Spektar haosa

Zbog straha da se dominacija SAD topi, ta sila postaje sve agresivnija, i to možemo da posmatramo na primeru Venecuele i Irana

Evroatlantski centri moći, čiji je Vašington i dalje oštar globalni mač, otpočeli su novu seriju pokušaja realizacije narandžastih revolucija. Pripremu za njih predstavlja dugogodišnje slabljenje ekonomskih i drugih potencijala država koje se nađu na meti uvođenjem raznih formalnih i neformalnih sankcija i drugim vidovima kontriranja njihovim interesima. Sve to se nas, i dalje direktno (u vezi sa Kosovom ako su u pitanju, a čini se da jesu, propagandna preterivanja da Zapad ruši sadašnju vlast), a ne samo indirektno (kada se radi o globalnom geopolitikom ambijentu), i te kako tiče. Nisu to za nas daleka tuđa pitanja!

OBOJENE EPIZODE
Posle tek delimičnog uspešnog narandžastog prodora na Istok – koji je započet sa petooktobarskim prevratom u Beogradu (pri tome ništa pozitivno ne govorim ni za prethodni režim već osuđujem instrumentalizaciju naših unutrašnjih pitanja), da bi se onda prelio na postsovjetske prostore – usledilo je (geo)politiko miniranje Bliskog istoka i Magreba. Evroatlantska ofanziva na prostorima gde je Kremlj tradicionalno dominantan faktor ne da je dovela do nekakvog „ruskog proleća“ (što je bila namera), već je lokalizovana van Rusije. U takvim okolnostima otpočet je proces na drugim meridijanima koji je poznat kao „arapsko proleće“.

Ako već nije moguće eliminisanje (unutrašnje pokoravanje putem instaliranja kvisliniške vlasti) ključnog vojno-političkog oponenta, niti potiskivanje Rusije u njeno dvorište gde bi vodila očajničku borbu za opstanak  – a pokazalo se da sve to nije izvodljivo – krenulo se u akciju njenog, ali i kineskog, šireg obuzdavanja. U evroatlantskoj agresivnoj „lego“ geopolitici haosa, Kina se doživljava kao buduća najveća pretnja Zapadu te je, u drugom koraku, meta jednako kao i sada Ruska Federacija. No, nije uspelo ni „arapsko proleće“.

Stvoren je haos, proliveno je more krvi, ali SAD nisu uspele da uspostave efektivnu kontrolu nad tamošnjim ključnim izvorima energenata i postojećim te potencijalnim gasnim magistralama (što je uslov da se uistinu obezbedi adekvatno snabdevanje Evrope gasom koji nije ruski ili koji bar ne stiže preko Rusije). Posle toga se krenulo dalje, u pohod na Srednji istok i Latinsku Ameriku. Vuk možda dlaku prilagođava podneblju u kome lovi, ali ne menja ćud!

JURIŠ NA VENECUELU
Nema potrebe da šire pričamo o Venecueli. Vidimo svaki dan do čega su zapadni stratezi doveli tu bogatu zemlju. Nizom mera su drastično pogoršali njen privredni domet i tako izazvali strašnu krizu. Uporedo su tamošnje greške vlasti i unutrašnje protivrečnosti, poznatim tehnikama obojenog mešanja, napumpali do granica pucanja. Ipak, tamošnje rukovodstvo i posle nestanka Uga Čaveza pokazalo se kao čvrst orah, a venecuelanski spoljnopolitički partneri kao pouzdan oslonac. Otuda, Vašington do sada ni tu nije poentirao, a jedino što u dogledno vreme može da se desi je, čini se, da svet dobije reprizu Sirije iz prvog perioda tamošnjeg rata (dok se Rusija nije umešala).

Nikolas Maduro ispred slike Simona Bolivara (foto: Vil Rijera/Blumberg)

Ta zemlja je na granici spolja sponzorisanog građanskog rata sa neizvesnim ishodom (stanovništvo je dubinski podeljeno) i sa potencijalom da sukob dobije dimenzije regionalnog, pa i većeg. Amerika sada neće napasti Venecuelu ali verovatno planira, ako drugačije ne može da postigne cilj, u nekom momentu i vojno da interveniše. I dok tako pali vatru u delu sveta koji od prve polovine 19. veka smatra predelom svoje dominacije, paralelno je intenzivirala i delovanje protiv Teherana.

PROGRES I REVOLUCIJA
Iran je već decenijama američki oponent i opsesija na Srednjem i Bliskom istoku. Protiv te države je isproban čitav repertoar sankcija i drugih neprijateljskih mera. Ipak, režim koji nije po volji SAD opstao je, a ta zemlja je, bez obzira na sve teškoće, našla put da se razvija. Asimetrično, čudno po evropskim standardima, ali nesumnjivo na način koji u sebi nosi i značajne elemente modernizacije, stvaranja potrošačkog društva i nove srednje klase. To je prednost, ali i izazov za tu državu.

Dok je režim bio totalno rigidan a društvo tektonski potreseno islamskom revolucijom, nikakva narandžasta ofanziva – pa ni obična mala diverzija te vrste – nije bila moguća. Sada su se stvari u značajnoj meri promenile, što evroatlantski planeri dobro prepoznaju, i jačaju sankcije i druge vidove pritisaka da bi što širi krug iranskog stanovništva bio pogođen. A treba imati u vidu da su Džejms Dejvis (James Davies) i drugi relevantni sociolozi koji su se bavili revolucijama uočili da one najčešće izbijaju ne kada je najgore, već kada dođe do izvesnog poboljšanja životnog standarda, odnosno do rasta očekivanja da će se to desiti, a onda narod bude izneveren. Drugim rečima, kada posle kakvog-takvog poboljšanja dođe do pogoršanja stanja, odnosno velika očekivanja zameni razočarenje, počinje socijalno komešanje.

Iz tog ugla treba sagledati američko opredeljenje da se normalizuju odnosi sa Iranom pa onda naglo, navodno personalno pokrenuto, odustajanje od toga i radikalizovanje antiiranskog delovanja. Ne radi se tu uistinu o nekakvom Trampovom hiru, niti primarno izraelskom ili saudijskom lobiranju, već o promišljenom pristupu iza koga stoji „duboka država“ koja je u bitnim stvarima za evroatlantske interese, iznad svakog predsednika.

REKETIRANjE SVETA
Građani Irana su se taman ponadali da će početi da žive bolje, počela je da splašnjava njihova borbena energija, a onda odjednom nestaju svi pozitivni snovi a rađaju se noćne more. To je stara tehnika specijalnih službi za lomljenje kako pojedinaca, tako i čitavih naroda. Da je tako vidi se i iz reči američkog državnog sekretara. Kako je Majkl Pompeo nedavno rekao, najžešće sankcije sa kojima se Iran do sada susreo naneće toj zemlji ozbiljne teškoće i izazvati promenu njene politike.

Da bi se to desilo, Amerikanci nisu samo uveli maksimalne sankcije koje van UN mogu da nametnu, već su po prvi put u vezi sa Iranom primenili najgrublje oblike pritiska na druge zemlje da prestanu da kupuju iransku naftu. I to u mnogim slučajevima daje rezultate. Izvoz iranske nafte je drastično pao jer čak i velike zemlje kao što su Japan ili Južna Koreja, šta god načelno govorile, polako prelaze na nove izvore snabdevanja.

Pod strašnim pritiskom se našla i nuklearna sila Indija. Ona tim pritiscima odoleva iako i sama polako smanjuje import persijskog crnog zlata. No, u Vašingtonu očito misle da to ne radi dovoljno brzo i poletno. Otuda, ne treba isključiti da je baš tu skriveno objašnjenje velikih geopolitičkih teškoća sa kojima se proteklih dana susrela Indija. Pakistan je snažno američko uporište u njenom okruženju a teroristi sa – evidentno od strane tamošnjih vlasti tolerisanim – bazama toliko su se ohrabrili da su 14. februara drsko izveli veliki teroristički napad na indijske bezbednosne snage u federalnoj državi Indije Džamu i Kašmir.

PARAMETRI MOĆI
Posle uzvratnih mera Indije usmerenih na terorističke kampove, Pakistan gotovo da je zaratio sa susednom zemljom. Da li je tako spontano postupio ili je bio sa strane ohrabren? Teško je reći, ali činjenica da velike tenzije izazivaju mnogo veću štetu indijskoj privredi, koja se dinamično razvija. Pakistan bi takođe trpeo štetu, ali SAD njemu mogu mnogo više ekonomski da pomognu nego bilo koja druga sila Indiji. U pitanju je veliki geopolitički faktor sa specifičnim odnosima sa drugim silama – u prvom redu sa Kinom – koje nisu pod američkom dominaciju.

Zagrljaj indijskog premijera Narendre Modija i američkog predsednika Donalda Trampa nakon konferencije za medije u Ružičastom vrtu ispred Bele kuće, Vašington, 26. jun 2017.

Uz to, radi se o ogromnoj zemlji sa stanovništvom koje je gotovo ravno kineskom. Ni američka ekonomska snaga nije takva da bi tu moglo bogzna šta da se radi, a kamoli potencijali bilo koje druge države. S druge strane, uz svu autonomiju, mnogo manji Pakistan je pod američkim geopolitičkim kišobranom. Postoji i volja i potencijal Vašingtona da mu se efikasno nađe ako mu to koristi. I još nešto: neka se niko ne zavarava da je Vašingtonu problem to što ima solidne odnose sa Nju Delhijem i što je Indija spremna da uz pomoć SAD limitira domete Kine. Američkoj eliti je bitno da se poštuju njena pravila, a ne da je neko voli. Štaviše, strahopoštovanje se smatra najboljim osnovom za saradnju, a kada istera ono do čega joj je stalo danas, na temeljima pobede sutra je spremna da gradi „partnerske“ odnose sa disciplinovanim klijentima.

Kada se sve to ima u vidu, jasno je da će i velike i male zemlje polako obustavljati uvoz nafte iz Irana. Toj zemlji dugoročno prete veće negativne posledice nego ikada, i to u korelaciji sa obnovljenim nadama velikog dela njegovog stanovništva da će uskoro početi da živi „kao sav normalan svet“. Zapadni činioci računaju da će kod mnogih to izazvati eroziju patriotizma te se nadaju da će u toj državi pre ili kasnije doći do socijalne i političke eksplozije.

ODBRAMBENI POTENCIJAL
Pošto smo videli šta SAD rade protiv Irana, da se osvrnemo i na to zašto je baš sada antiiranska mašinerija ubačena u petu brzinu. Stvar je u sve većem, ne više približavanju, već strateškom vojno-političkom partnerstvu Rusije i Irana potvrđenom u Siriji, ali i – na nešto drugagiji način – Irana i Kine. Na to se nadovezuje i još nešto što je evroatlantskim moćnicima deolovalo gotovo neverovatno: uspostavljanje ozbiljne saradnje između Rusije, Irana i Turske u mnogim oblastima. Za Vašington je to opasan primer koji može da ohrabri i druge zemlje u njegovoj senci da krenu trasom emancipacije. Zato je odlučio da tako brzo i brutalno udari na Iran i svima demonstrira gde im je mesto.

No, da sada završimo sa faktorima koji su nepovoljni za Teheran. Mnogo toga ide u prilog zemlji čija je on prestonica. Među većim delom njenog brojnog stanovništva ipak je jak nacionalni duh, koji uz to još dodatno jača kod njegovog ne malog segmenta, i to proporcionalno sa rastućim pritiscima. Jedni se demorališu, dok drugi postaju ratoborniji. To se posebno odnosi na deo iranskih žitelja koji je u verskom pogledu fanatizovan i spreman na neverovatne žrtve za islam i državu. Tako stvari stoje i sa brojnom šiitskom populacijom u regionu, za koju je Iran svetionik.

To je ljudska i psihološka osnova za otpor. A njemu pogoduje i velika, dobro obučena i motivisana armija. Možda se sankcijama i specijalnim ratom protiv Irana može uticati na raspoloženje dela rezervista, ali sigurno ne na većinu njih. Tim pre ne i na vrlo profesionalan redovni sastav nacionalne armije i izuzetno nadahnutu Revolucionarnu gardu. Tu je i snažna i žilava privreda te države, koja je u stanju da obezbedi osnovne egzistencijalne uslove i u najtežim okolnostima. Možda neće biti luksuza i svega što srednji i viši slojevi žele, ali daleko je od toga da može da se ponovi kriza nalik onoj u Venecueli. U Iranu niko neće biti gladan a zdravstveni, prosvetni i svaki drugih vitalni sistem će funkcionisati i pod najtežim sankcijama, pa i u slučaju rata.

Tu je i geopolitička podrška. Rusija je spremna da iz svog interesa sveobuhvatno –od energetske, prehrambene, industrijske i svake druge privredne sfere – podrži Iran. Da ne govorimo o vojno-političkoj podršci koja bi, ako je potrebno, bila kao u Siriji. Tim pre što je Iran u njenom okruženju i može brzo i efikasno da mu priskoči u pomoć. Kina verovatno nije spremna toliko daleko da ide kao Rusija, ali je svakako voljna da uradi mnogo kako bi pružila potporu Teheranu. Kad se radi o toj zemlji, baš zbog pragmatizma koji uvek stavlja na prvo mesto, Peking je odlučan da se – posle otpočinjanja reformi – kao nikada do sada angažuje van svog okruženja.

ISHOD AVANTURE
I to sve znaju Amerikanci. Vašington je svestan da neće brzo – a pitanje je da li će i u dalekoj budućnosti – ostvariti naum o drastičnom slabljenju Irana i obaranju vladajuće garniture. No, njihova konstrukcija nije bez osnova. Dugotrajnim a velikim pritiskom, direktnom podrškom (ne)formalnoj opoziciji u zemlji i neprijateljima režima van nje, računa da će izazvati plimu terorizma, protesta a možda i povremenih pobuna u Iranu. Teheran će to suzbijati, ali na drugim mestima će se javljati veliki problemi. To će – a na neki način već sada i čini – iscrpeti tu zemlju. Ostaće na nogama ali radijus njenog unutrašnjeg i spoljnjeg delovanja sužen je i verovatno će biti još više okrnjen.

Prorežimski skup u Ahvazu kao odgovor na antirežimske demonstracije u Teheranu i drugim gradovima, Iran, 3. januar 2018.

Evroatlantskim centrima moći nije bitno koliko će tokom te opskurne igre ljudi poginuti, na druge načine fizički i psihički stradati, te kakve će to posledice imati na Iran i njegov region. Neće patiti stanovništvo Njujorka, a i ono što za njega bude finansijski teret izazvan aniiranskom operacijom, vrh SAD računa da će kompenzovati. Konjukturnom situacijom sa naftom, povećanom prodajom oružja, drugim vidovima reketiranja uoplašenih saveznika i vazala. Ovo poslednje je posebno bitno dopuniti.

Amerika je imperija koja je svesna da je malo ko voli pa svoju moć gradi na zastrašivanju. Ono što radi Iranu treba da ima disciplinsku notu kako za „prijatelje“ tako i za „neprijatelje“. Prvi razumeju da je pametno za njih da bespogovorno slede hegemona a drugi, ili neki od njih, pomisliće o preispitivanju svoje politike otpora. Tako stvari stoje, ali pitanje je dokle će. Vašington se do sada pokazao kao vrlo proračunat kada se radi o taktičkim dometima, ali često je grešio u zoni strateškog. Uveren sam da će i sada tako biti. Zbog straha da se dominacija SAD topi, ta sila postaje sve agresivnija, i to možemo da posmatramo na primeru Venecuele i Irana, ali istorija nas uči da se tako najčešće ubrzava pad. Možda se može kupiti neko vreme, ali onda nastupi velik sunovrat. Što ne znači da to tada neće biti velika tragedija. Toliko o pomenutim globalnim procesima. Tekst ću završiti sa osvrtom na naš slučaj.

SRPSKI INTERES
Vodeći zapadni moćnici su dokazali da imaju antisrpske namere. Ništa se tu suštinski nije promenilo. Možda više nismo interesantni i nisu onoliko protiv nas koliko su nekada bili, ali daleko od toga da su prema nama postali pozitivni. Samo ponekada spremnost da nam naprave manju štetu od one koju su najavljivali. To iz iracionalnih razloga kod dela naših političkih struktura i građana ima dobar odjek. Međutim, to ne menja činjenicu da Zapad i dalje ugrožava naše vitalne interese; od Kosova, preko Republike Srpske, do Crne Gore.

Nama je zato jako bitno da se nastavi i ubrza tranzicija globalnih odnosa od zapadne hegemonije preko već aktuelnog asimetričnog policentrizma, do simetrične pojave istog kada jednog dana kineski nosači aviona počnu da plove Karibima a Rusija povrati izgubljene pozicije u svom daljem i bližem okruženju. Uveren sam da će se to pre ili kasnije desiti, a do tada je za nas od vitalnog značaja da Amerika ne uspe da uspešno izvodi velike ofanzive protiv suparničkih sila. Prvo, ako je ovenčana lovorovim vencem zadržava po nas nepovoljan status dominantne sile u našem regionu. Drugo, ohrabruje se uspesima, pa iz toga može da proizađe veći pritisak na nas. Nismo toliko bitni u njihovim očima, ali ako sve budu završavali uzgred i ako na drugim mestima ne budu imali šta da rade, možda će se NATO faktor opredeliti da ozbiljnije krene protiv nas na Kosovu i u vezi sa položajem Republike Srpske.

Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, konferencija za medije, Beograd, 22. decembar 2018. (foto: Tanjug/Tanja Valić)

I još nešto. Svaki uspešni američki poduhvat u vezi sa udarom na neku zemlju za nas povlači – ili je za očekivati da tako bude – promenu njene politike po pitanju Kosova. Ne ruše Amerikanci režime koji su priznali Kosovo, već one koji to nisu učinili. Naravno, ne zbog Kosova, već zato što je ono test geopolitičke orijentacije. Sa njenom promenom verovatna su i nova priznanja srpske secesionističke provincije. Zato Srbija bez obzira na sve pritiske mora da istraje da bude na pozicijama međunarodnog prava i odbijanja pružanja podrške narandžastim pohodima (uostalom, oni se vrate kao bumerang). Razume se, to ne znači da se treba olako svrstavati na antiameričku stranu. Pogotovo kada su na raznim stranama zemlje sa kojima imamo dobre odnose i koje su nam bitne na razne načine, što se npr. odnosi i na Iran i na Izrael. Dovoljno je da budemo, ponavljam, odmereno na pozicijama međunarodnog prava.

 

Dragomir Anđelković je istoričar, politički analitičar i kolumnista nedeljnika Pečat. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard