Уелбеково опело за Европу

Ако је у „Покоравању“ исписао дијагнозу самоубилачке европске толеранције, „Серотонин“ је Уелбеково опело над већ упокојеном Европом

Постоји школа мишљења у књижевној теорији која заговара тврдњу да сви писци заправо читавог живота пишу само једну књигу. Ова теза, која се заснива на тематском и стилском јединству стваралачког опуса неког аутора, може се, без икакве сумње, применити и на дело  Мишела Уелбека, француског књижевника који је последњих година стекао репутацију „најконтроверзнијег европског писца“. Откако је средином 90-их скренуо на себе пажњу француске књижевне јавности дебитантском новелом Проширење подручја борбе, да би након тога својим другим романом Елементарне честице стекао и глобалну литерарну славу, Уелбек је опсесивно и тврдоглаво посвећен мање-више истом кругу тема које обрађује на особен и препознатљив, изразито политички некоректан начин.

Главне Уелбековове тематске преокупације, филозофски дефинисане и заокружене још у Елементарним честицама, а које се из романа у роман понављају и потврђују, свакако јесу пропаст Европе и отуђење савременог западног човека, односно немогућност проналажења љубави, доброте и солидарности у потрошачком и тржишно оријентисаном друштву данашњице. Поред тематских и стилских специфичности, Уелбеков заштитни знак су и детаљне социолошке и еснафске анализе, које он инкорпорира у свој приповедачки поступак како би дочарао професионални свет својих ликова и радњу својих романа сместио у контекст ширих друштвених кретања и тенденција.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ПРОМАШЕНОСТ
У свом најновијем, седмом по реду, роману Серотонин, који је недавно објављен и у Србији,  Уелбек наставља да се креће стазама које је претходно добрано већ утабао, остајући доследан својој песимистичној визији Европе која је на издисају. Његов протагониста и наратор, Флорен-Клод Лабрус, средовечни стручњак за пољопривреду високог ранга, без деце и породице, сасвим се уклапа у уелбековски полуаутобиографски клише књижевног јунака и самоубилачки настројеног Европљанина. Он је мизантроп и мрзовољни циник, уморан од живота и незадовољан свиме око себе, па чак и својим именом, јер је, како сам каже,  „превише благо, превише блиско женском Флоренс, у једном готово андрогином смислу“.

Серотонин, Уелбеков последњи роман

Флорен је посебно незадовољан својом двадесет година млађом девојком, скупом савременом јапанском гејшом Јузу, која је са њим само због новца и за коју неодређено сумња да га вара. Јузу и он одавно немају никакве полне односе, јер је Флоран таблетоман који је на јаком антидепресиву клепториксу, чије дејство, између осталог, изазива импотенцију и престанак сексуалне жеље. Након што пронађе видео снимке који недвосмислено потврђују Јузино неверство (укључујући ту и оргије и секс са животињама), он, згађен и разочаран, доноси изненадну одлуку да потпуно напусти свој дотадашњи живот, да раскине уносни уговор у Министарству пољопривреде, да откаже закуп свог скупоценог стана у помодној Богренел четврти  и да, што се Јузу тиче, нестане без икакве поруке и трага. Свестан дубинског осећаја егзистенцијалне промашености, „суштински незаинтересован за живот, али и за смрт“,  он се отискује у једну одисеју кроз сопствену прошлост током које настоји да утврди када је тачно његов живот кренуо погрешним путем.

НАЈАВА „ЖУТИХ ПРСЛУКА“
По пресељењу у хотел (један од ретких у коме пушење није забрањено), Флоран креће, попут бодлеровског flâneur-а (отменог скитнице) бесциљно да лута париским улицама, призивајући духове прошлости и правећи у својој глави рекапитулацију професионалне каријере и емотивних бродолома који су претходили вези са Јузу. Добија жељу да поново ступи у контакт са неком од бивших девојака, али и са некадашњим најбољим пријатељем са студија Емериком који се у међувремену преселио на село, где се на великом породичном имању бави пољопривредом. Одлазак у посету Емерику у нормандијско село Канвил-Ла-Рок Флорана ће довести у ситуацију да постане сведок тешког положаја нормандијских пољопривредника и маћехинског односа француске државе и бриселске администрације према њима.

Описујући безизлазност њиховог положаја и постепену радикализацију њихових протеста, Уелбек, који је и сам по образовању инжењер агрономије, даје нам врло убедљиву критику Европске уније као једног идеологизованог, бирократизованог и немилсрдног апарата који активно ради против интереса својих највреднијих грађана. Начин на који протести ескалирају у блокаду путева и оружани сукоб у књизи, као и од раније стечена Уелбекова „пророчка“ репутација, навели су многе критичаре да у Серотонину препознају антиципацију и најаву протеста „жутих прслука“, а у његовом писцу идеолошког инспиратора немира који већ неколико месеци потресају Француску. Уелбек иначе важи за реакционара и конзервативца, често врло блиског ставовима Националног фронта, који у секуларизованој и дехристијанизованој Европској унији – која се налази под америчким патронатом – одавно види нескривеног непријатеља и вампирског гушитеља оне аутентичне, традиционалне и виталне Европе, у којој је било могуће искусити истинску радост живљења.

Мишел Уелбек позира за фотографе на 71. Међународном филмском фестивалу у Венецији, 1. септембар 2014. (фото:АФП/Габриел Буи)

Уелбеков јунак ипак не узима активног учешћа у самим протестима, иако подржава борбу и захтеве пољоопривредника, држећи се по страни у улози посматрача, чиме се потцртавају његова пасивност, кукавичлук и неодлучност, особине које га кобно прате и спутавају кроз читав роман. Слично поступа и када коначно поново пронађе највећу љубав свог живота, љупку ветеринарку Камиј, са којом је једино био у стању да искуси непатворену срећу и коју је изгубио пре много година због баналне преваре. Неспособан да се са њом суочи лицем у лице и можда измоли опроштај који би преокренуо његов живот, он је неко време прати из прикрајка, прогоњен успоменама на њихове заједничке тренутке, смишљајући истовремено свакакве лудачке планове да је поново освоји. На крају ипак одустаје од свега, свестан да нема шта да понуди ни њој а ни било коме другоме, након чега се враћа у Париз где се се потпуно повлачи из друштвеног живота,  препуштајући се чарима све јачих доза антидепресива и кулинарских емисија на телевизији, са нејасним плановима о самоубиству који му се врзмају по глави.

АУТОРЕЦИКЛАЖА
Као и многи претходни Уелбекови ликови, Флоран-Клод је егоиста који би волео да може безусловно и чисто да воли, агностик и скептик који би жарко желео у нешто искрено да верује, хедониста и конформиста који зна да нема довољно дисциплине и одважности да постане аскета и истински бунтовник. Трагедија већине Уелбекових јунака управо јесте у  томе што они, и поред супериорне интелигенције и високог степена самоспознаје  и саморазумевања, не проналазе снагу воље да суштински промене своје животе и судбину. Они се, са мазохистичком страшћу, фаталистички препуштају нихилистичкој стихији и аутодеструктивим поступцима који им доносе само патњу и бол, док им све време, као Дамоклов мач, над главом виси спасоносна идеја суицида. Самоубиство, као основно филозофско питање данашњице, како га је дефинисао Ками, често је као мотив заступљено у Уелбековим романима, не само као разрешење и коначни излаз за његове депресивне и очајању склоне протагонисте, већ и као метафора свеопштег стања духа који се запатио на европском континенту.

Ако је у Покоравању исписао дијагнозу за самоубилачку толеранцију са којом Европа приступа проблему неконтролисане имиграције и агресивног ислама, Серотонин се може читати и као Уелбеково опело над већ упокојеном Европом, која је дигла руку на себе и више не даје никакве знаке живота. Треба ипак бити поштен и рећи да је у питању доста слабији и неуједначенији роман од његових претходних дела, као и да се Уелбек у њему доста понавља. Постоји у Серотонину читав пасус о Марселу Прусту и Томасу Ману, који за Уелбека представљају зенит европске културе, и ипак релативној вредности њихове рафиниране прозе наспрам влажних међуножја младих девојака, који је буквално „позајмљен“ и препричан из Уелбековог неоспорног ремек-дела, Елементарних честица. Ту је такође и потпуно непотребна и вештачки уметнута епизода са немачким педофилом која би требало да шокира и додатно акцентује атмосферу опште моралне деградације, али и то оставља утисак празне провокације и већ виђеног у односу на неке делове неговог четвртог романа, Могућности једног острва.

Енглеско издање Уелбековог романа „Елементарне честице“

Као да је велики писац исцрпео све што има да каже у својим претходним делима, па му је сада једино преостало да рециклира и парафразира самога себе. За пасиониране уелебекофиле, чак и у скромнијем и репетитивнијем Уелбековом делу попут Серотонина има сасвим довољно луцидних опсервација и његовог карактеристичног црног хумора да оправда набавку и читање књиге. Што се тиче оних који се нису досад сусретали са Уелбековом прозом, њима дајемо препоруку да слободно прескоче ову књигу и да почну са Елементарним честицама, величанственим и вишеслојним романом идеја у коме је француски писац надахнуто апсолвирао своје главне теме – сексуалних фрустрација, срамоте старења и тржишног (рачунџијског) приступа љубави – обрушавајући се свом силином талента на генерацију „шездесетосмаша“ и сексуалну револуцију с краја 60-их, у којима проналази главне кривце и узроке за распад традиционалне породице и последични морални колапс Западне Европе.

 

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши заменик главног уредника у часопису ,,Водич за живот“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард