Спектар хаоса

Због страха да се доминација САД топи, та сила постаје све агресивнија, и то можемо да посматрамо на примеру Венецуеле и Ирана

Евроатлантски центри моћи, чији је Вашингтон и даље оштар глобални мач, отпочели су нову серију покушаја реализације наранџастих револуција. Припрему за њих представља дугогодишње слабљење економских и других потенцијала држава које се нађу на мети увођењем разних формалних и неформалних санкција и другим видовима контрирања њиховим интересима. Све то се нас, и даље директно (у вези са Косовом ако су у питању, а чини се да јесу, пропагандна претеривања да Запад руши садашњу власт), а не само индиректно (када се ради о глобалном геополитиком амбијенту), и те како тиче. Нису то за нас далека туђа питања!

ОБОЈЕНЕ ЕПИЗОДЕ
После тек делимичног успешног наранџастог продора на Исток – који је започет са петооктобарским превратом у Београду (при томе ништа позитивно не говорим ни за претходни режим већ осуђујем инструментализацију наших унутрашњих питања), да би се онда прелио на постсовјетске просторе – уследило је (гео)политико минирање Блиског истока и Магреба. Евроатлантска офанзива на просторима где је Кремљ традиционално доминантан фактор не да је довела до некаквог „руског пролећа“ (што је била намера), већ је локализована ван Русије. У таквим околностима отпочет је процес на другим меридијанима који је познат као „арапско пролеће“.

Ако већ није могуће елиминисање (унутрашње покоравање путем инсталирања квислинишке власти) кључног војно-политичког опонента, нити потискивање Русије у њено двориште где би водила очајничку борбу за опстанак  – а показало се да све то није изводљиво – кренуло се у акцију њеног, али и кинеског, ширег обуздавања. У евроатлантској агресивној „лего“ геополитици хаоса, Кина се доживљава као будућа највећа претња Западу те је, у другом кораку, мета једнако као и сада Руска Федерација. Но, није успело ни „арапско пролеће“.

Створен је хаос, проливено је море крви, али САД нису успеле да успоставе ефективну контролу над тамошњим кључним изворима енергената и постојећим те потенцијалним гасним магистралама (што је услов да се уистину обезбеди адекватно снабдевање Европе гасом који није руски или који бар не стиже преко Русије). После тога се кренуло даље, у поход на Средњи исток и Латинску Америку. Вук можда длаку прилагођава поднебљу у коме лови, али не мења ћуд!

ЈУРИШ НА ВЕНЕЦУЕЛУ
Нема потребе да шире причамо о Венецуели. Видимо сваки дан до чега су западни стратези довели ту богату земљу. Низом мера су драстично погоршали њен привредни домет и тако изазвали страшну кризу. Упоредо су тамошње грешке власти и унутрашње противречности, познатим техникама обојеног мешања, напумпали до граница пуцања. Ипак, тамошње руководство и после нестанка Уга Чавеза показало се као чврст орах, а венецуелански спољнополитички партнери као поуздан ослонац. Отуда, Вашингтон до сада ни ту није поентирао, а једино што у догледно време може да се деси је, чини се, да свет добије репризу Сирије из првог периода тамошњег рата (док се Русија није умешала).

Николас Мадуро испред слике Симона Боливара (фото: Вил Ријера/Блумберг)

Та земља је на граници споља спонзорисаног грађанског рата са неизвесним исходом (становништво је дубински подељено) и са потенцијалом да сукоб добије димензије регионалног, па и већег. Америка сада неће напасти Венецуелу али вероватно планира, ако другачије не може да постигне циљ, у неком моменту и војно да интервенише. И док тако пали ватру у делу света који од прве половине 19. века сматра пределом своје доминације, паралелно је интензивирала и деловање против Техерана.

ПРОГРЕС И РЕВОЛУЦИЈА
Иран је већ деценијама амерички опонент и опсесија на Средњем и Блиском истоку. Против те државе је испробан читав репертоар санкција и других непријатељских мера. Ипак, режим који није по вољи САД опстао је, а та земља је, без обзира на све тешкоће, нашла пут да се развија. Асиметрично, чудно по европским стандардима, али несумњиво на начин који у себи носи и значајне елементе модернизације, стварања потрошачког друштва и нове средње класе. То је предност, али и изазов за ту државу.

Док је режим био тотално ригидан а друштво тектонски потресено исламском револуцијом, никаква наранџаста офанзива – па ни обична мала диверзија те врсте – није била могућа. Сада су се ствари у значајној мери промениле, што евроатлантски планери добро препознају, и јачају санкције и друге видове притисака да би што шири круг иранског становништва био погођен. А треба имати у виду да су Џејмс Дејвис (James Davies) и други релевантни социолози који су се бавили револуцијама уочили да оне најчешће избијају не када је најгоре, већ када дође до извесног побољшања животног стандарда, односно до раста очекивања да ће се то десити, а онда народ буде изневерен. Другим речима, када после каквог-таквог побољшања дође до погоршања стања, односно велика очекивања замени разочарење, почиње социјално комешање.

Из тог угла треба сагледати америчко опредељење да се нормализују односи са Ираном па онда нагло, наводно персонално покренуто, одустајање од тога и радикализовање антииранског деловања. Не ради се ту уистину о некаквом Трамповом хиру, нити примарно израелском или саудијском лобирању, већ о промишљеном приступу иза кога стоји „дубока држава“ која је у битним стварима за евроатлантске интересе, изнад сваког председника.

РЕКЕТИРАЊЕ СВЕТА
Грађани Ирана су се таман понадали да ће почети да живе боље, почела је да сплашњава њихова борбена енергија, а онда одједном нестају сви позитивни снови а рађају се ноћне море. То је стара техника специјалних служби за ломљење како појединаца, тако и читавих народа. Да је тако види се и из речи америчког државног секретара. Како је Мајкл Помпео недавно рекао, најжешће санкције са којима се Иран до сада сусрео нанеће тој земљи озбиљне тешкоће и изазвати промену њене политике.

Да би се то десило, Американци нису само увели максималне санкције које ван УН могу да наметну, већ су по први пут у вези са Ираном применили најгрубље облике притиска на друге земље да престану да купују иранску нафту. И то у многим случајевима даје резултате. Извоз иранске нафте је драстично пао јер чак и велике земље као што су Јапан или Јужна Кореја, шта год начелно говориле, полако прелазе на нове изворе снабдевања.

Под страшним притиском се нашла и нуклеарна сила Индија. Она тим притисцима одолева иако и сама полако смањује импорт персијског црног злата. Но, у Вашингтону очито мисле да то не ради довољно брзо и полетно. Отуда, не треба искључити да је баш ту скривено објашњење великих геополитичких тешкоћа са којима се протеклих дана сусрела Индија. Пакистан је снажно америчко упориште у њеном окружењу а терористи са – евидентно од стране тамошњих власти толерисаним – базама толико су се охрабрили да су 14. фебруара дрско извели велики терористички напад на индијске безбедносне снаге у федералној држави Индије Џaму и Кaшмир.

ПАРАМЕТРИ МОЋИ
После узвратних мера Индије усмерених на терористичке кампове, Пакистан готово да је заратио са суседном земљом. Да ли је тако спонтано поступио или је био са стране охрабрен? Тешко је рећи, али чињеница да велике тензије изазивају много већу штету индијској привреди, која се динамично развија. Пакистан би такође трпео штету, али САД њему могу много више економски да помогну него било која друга сила Индији. У питању је велики геополитички фактор са специфичним односима са другим силама – у првом реду са Кином – које нису под америчком доминацију.

Загрљај индијског премијера Нарендре Модија и америчког председника Доналда Трампа након конференције за медије у Ружичастом врту испред Беле куће, Вашингтон, 26. јун 2017.

Уз то, ради се о огромној земљи са становништвом које је готово равно кинеском. Ни америчка економска снага није таква да би ту могло богзна шта да се ради, а камоли потенцијали било које друге државе. С друге стране, уз сву аутономију, много мањи Пакистан је под америчким геополитичким кишобраном. Постоји и воља и потенцијал Вашингтона да му се ефикасно нађе ако му то користи. И још нешто: нека се нико не заварава да је Вашингтону проблем то што има солидне односе са Њу Делхијем и што је Индија спремна да уз помоћ САД лимитира домете Кине. Америчкој елити је битно да се поштују њена правила, а не да је неко воли. Штавише, страхопоштовање се сматра најбољим основом за сарадњу, а када истера оно до чега јој је стало данас, на темељима победе сутра је спремна да гради „партнерске“ односе са дисциплинованим клијентима.

Када се све то има у виду, јасно је да ће и велике и мале земље полако обустављати увоз нафте из Ирана. Тој земљи дугорочно прете веће негативне последице него икада, и то у корелацији са обновљеним надама великог дела његовог становништва да ће ускоро почети да живи „као сав нормалан свет“. Западни чиниоци рачунају да ће код многих то изазвати ерозију патриотизма те се надају да ће у тој држави пре или касније доћи до социјалне и политичке експлозије.

ОДБРАМБЕНИ ПОТЕНЦИЈАЛ
Пошто смо видели шта САД раде против Ирана, да се осврнемо и на то зашто је баш сада антииранска машинерија убачена у пету брзину. Ствар је у све већем, не више приближавању, већ стратешком војно-политичком партнерству Русије и Ирана потврђеном у Сирији, али и – на нешто другагији начин – Ирана и Кине. На то се надовезује и још нешто што је евроатлантским моћницима деоловало готово невероватно: успостављање озбиљне сарадње између Русије, Ирана и Турске у многим областима. За Вашингтон је то опасан пример који може да охрабри и друге земље у његовој сенци да крену трасом еманципације. Зато је одлучио да тако брзо и брутално удари на Иран и свима демонстрира где им је место.

Но, да сада завршимо са факторима који су неповољни за Техеран. Много тога иде у прилог земљи чија је он престоница. Међу већим делом њеног бројног становништва ипак је јак национални дух, који уз то још додатно јача код његовог не малог сегмента, и то пропорционално са растућим притисцима. Једни се деморалишу, док други постају ратоборнији. То се посебно односи на део иранских житеља који је у верском погледу фанатизован и спреман на невероватне жртве за ислам и државу. Тако ствари стоје и са бројном шиитском популацијом у региону, за коју је Иран светионик.

То је људска и психолошка основа за отпор. А њему погодује и велика, добро обучена и мотивисана армија. Можда се санкцијама и специјалним ратом против Ирана може утицати на расположење дела резервиста, али сигурно не на већину њих. Тим пре не и на врло професионалан редовни састав националне армије и изузетно надахнуту Револуционарну гарду. Ту је и снажна и жилава привреда те државе, која је у стању да обезбеди основне егзистенцијалне услове и у најтежим околностима. Можда неће бити луксуза и свега што средњи и виши слојеви желе, али далеко је од тога да може да се понови криза налик оној у Венецуели. У Ирану нико неће бити гладан а здравствени, просветни и сваки других витални систем ће функционисати и под најтежим санкцијама, па и у случају рата.

Ту је и геополитичка подршка. Русија је спремна да из свог интереса свеобухватно –од енергетске, прехрамбене, индустријске и сваке друге привредне сфере – подржи Иран. Да не говоримо о војно-политичкој подршци која би, ако је потребно, била као у Сирији. Тим пре што је Иран у њеном окружењу и може брзо и ефикасно да му прискочи у помоћ. Кина вероватно није спремна толико далеко да иде као Русија, али је свакако вољна да уради много како би пружила потпору Техерану. Кад се ради о тој земљи, баш због прагматизма који увек ставља на прво место, Пекинг је одлучан да се – после отпочињања реформи – као никада до сада ангажује ван свог окружења.

ИСХОД АВАНТУРЕ
И то све знају Американци. Вашингтон је свестан да неће брзо – а питање је да ли ће и у далекој будућности – остварити наум о драстичном слабљењу Ирана и обарању владајуће гарнитуре. Но, њихова конструкција није без основа. Дуготрајним а великим притиском, директном подршком (не)формалној опозицији у земљи и непријатељима режима ван ње, рачуна да ће изазвати плиму тероризма, протеста а можда и повремених побуна у Ирану. Техеран ће то сузбијати, али на другим местима ће се јављати велики проблеми. То ће – а на неки начин већ сада и чини – исцрпети ту земљу. Остаће на ногама али радијус њеног унутрашњег и спољњег деловања сужен је и вероватно ће бити још више окрњен.

Прорежимски скуп у Ахвазу као одговор на антирежимске демонстрације у Техерану и другим градовима, Иран, 3. јануар 2018.

Евроатлантским центрима моћи није битно колико ће током те опскурне игре људи погинути, на друге начине физички и психички страдати, те какве ће то последице имати на Иран и његов регион. Неће патити становништво Њујорка, а и оно што за њега буде финансијски терет изазван анииранском операцијом, врх САД рачуна да ће компензовати. Коњуктурном ситуацијом са нафтом, повећаном продајом оружја, другим видовима рекетирања уоплашених савезника и вазала. Ово последње је посебно битно допунити.

Америка је империја која је свесна да је мало ко воли па своју моћ гради на застрашивању. Оно што ради Ирану треба да има дисциплинску ноту како за „пријатеље“ тако и за „непријатеље“. Први разумеју да је паметно за њих да беспоговорно следе хегемона а други, или неки од њих, помислиће о преиспитивању своје политике отпора. Тако ствари стоје, али питање је докле ће. Вашингтон се до сада показао као врло прорачунат када се ради о тактичким дометима, али често је грешио у зони стратешког. Уверен сам да ће и сада тако бити. Због страха да се доминација САД топи, та сила постаје све агресивнија, и то можемо да посматрамо на примеру Венецуеле и Ирана, али историја нас учи да се тако најчешће убрзава пад. Можда се може купити неко време, али онда наступи велик суноврат. Што не значи да то тада неће бити велика трагедија. Толико о поменутим глобалним процесима. Текст ћу завршити са освртом на наш случај.

СРПСКИ ИНТЕРЕС
Водећи западни моћници су доказали да имају антисрпске намере. Ништа се ту суштински није променило. Можда више нисмо интересантни и нису онолико против нас колико су некада били, али далеко од тога да су према нама постали позитивни. Само понекада спремност да нам направе мању штету од оне коју су најављивали. То из ирационалних разлога код дела наших политичких структура и грађана има добар одјек. Међутим, то не мења чињеницу да Запад и даље угрожава наше виталне интересе; од Косова, преко Републике Српске, до Црне Горе.

Нама је зато јако битно да се настави и убрза транзиција глобалних односа од западне хегемоније преко већ актуелног асиметричног полицентризма, до симетричне појаве истог када једног дана кинески носачи авиона почну да плове Карибима а Русија поврати изгубљене позиције у свом даљем и ближем окружењу. Уверен сам да ће се то пре или касније десити, а до тада је за нас од виталног значаја да Америка не успе да успешно изводи велике офанзиве против супарничких сила. Прво, ако је овенчана ловоровим венцем задржава по нас неповољан статус доминантне силе у нашем региону. Друго, охрабрује се успесима, па из тога може да произађе већи притисак на нас. Нисмо толико битни у њиховим очима, али ако све буду завршавали узгред и ако на другим местима не буду имали шта да раде, можда ће се НАТО фактор определити да озбиљније крене против нас на Косову и у вези са положајем Републике Српске.

Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик и председник Србије Александар Вучић, конференција за медије, Београд, 22. децембар 2018. (фото: Танјуг/Тања Валић)

И још нешто. Сваки успешни амерички подухват у вези са ударом на неку земљу за нас повлачи – или је за очекивати да тако буде – промену њене политике по питању Косова. Не руше Американци режиме који су признали Косово, већ оне који то нису учинили. Наравно, не због Косова, већ зато што је оно тест геополитичке оријентације. Са њеном променом вероватна су и нова признања српске сецесионистичке провинције. Зато Србија без обзира на све притиске мора да истраје да буде на позицијама међународног права и одбијања пружања подршке наранџастим походима (уосталом, они се врате као бумеранг). Разуме се, то не значи да се треба олако сврставати на антиамеричку страну. Поготово када су на разним странама земље са којима имамо добре односе и које су нам битне на разне начине, што се нпр. односи и на Иран и на Израел. Довољно је да будемо, понављам, одмерено на позицијама међународног права.

 

Драгомир Анђелковић је историчар, политички аналитичар и колумниста недељника Печат. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард