda primenjuje varijacije hibridnog rata, ali većina njegovih refleksa ostaje nepromenjeno hladnoratovska. Mehanizam ostaje isti. Čitave planine novca američkih porsekih obveznika se istovaruju u vojno-industrijski sektor, a onda kompanije iz tog sektora i velike korporacije uzvraćaju veličanstvenim donacijama za predizborne kampanje političara. Upravo zato će neko poput Tulsi Gabard (koja je opredeljena čvrsto protiv rata, bez obzira na to da li je on vruć, hladan ili hibridni, i koja se protivi svrgavanjima režima po svetu) biti klevetan do uništenja od strane lobija trgovaca oružjem, a time i sprečen da se kandiduje za predsednika.

Tulsi Gabard ispred zgrade američkog Kongresa, jul 2018.

Globalni jug je, vrteći se u sve većem kovitlacu, naučio da su neke zemlje zaista jednakije od drugih. Nuklearnim silama po pravilu se mora udovoljiti (npr. Severna Koreja) ili im se mora udvarati (npr. Indija kao deo tzv. „Indo-pacifičke“ strategije), iako će neke od njih biti nemilosrdno prozivane kao pomoćnici terorista (što je slučaj sa Pakistanom). Predsedavajući Kim je sada „veliki lider“ koji može svojoj naciji pružiti „veličanstvenu budućnost“.

Nenuklearne sile, naročito one bogate prirodnim resursima i one koje implementiraju strategije zaobilaženja američkog dolara, poput Irana i Venecuele, suočavaju se sa sudbinom pretnji smenom režima, dok ih polako i bolno proždire Jama, gospodar smrti.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Asia Times