Uelbekovo opelo za Evropu

Ako je u „Pokoravanju“ ispisao dijagnozu samoubilačke evropske tolerancije, „Serotonin“ je Uelbekovo opelo nad već upokojenom Evropom

Postoji škola mišljenja u književnoj teoriji koja zagovara tvrdnju da svi pisci zapravo čitavog života pišu samo jednu knjigu. Ova teza, koja se zasniva na tematskom i stilskom jedinstvu stvaralačkog opusa nekog autora, može se, bez ikakve sumnje, primeniti i na delo  Mišela Uelbeka, francuskog književnika koji je poslednjih godina stekao reputaciju „najkontroverznijeg evropskog pisca“. Otkako je sredinom 90-ih skrenuo na sebe pažnju francuske književne javnosti debitantskom novelom Proširenje područja borbe, da bi nakon toga svojim drugim romanom Elementarne čestice stekao i globalnu literarnu slavu, Uelbek je opsesivno i tvrdoglavo posvećen manje-više istom krugu tema koje obrađuje na osoben i prepoznatljiv, izrazito politički nekorektan način.

Glavne Uelbekovove tematske preokupacije, filozofski definisane i zaokružene još u Elementarnim česticama, a koje se iz romana u roman ponavljaju i potvrđuju, svakako jesu propast Evrope i otuđenje savremenog zapadnog čoveka, odnosno nemogućnost pronalaženja ljubavi, dobrote i solidarnosti u potrošačkom i tržišno orijentisanom društvu današnjice. Pored tematskih i stilskih specifičnosti, Uelbekov zaštitni znak su i detaljne sociološke i esnafske analize, koje on inkorporira u svoj pripovedački postupak kako bi dočarao profesionalni svet svojih likova i radnju svojih romana smestio u kontekst širih društvenih kretanja i tendencija.

EGZISTENCIJALNA PROMAŠENOST
U svom najnovijem, sedmom po redu, romanu Serotonin, koji je nedavno objavljen i u Srbiji,  Uelbek nastavlja da se kreće stazama koje je prethodno dobrano već utabao, ostajući dosledan svojoj pesimističnoj viziji Evrope koja je na izdisaju. Njegov protagonista i narator, Floren-Klod Labrus, sredovečni stručnjak za poljoprivredu visokog ranga, bez dece i porodice, sasvim se uklapa u uelbekovski poluautobiografski kliše književnog junaka i samoubilački nastrojenog Evropljanina. On je mizantrop i mrzovoljni cinik, umoran od života i nezadovoljan svime oko sebe, pa čak i svojim imenom, jer je, kako sam kaže,  „previše blago, previše blisko ženskom Florens, u jednom gotovo androginom smislu“.

Serotonin, Uelbekov poslednji roman

Floren je posebno nezadovoljan svojom dvadeset godina mlađom devojkom, skupom savremenom japanskom gejšom Juzu, koja je sa njim samo zbog novca i za koju neodređeno sumnja da ga vara. Juzu i on odavno nemaju nikakve polne odnose, jer je Floran tabletoman koji je na jakom antidepresivu kleptoriksu, čije dejstvo, između ostalog, izaziva impotenciju i prestanak seksualne želje. Nakon što pronađe video snimke koji nedvosmisleno potvrđuju Juzino neverstvo (uključujući tu i orgije i seks sa životinjama), on, zgađen i razočaran, donosi iznenadnu odluku da potpuno napusti svoj dotadašnji život, da raskine unosni ugovor u Ministarstvu poljoprivrede, da otkaže zakup svog skupocenog stana u pomodnoj Bogrenel četvrti  i da, što se Juzu tiče, nestane bez ikakve poruke i traga. Svestan dubinskog osećaja egzistencijalne promašenosti, „suštinski nezainteresovan za život, ali i za smrt“,  on se otiskuje u jednu odiseju kroz sopstvenu prošlost tokom koje nastoji da utvrdi kada je tačno njegov život krenuo pogrešnim putem.

NAJAVA „ŽUTIH PRSLUKA“
Po preseljenju u hotel (jedan od retkih u kome pušenje nije zabranjeno), Floran kreće, poput bodlerovskog flâneur-a (otmenog skitnice) besciljno da luta pariskim ulicama, prizivajući duhove prošlosti i praveći u svojoj glavi rekapitulaciju profesionalne karijere i emotivnih brodoloma koji su prethodili vezi sa Juzu. Dobija želju da ponovo stupi u kontakt sa nekom od bivših devojaka, ali i sa nekadašnjim najboljim prijateljem sa studija Emerikom koji se u međuvremenu preselio na selo, gde se na velikom porodičnom imanju bavi poljoprivredom. Odlazak u posetu Emeriku u normandijsko selo Kanvil-La-Rok Florana će dovesti u situaciju da postane svedok teškog položaja normandijskih poljoprivrednika i maćehinskog odnosa francuske države i briselske administracije prema njima.

Opisujući bezizlaznost njihovog položaja i postepenu radikalizaciju njihovih protesta, Uelbek, koji je i sam po obrazovanju inženjer agronomije, daje nam vrlo ubedljivu kritiku Evropske unije kao jednog ideologizovanog, birokratizovanog i nemilsrdnog aparata koji aktivno radi protiv interesa svojih najvrednijih građana. Način na koji protesti eskaliraju u blokadu puteva i oružani sukob u knjizi, kao i od ranije stečena Uelbekova „proročka“ reputacija, naveli su mnoge kritičare da u Serotoninu prepoznaju anticipaciju i najavu protesta „žutih prsluka“, a u njegovom piscu ideološkog inspiratora nemira koji već nekoliko meseci potresaju Francusku. Uelbek inače važi za reakcionara i konzervativca, često vrlo bliskog stavovima Nacionalnog fronta, koji u sekularizovanoj i dehristijanizovanoj Evropskoj uniji – koja se nalazi pod američkim patronatom – odavno vidi neskrivenog neprijatelja i vampirskog gušitelja one autentične, tradicionalne i vitalne Evrope, u kojoj je bilo moguće iskusiti istinsku radost življenja.

Mišel Uelbek pozira za fotografe na 71. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, 1. septembar 2014. (foto:AFP/Gabriel Bui)

Uelbekov junak ipak ne uzima aktivnog učešća u samim protestima, iako podržava borbu i zahteve poljooprivrednika, držeći se po strani u ulozi posmatrača, čime se potcrtavaju njegova pasivnost, kukavičluk i neodlučnost, osobine koje ga kobno prate i sputavaju kroz čitav roman. Slično postupa i kada konačno ponovo pronađe najveću ljubav svog života, ljupku veterinarku Kamij, sa kojom je jedino bio u stanju da iskusi nepatvorenu sreću i koju je izgubio pre mnogo godina zbog banalne prevare. Nesposoban da se sa njom suoči licem u lice i možda izmoli oproštaj koji bi preokrenuo njegov život, on je neko vreme prati iz prikrajka, progonjen uspomenama na njihove zajedničke trenutke, smišljajući istovremeno svakakve ludačke planove da je ponovo osvoji. Na kraju ipak odustaje od svega, svestan da nema šta da ponudi ni njoj a ni bilo kome drugome, nakon čega se vraća u Pariz gde se se potpuno povlači iz društvenog života,  prepuštajući se čarima sve jačih doza antidepresiva i kulinarskih emisija na televiziji, sa nejasnim planovima o samoubistvu koji mu se vrzmaju po glavi.

AUTORECIKLAŽA
Kao i mnogi prethodni Uelbekovi likovi, Floran-Klod je egoista koji bi voleo da može bezuslovno i čisto da voli, agnostik i skeptik koji bi žarko želeo u nešto iskreno da veruje, hedonista i konformista koji zna da nema dovoljno discipline i odvažnosti da postane asketa i istinski buntovnik. Tragedija većine Uelbekovih junaka upravo jeste u  tome što oni, i pored superiorne inteligencije i visokog stepena samospoznaje  i samorazumevanja, ne pronalaze snagu volje da suštinski promene svoje živote i sudbinu. Oni se, sa mazohističkom strašću, fatalistički prepuštaju nihilističkoj stihiji i autodestruktivim postupcima koji im donose samo patnju i bol, dok im sve vreme, kao Damoklov mač, nad glavom visi spasonosna ideja suicida. Samoubistvo, kao osnovno filozofsko pitanje današnjice, kako ga je definisao Kami, često je kao motiv zastupljeno u Uelbekovim romanima, ne samo kao razrešenje i konačni izlaz za njegove depresivne i očajanju sklone protagoniste, već i kao metafora sveopšteg stanja duha koji se zapatio na evropskom kontinentu.

Ako je u Pokoravanju ispisao dijagnozu za samoubilačku toleranciju sa kojom Evropa pristupa problemu nekontrolisane imigracije i agresivnog islama, Serotonin se može čitati i kao Uelbekovo opelo nad već upokojenom Evropom, koja je digla ruku na sebe i više ne daje nikakve znake života. Treba ipak biti pošten i reći da je u pitanju dosta slabiji i neujednačeniji roman od njegovih prethodnih dela, kao i da se Uelbek u njemu dosta ponavlja. Postoji u Serotoninu čitav pasus o Marselu Prustu i Tomasu Manu, koji za Uelbeka predstavljaju zenit evropske kulture, i ipak relativnoj vrednosti njihove rafinirane proze naspram vlažnih međunožja mladih devojaka, koji je bukvalno „pozajmljen“ i prepričan iz Uelbekovog neospornog remek-dela, Elementarnih čestica. Tu je takođe i potpuno nepotrebna i veštački umetnuta epizoda sa nemačkim pedofilom koja bi trebalo da šokira i dodatno akcentuje atmosferu opšte moralne degradacije, ali i to ostavlja utisak prazne provokacije i već viđenog u odnosu na neke delove negovog četvrtog romana, Mogućnosti jednog ostrva.

Englesko izdanje Uelbekovog romana “Elementarne čestice”

Kao da je veliki pisac iscrpeo sve što ima da kaže u svojim prethodnim delima, pa mu je sada jedino preostalo da reciklira i parafrazira samoga sebe. Za pasionirane uelebekofile, čak i u skromnijem i repetitivnijem Uelbekovom delu poput Serotonina ima sasvim dovoljno lucidnih opservacija i njegovog karakterističnog crnog humora da opravda nabavku i čitanje knjige. Što se tiče onih koji se nisu dosad susretali sa Uelbekovom prozom, njima dajemo preporuku da slobodno preskoče ovu knjigu i da počnu sa Elementarnim česticama, veličanstvenim i višeslojnim romanom ideja u kome je francuski pisac nadahnuto apsolvirao svoje glavne teme – seksualnih frustracija, sramote starenja i tržišnog (račundžijskog) pristupa ljubavi – obrušavajući se svom silinom talenta na generaciju „šezdesetosmaša“ i seksualnu revoluciju s kraja 60-ih, u kojima pronalazi glavne krivce i uzroke za raspad tradicionalne porodice i posledični moralni kolaps Zapadne Evrope.

 

Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši zamenik glavnog urednika u časopisu ,,Vodič za život“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard