Демонстранти током протеста Стоп крвавим кошуљама (Фото: Танјуг/Димитрије Голл)

Velika analiza: Protesti i perspektive građanske opozicije

Ako se opozicija ne reformiše i ne odbaci NVO kadrove, njihova politička relevantnost će zavisiti isključivo od podrške spolja

Već neko vreme svedoci smo političkih protesta u Beogradu. Posle više godina letargije i neodlučnosti, suočeni sa katastrofalnim rezultatima izbora, pod pritiskom svog članstva i simpatizera formiran je Savez za Srbiju (SZS). SZS je nastao kao skup stranaka širokog političkog spektra ujedinjenih čini se samo u kritici Aleksandra Vučića i želji (doduše prećutnoj) da osiguraju cenzus, a samim tim i svoju budućnost na političkoj sceni. Verovalo se da će ujedinjene, prvo stabilizovati, a ubrzo i povećati podršku pokretu kao alternativi naprednjačkoj vlasti. Ipak, izborni rezultati su za opoziciju bili poražavajući.

Sa jedne strane to je učinilo da vlast sve manje uvažava političke stavove opozicije, a sa druge je dovelo do osećaja nemoći i duboke frustriranosti u redovima Saveza. Zato je izlazak na ulicu bio prirodan korak, gde se ne demonstrira samo nezadovoljstvo u odnosu na vladajuću politiku, već se umnogome pokušava formulisati sopstvena politika i taktika budućeg nastupa.

Tvrdnja demonstranata da Vučić sistematski razara opoziciju i time dovodi u pitanje funkcionisanje institucionalnog sistema nije daleko od istine. Ipak, u ovom tekstu nas ne interesuje toliko sam Vučić i njegov naum, koliko činjenica da je on u tom svom naumu vrlo uspešan. Jedan od konstitutivnih elemenata te uspešnosti je i sama opozicija. Upravo ćemo tome posvetiti pažnju, ne obazirući se na moguće zamerke da svaka kritička opservacija o opoziciji u ovom momentu ide naruku Vučiću. Već sama činjenica da ovakva primedba dominira opozicionim govorom (uvid u društvene mreže će to lako potvrditi) dosta govori o stanju opozicione svesti i duha, što će takođe biti jedna od tema u nastavku teksta.

O TRENUTKU I POVODIMA
Da bismo ušli u analizu protesta i političkih činilaca iza njega, pre svega treba da razumemo neposredne povode i uzroke protesta kao i politički momenat u kome se oni odvijaju. U prethodnih par godina Srbija je po prvi put u poslednje dve decenije odnela neke diplomatsko-političke pobede. Sprečila je ulazak Kosova u Unesko i Interpol, nekoliko država je povuklo priznanje Kosova koje se ponovo našlo na dnevnom redu Ujedinjenih nacija, itd. Takođe, doskorašnji beskompromisan stav zapadnih sila (tzv. međunarodne zajednice) da je Kosovo završena priča” polako popušta i spominje se koncept „razgraničenja”. Naravno, razgraničenje, kakvo se trenutno zagovara, nije u interesu Srbije, ali samo pomeranje sa mrtve tačke jeste značajan pomak.

Kosovo je kao odgovor osnovalo svoju vojsku, uklonilo granične prelaze ka Albaniji i uvelo takse na srpsku robu. Ništa od ovog, kao ni relativno mlak odgovor vladajuće garniture, nije bio razlog za revolt ili bar reakciju opozicionih aktera. Umesto toga oni su izašli na ulice da protestuju zbog „manjka demokratije”. Interesantno je takođe da su aktivisti i organizatori opozicionih protesta svesrdno davali podršku demonstrantima u Banjaluci. Na taj način su pokazali da političke ambicije protesta nisu ograničene samo na prostor Srbije. S druge strane, očigledno nedemokratske mere uperene pre svega protiv srpskog naroda u Crnoj Gori, kao ni još očiglednije i grublje gaženje svih demokratskih principa u Makedoniji, nisu bili dovoljni za njihovu javnu osudu. Naprotiv, neki od opozicionih lidera, (npr. Dragan Đilas i Balša Božović, a bilo ih je još), javno su iskazivali podršku Zoranu Zaevu za njegov „evropski put“. Kada su „interesi Evrope” u pitanju, demokratski principi i nacionalni interesi očigledno nisu od velike važnosti.

Neposredan povod za tekuće proteste bilo je nasilje nad Borkom Stefanovićem, no uzroci su mnogo dublji. Ciljevi i zahtevi protesta poprilično su konfuzni, u svojoj opštosti trivijalni, i često nelogični. Zahtevalo se mnogo štošta: pet minuta u dnevniku, smena Nebojše Stefanovića, kraj vladavine Aleksandra Vučića, a kruna svega toga je „Sporazum sa narodom“ – dokument koji je pre spisak lepih želja nego ostvarivi politički program. Taj spisak je prihvatljiv za svaku političku partiju, te kao takav osim simboličkih zahteva i dobro poznate retorike ne donosi ništa novo. Zato je potrebno fokusirati se na kontekst koji je doveo do izlaska na ulice, i pokušati da se razjasni šta zapravo opozicija želi.

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Iz perspektive demonstranata, protesti su reakcija na bahatost vlasti nerazumno opijene svojom trenutnom snagom. Prethodnih godina, opozicija se pretežno bavila temama kao sto su ulična rasveta, postavljanje jarbola, cena fontane kao i kadrovskim rešenjima u institucijama kulture. Vlast za ove teme nije imala mnogo sluha i odbijala je bilo kakvu ozbiljniju debatu. Umesto da pokaže spremnost na dijalog o stvarima od opšteg interesa, i da u taj dijalog uključi sve zainteresovane, vlast je svojom nepopustljivošću otvorila prostor ne samo za optužbe o autoritarnosti i nekompetentnosti, nego i za niz optužbi za zloupotrebu vlasti u svrhu korupcije i kriminala.

U tvrdoglavom i često bespotrebnom populističkom “pokazivanju snage” i “dokazivanju moći” od strane vladajuće elite, kao i u nespremnosti na promenu ponašanja, opozicioni akteri su prepoznali pre svega rast autoritarne moći jednog čoveka, koja postaje pretnja za demokratiju i institucionalni sistem. Krajnji ishod ovakvog, kako smatraju bahatog ponašanja vlasti, jeste uspostavljanje tiranije većine sa jakim vođom na čelu koja preti da preraste u diktaturu. Izjava Vučića, povodom tekućih protesta, da neće popustiti ni: “da ih je 5 miliona” protumačena je od strane opozicje upravo kao krunski dokaz za to – za stanje rastuće i preteće autoritarnosti.

Ovakvo ponašanje vlasti bilo je plodna podloga za optužbe o obesmišljavanju institucija. Bez suštinske rasprave, institucije su postale samo kancelarija za pečatiranje unapred donesenih odluka. (Ruku na srce, s obzirom na izborne rezultate, teško je zamisliti da se odluke vlasti ekspresno ne potvrđuju u skupštini.) Ova vrsta “efikasnosti” oduzima opoziciji mogućnost da pred sud javnosti iznesu svoje stavove o bitnim pitanjima koja se tiču opštih interesa. Napomenimo usput da, nažalost, urušavanje institucija sistema, pogotovu Narodne skupštine, nije ništa novo na političkoj sceni. I prethodna vlast učestvovala je u sličnim praksama. Setimo se na primer kada su radikali gađali predsednicu Skupštine Gordanu Čomić cipelom. Taj akt je tadašnja vlast tumačila kao posledicu manjka političke kulture i viška radikalske agresivnosti, dok su radikali (koji su tada imali mnogo veću biračku podršku nego SZS danas!) taj postupak doživljavali kao opravdanu reakciju na frustracije i poniženja koje im je tadašnja vladajuća koalicija redovno priređivala.

O MEDIJSKOJ STRATEGIJI VLASTI
Da bismo bolje razumeli sadašnje stanje političkog duha u Srbiji, osvrnimo se na poprilično učestalu praksu tabloidnog linča. Jedna od žrtava ove prakse bila je i fondacija Sergeja Trifunovića, kao i on lično. Cilj ove tabloidne kampanje bio je stvaranje negativne slike o istaknutim opozicionim ličnostima, a Trifunović je trebalo da posluži kao metafora za sve njih: da njima ne može da se veruje ni u pogledu novca, ni u pogledu poštenja, ni u pogledu dobronamernosti.

Par meseci kasnije optužbe tabloidnih medija o malverzacijama opozicionara vratile su se kao bumerang – u vidu serije kontra-optužbi o represivnom i nedemokratskom karakteru režima, kao i o progonu neistomišljenika! Pokazalo se da vlast uveliko koristi slabost našeg pravnog sistema koji nema volje ili mehanizama da se bori sa ovom tabloidnom praksom. Blaćenje i stigmatizacija političkih oponenata prisutna u širokom medijskom spektru (ne samo tabloidima) odigrava se na dva načina.

Prvo, kontrolom medija koji su u državnom vlasništvu ili vlasništvu pojedinaca lojalnih vlasti. U njima se iz dana u dan iznose nove, neproverene i vrlo često banalne optužbe na račun političkih protivnika, dok se u isto vreme priziva sećanje na mnoge afere bivše vlasti i njenih lidera. Te optužbe variraju u ozbiljnosti i pouzdanosti u zavisnosti od medija – u Politici su manje, u Informeru mnogo veće i nepouzdanije! Drugi način se sastoji u tendencioznom ometanju javne debate o značajnim temama. Tako na primer SNS, obično, u televizijske emisije posvećene gorućim političkim temama šalje svoje predstavnike koji nisu previše popularni u narodu i koji uglavnom nemaju veći uticaj ni odgovornost za donošenje važnijih državnih odluka. To im daje mogućnost da sebi dozvole tabloidno ponašanje u maniru Hegelove piljarice i tako obesmisle debatu svodeći je na iznošenja niza populističkih optužbi – najčešće za “grehe iz prošlosti” o ličnom nepoštenju i kriminalnom bogaćenju lidera opozicije.

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Opozicija se loše snalazi u pokušaju da odgovori na ove optužbe. Opozicioni lideri pokušavaju da pobiju te optužbe tvrdnjama da one nisu tačne i da se radi o notornim lažima, neretko tražeci da sud da konačnu reč. Fokusirajući se na pojedinačne slučajeve previđaju da se u ovim medijskim kampanjama ne radi o “pravnim”, već o eminentno političkim optužbama. Iza ovih optužbi stoji svojevrsni “režim asocijacija” zasnovan na još živom sećanju birača na vreme kada je veći deo današnje opozicije bio na vlasti. Zato, iako na prvi pogled tabloidna, ova propaganda sadrži mnogo više od paušalnih optužbi.

Svesna ove činjenice, opozicija pokušava da na optužbe odgovori ukazujući na okupaciju medijskog prostora od strane vlasti, tvrdnjom da se radi o nečasnom medijskom lažiranju bliske prošlosti – zanemarujući tradicionalno srpsko podozrenje prema medijima u celini, kao i činjenicu da se odnos prema periodu od 2000. do 2012. mnogo više oblikuje kroz živo sećanje naroda nego kroz medijsku interpretaciju. Monopol na medije i “medijski linč” istaknutih političkih protivnika nisu izum naprednjaka. To ovde ima decenijski kontinuitet. Setimo se da su se tabloidi (udarna pesnica propagande) pojavili neposredno pre pada Miloševića, a ustoličili se kao mediji od izuzetnog uticaja u vreme vladavine DOS-a.

OPOZICIONO PRETERIVANjE
Pa ipak treba da se primeti da je prebacivanje odgovornosti za sve tegobe opozicije na tabloidno pisanje i okupaciju medija od strane vlasti uveliko preterano. Prvo, i danas postoje ozbiljni i uticajni mediji koji su veoma kritički nastrojeni prema vlasti (N1, Danas, Nedeljnik, Vreme, NIN, kao i niz uticajnih internet portala). Ne može se reći da je to bio slučaj u vreme kada su radikali i SNS bili u opoziciji. Oni nisu imali nijednu medijsku platformu ove snage. To im ipak nije smetalo da budu respektabilna politička snaga.

Setimo se i tadašnjeg Javnog servisa koji se promovisao kao “Javni servis evropske Srbije”! U vreme kada se vodila politička borba da li prihvatiti evropski put ili ne, takva vrsta reklamiranja (koje je bilo prisutno i u vreme izborne tišine) jasno je ukazivala ne samo na to ko kontroliše medije, već je i vršila snažnu svakodnevnu propagandu za jasno profilisane političke ciljeve vladajućih partija. Dodajmo uz to da format i sadržaj današnjih političkih emisija na RTS-u uređuju uglavnom isti ljudi koji su to i ranije radili.

Progon i blaćenje političkih protivnika postojalo je i u vreme postoktobarske vlasti, moglo bi se reći u mnogo drastičnijoj meri. Neposredno posle dolaska na vlast, pod mantrom saradnje sa Haškim tribunalom, vlast DOS-a je izručila kompletan državni, vojni i policijski vrh Haškom tribunalu. Uz to se očekivalo da svaki javni govor o vremenu devedesetih treba da bude u skladu sa slikom koju su nametnuli zapadni mediji, a čelnici DOS-a, kao i veliki deo institucionalno osigurane građanske elite prihvatili i promovisali. Ta matrica je i danas uveliko prisutna.

HAG KAO POLITIČKO ORUŽJE
Setimo se, usput, da je Karla Del Ponte, tužilac Haškog tribunala, u svojoj knjizi iznela činjenicu da je Vojislav Šešelj pozvan u Hag na zahtev Zorana Đinđića. Šta je to nego eklatantan primer političkog progona i prljavog obračuna sa svojim protivnicima? Na ovaj način “eliminisana” je sa političke scene kompletna nomenklatura prethodne vlasti. I ne samo to, u ime partijskih interesa kriminalizovan je srpski otpor devedesetih i za izvesno vreme pod snažnim medijskim pritiskom potisnute su sve relevantne teme iz tekućeg političkog diskursa Srbije, a koje su se ticale skorije istorije. Međutim život i sećanje su bili jači od medijskog ispiranja mozga, pa se to sve završilo neuspehom.

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Iako unutarsrpske političke razmirice nisu bile zadatak Tribunala, tadašnja vlast je moć Tribunala efektno koristila da sa jedne strane eliminiše a sa druge zastraši svoje političke protivnike, ne uviđajući kakvu katastrofalnu grešku pravi. Interpretaciju događaja iz devedesetih nekadašnja vlast je zarad svojih usko partijskih ciljeva prepustila stranim centrima moći – glavnim protagonistima “haške pravde”. Iako se ova sramna činjenica (“Saradnja sa Hagom”) ne artikuliše dovoljno glasno, pre svega iz spoljnopolitičkih, pragmatičkih razloga, svest i sećanje na tu činjenicu je jedan od važnih, ako ne i krucijalnih činilaca u pogledu odnosa velikog dela birača prema strankama bivše vlasti. Njihova “entuzijastična” saradnja sa Hagom i bespogovorno prihvatanje haške interpretacije o dešavanjima iz devedesetih ostavilo je dubok pečat na telu današnje opozicije.

Maligno pozivanje na odluke Haškog tribunala, kao sredstvo političke borbe u delu tzv. “građanske opozicije” ni danas nije izgubilo na značaju. Uloga tog prizivanja se promenila u meri u kojoj se promenila i pozicija njegovih aktera. Pozivanje na Haški diskurs je ranije imala status ozbiljne pretnje. Bio je to poziv na “diskvalifikaciju protivnika” i njegovu eliminaciju sa javne scene. (U tome leži, i tada i danas, logika priče o lustraciji.) Danas ovo prizivanje Haga ima funkciju moralističkog “samoopravdanja” tzv. “građanske opcije” za svoje političkog delovanje 90-ih. Zato im je i toliko stalo da nametnutu medijsku sliku o tom vremenu i danas očuvaju.

OPŠTA MESTA KAO MUDROST
Iako opozicija iznosi niz prigovara u pogledu odsustva medijskih sloboda, ona vrlo dobro zna, ako ni iz čegA drugog onda iz sopstvenog iskustva, da je ovladavanje medijima sastavni deo političke borbe. Problem opozicije je što u tu borbu ulazi pozivajući se na “opšta mesta” kao sto su “nezavisni mediji, “pravda”, “istina” itd. Kada bi u nekom hipotetičkom svetu postojao medij koji bi bio “nezavisan” i “istinit”, onda ne bi ni bilo potrebe za bilo kojim drugim glasilom! Praksa medijskih sloboda sastoji se u postojanju mnoštva medija koji prezentuju i podržavaju njima bliske interese. Pluralizam nastaje u medijskoj prezentaciji različitih, često divergentnih interesa u društvu!

Apstraktni zahtevi, koji se iscrpljuju u emfatičnom insistiranju na “nezavisnosti” i “istini” (kao opšteprihvaćenim vrednostima) neretko u sebi sadrže totalitarni potencijal. Kolonizovanje prava na “istinu” i “nezavisnost” ponekad ne znači samo želju da se omogući društveni prostor, platforma za slobodnu promociju različitih interesa i normativnih projekata, nego često u sebi prikriva pretenziju da se bude vrhovni sudija o tome šta je istina i koji su mediji nezavisni a koji nisu.

I “kvalitet” opozicionog delovanja može da bude razlog za odsustvo medijskog interesovanja. Pogledajmo primer nedavnih događaja na Kosmetu – od upada na sistem Gazivode, uvođenja taksi, defakto ukidanja granice ka Albaniji, do proglašenja kosovske vojske. Opozicioni lideri, koji stoje iza tekućih protesta, nikada nisu izneli jasan i energičan stav o kriznim događaima sve do trenutka njihovog “stišavanja”. U prvih 24 sata po izbijanju bilo kog ekscesnog događaja skoro da je bilo nemoguće naći relevantnu političku izjavu i jasan stav opozicionih čelnika povodom onoga što se desilo. Kada se situacija malo primiri, čuje se mnostvo optužujućih glasova koji se manje odnose na zauzimanje stava prema samom događaju, a više na otvorene ili prikrivene insinuacije o zaveri – o tajnim dogovorima između Tačija, Haradinaja i Vučića. Pa ako u svojoj političkoj agendi rešenje o budućnosti srpske pokrajine svode na nivo anegdotske zavere (jer izgleda nemaju jasan stav koji bi bio dosledan i ne bi zavisio od oportuniteta trenutka), zašto bi ih onda mediji doživljavali kao relevantne političke činioce i davali im značajniji prostor?

OPTUŽBE ZA FAŠIZAM
Padom Miloševića, u vokabularu građanske opcije nestala je priča o srpskom “nacionalboljševizmu”, ali ne i o srpskom fašizmu. Neodgovorno i uporno optuživanje političkih protivnika i njihovih simpatizera za fašizam ima svoj trodecenijski kontinuitet. To je mnogo gora i teža optužba nego recimo da je “Sergej “muljao” sa fondovima svoje humanitarne organizacije. Ove optužbe ne samo da ne odgovaraju istini već pokazuju da oni koji ih iznose niti razumeju prirodu Vučićeve vlasti niti znaju šta je to fašizam. Kontinuirano iznošenje i ponavljanje ovih optužbi pre pokazuje snagu i uticaj koje u opozicionim krugovima poseduju ekstremne manjine, imajući u vidu da su one primarni protagonisti ovakvih optužbi. Optužbe za fašizam mogu imati nesagledive posledice u budućnosti. One dugoročno podrivaju ne samo SNS već i svaku buduću vlast koja će morati da utroši veliki deo svoje energije na objašnjavanje tzv. međunarodnoj zajednici zašto jedna “fašistička zemlja” npr. polaže pravo na “demokratsko” Kosovo.

I na kraju, ne možemo a da ne primetimo da su optužbe za “fašizam” rezervisane isključivo za lidere zemalja u regionu koje se protive pristupanju NATO paktu i one lidere koji se oštro protive politici po kojoj Kosovo ne bi moralo da bude sastavni deo Srbije. Iz ovoga se može zaključiti da su optužbe o fašizmu neodgovaran pokušaj diskvalifikacije političih protivnika – baš kao i tabloidne afere. Razlika je u tome da tabloidi nanose očiglednu štetu pre svega ciljanom adresatu, dok optužbe o fašizmu nanose dugoročnu štetu celom društvu.

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Imajući ovo u vidu, može se reći da i vlast i veći deo opozicije uveliko koriste slične metode u stigmatizaciji svojih političkih protivnika, ali političko polje stigmatizacije je umnogome različito. Iza opozicionih optužbi za fašizam ne stoje samo lokalne političke ambicije već u njih mogu lako biti utkani i strateški interesi “nekog sa strane”. Najveći deo opozicionih simpatizera nije spreman da podrži promenu vlasti na način koji bi bio dirigovan sa strane. Dvehiljadita godina je u tom smislu bila učiteljica života. Slabost opozicije leži u odsustvu političke samorefleksije o dugoročnim posledicama vlastite propagande.

ULOGA NVO SEKTORA
Nema sumnje da su tekući protesti velikim delom rezultat nagomilanog socijalnog nezadovoljstva i reakcija na mnoge, kako se čini neopravdane društvene prakse vladajuće elite. No protesti su takođe i jednim svojim delom reakcija opozicije, pre svega Saveza za Srbiju, na trenutnu raspodelu političkog polja. Opozicioni blok je nesumnjivo pod jakim pritiskom vlasti, ali isto tako nesumnjivo mu nedostaje i politički kredibilitet, kako zbog tereta prošlosti, tako i zbog još uvek nejasnog i neartikulisanog političkog programa za budućnost. To je razlog zašto se SZS našao pred teškim izborom – ili da nastavi da deluje u postojećem kontekstu, u kome sigurno gubi, ili da pokuša da se afirmiše kao relevantan akter na političkoj sceni i vrati politički uticaj putem demonstracija. Logično, izabrali su ovo drugo.

Teškoća ove opcije ne leži samo u tome što izlazak na ulice nije sam po sebi garant političke revitalizacije, nego i u tome što današnja opozicija nema dovoljnu političku težinu da bi to izvela. U strahu od neuspeha, u pomoć im je pritekao mali – ali glasan, uticajan i dobro organizovan – deo građanskih inicijativa i njihovih aktivista. Uključenje ovih ljudi u protest je umnogome bilo važno za opoziciju. Sa jedne strane dobili su podršku onih koji su uvek bili najglasniji u kritici Vučića i vladajuće politike; s druge strane, njihova podrška ujedno bi značila i eksplicitnu ili implicitnu podršku Zapada – barem se tako veruje. Ovde ne govorim o trivijalnoj “plaćeničko-izdajničkoj zaveri”, kako se nekada ove reči tumače, već o činjenici da su svetske sile, posebno zapadne, uvek na Balkanu imale zastupnike svojih interesa.

S obzirom da smo slaba zemlja, ovi proponenti ne moraju uvek da imaju jaku bazu u narodu. Naprotiv, oni su tu da “tematizuju” probleme, da generišu nezadovoljstvo i da po potrebi budu okidač za proizvodnju društvene nestabilnosti. Čak i u vreme DOS-a i Borisa Tadića ovi krugovi su izražavali nezadovoljstvo brzinom reformi u Srbiji. U korenu tog nezadovoljstava ležali su zahtevi za međunarodnim priznanjem Kosmeta, ubrzanim ulaskom u EU i NATO, kao i prihvatanje zapadne interpretacije raspada Jugoslavije i uloge Srbije u tom procesu.

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Moć ovih grupa ne počiva na širokoj javnoj podršci koliko na nekoj vrsti političke simbioze sa zapadnim centrima moći. Oni svojim delovanjem promovišu političke, finansijske i ideološke interese “Zapada”, a zauzvrat dobijaju društvenu promociju i politički značaj. Bliskost sa “metropolom”, “svetskim tokovima” i “evropskim vrednostima”, a ne bliskost sa “demokratskom voljom naroda” za koju se tobože zalažu, osnov je njihovog samolegitimisanja, ali i poluga njihovog uticaja i snage. Ova uzajamna privlačnost je doprinela velikom odjeku demonstracija u zapadnim medijima. Uticajni mediji kao što su Independent, Njujork tajms i mnogi drugi redovno izveštavaju o protestima u Beogradu, isključivo iz opozicione vizure.

STIGMATIZACIJA TIHE VEĆINE
Ovaj angažman tzv. prozapadnog civilnog sektora stvara i mnoštvo problema za opoziciju. Prvi i osnovi problem je što u velikom delu javnosti postoji rezerva i odbojnost koja se tiče učešća i delovanja ovih malih ali uticajnih krugova. Razlozi za to su mnogostruki. Kao prvo, to je prethodno navedeni manjak političke odgovornosti za svoj javni nastup. Činjenica da imaju zanemarljivu podršku u narodu ne sprečava ih da zadrže uticajna mesta u društvu kao i prisustvo u medijima. Za razliku od političkih stranaka, pozicija ovih krugova je manje određena političkim programom, a više elitističkim distanciranjem od “drugih” koji su u njihovom diskursu već stigmatizovani kao civilizacijski, kulturno, politički, pa i moralno manje vredni.

Na taj način oni agresivno provociraju pažnju one neme, ćuteće većine koju neumorno denunciraju. Imaginarna osovina distanciranja (vrednovanja/klasifikacije) zasniva se na pozivanju na širok pojam “zapadnih vrednosti i praksi”. Ipak, ne treba mnogo analizirati da bi se videlo da se iza bezbroj puta ponovljenih poziva na najviše vrednosti kao što su “sloboda” i “demokratija” nazire prikriveno mirenje sa silom – tj. interesima Zapada. Otuda njihovo zalaganje za “civilizovano društvo” izaziva sumnju, jer se neretko odvija na veoma necivilizovan način – elitističkim prezirom masa, katkad do stepena “socijal-rasizma”. Delovanje ovih neformalnih ali uticajnih grupa iscrpljuje se u odbacivanju, ismevanju i vređanju (naglašavam: ismevanju i vređanju) svake političke opcije koja nije u skladu sa njihovim često nejasnim a neretko ekstremnim političkim ciljevima.

Za njih su pripadnici drugih političkih opcija, posebno vladajuće, ili “sendvičari” ili “botovi”. (Do juče su to bili nacionalisti i tradicionalisti, ali evropski vetrovi menjaju pravac.) Ovim se onaj “Drugi” apriori diskvalifikuje – kroz proces estetske degradacije odvija se nešto mnogo zlokobnije, a to je “dehumanizacija” Drugog. Pozivanje na civilizacijske vrednosti, impregnirano prezirom prema Drugom, nije svojstveno ni vlasti (populizam je njen konstitutivni deo) ni najvećem delu stranački organizovane opozicije. Ono je, kao što rekosmo, svojstveno onom delu naizgled nadstranačkih a suštinski ekstremnih, elitizmom zadojenih aktivista, koji bi da budu neopozive sudije u svemu – od politike preko morala do pitanja ukusa.

ELITA BEZ PRIZNANjA
Ograđeni betonom, u centru grada, okruženi istomišljenicima, proglašavajuci sebe za vrhovni autoritet po pitanju istine i morala, samozadovoljno žive sa osećanjem superiornosti u malom zatvorenom svetu. Njihovo neprekidno pozivanje na “svet” pokazuje se kao arogantna parohijalnost s bolnim osećajem da je trava svuda zelena sem kod njih. Zalažu se za slobodu i različitost, a okruženi su i priznaju samo istomišljenike. Njihovi Tviter nalozi imaju hiljade blokiranih ljudi (najčešće zato sto su se drznuli da im protivreče u bilo kom pogledu). U takvom okruženju istomišljenika ego, opijen osećajem izuzetnosti, lako narasta i postaje, u svojoj aroganciji, i gluv i slep. Ova vrsta parohijalne nadutosti i zlurade ekscentricnosti zaboravlja prostu činjenicu: politički gledano razlika između “sendvičara” i samozvane “elite” koja 30 i više godina propoveda o evropskoj budućnosti Srbije (ili o Dinkićevih “1000 evra”) je u stepenu pohlepe, ali i činjenici da su sendvičari na kraju ipak dobili svoj sendvič.

Iako ove neformalne grupe sebe doživljavaju kao kulturnu elitu, što je zvanje koje im priznaje i deo javnosti, ostaje osećaj da tu nešto fali. Naime, prava elita iza sebe mora da ima široko priznanje i poštovanje naroda. To ovde nije slučaj. Ko ima sluha, lako će primetiti da reč “elita” u svakodnevnom govoru vuče za sobom ironičnu senku – ona je sve više oznaka za “nadmenost i aroganciju” a sve manje “priznanje za izuzetnost”. (Na sličan način reč “ekspert” sada, u govoru naroda, služi kao oznaka za visokopozicionirano neznanje.)

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Ma koliko bile medijski moćne, za ove elitističke grupacije su se nepovratno zakačile, s pravom ili ne, dve odrednice od kojih će se teško osloboditi: autošovinizam i autokolonijalizam. Ova “elita” je izneverila očekivanja velikog dela naroda koji je polagao nadu da će naš “umni deo” u teškim vremenima biti uz Srbiju i pomoći u artikulaciji ključnih državnih i nacionalnih interesa zemlje. No, desilo se nešto drugo: umesto da jača duh naroda, “elita” ga je denuncirala, a svaki pokušaj artikulacije ovih interesa osuđivala je kao “jednoumlje”, nacionalizam, provalu ruralnog duha, pad ispod nivoa modernosti.

PLIVANjE NIZ EVROATLANTSKU MATICU
Simulirajući “kritičnost”, pozivajući se na prometejski duh kretanja protiv struje, ova elita već trideset godina pliva niz struju, niz moćnu evroatlantsku maticu. Svoje bespogovorno pristajanje uz interese “zapada” karakteriše i moralno opravdava kao borbu za “civilizacijske i evropske” vrednosti na “zaostalom Balkanu”. Zato danas počinje da se oseća nelagodno čim izađe iz svog zaštićenog prostora od “konja” do Tvitera – nema onog toplog (samo)razumevanja na koje se naviklo u dobro ušuškanom prostoru akademskih i kulturnih institucija. Takva opoziciona elita je, imamo li u vidu objektivnu logiku situacije, veoma dobar saveznik svake vlasti, pa i ove. Ona je u stvari funkcionalni komplement ove vlasti. Ona ovoj vlasti ne oduzima legitimitet, nego ga jača, ako ne kod urbanih “šetača” onda sigurno kod prezrenih “sendvičara”. A ovih drugih je mnogo više.

Prezriv odnos koji ovaj mali ali uticajan deo opozicije ima prema narodu ima povlači za sobom recipročan odgovor. Zato su neki opozicioni aktivisti bili zatečeni i veoma iznenađeni kada su se suočili sa otporom, ne među ‘sendvičarima” nego među samim protestantima. Kao što znamo, deo demonstranata se usprotivio nastupu Mirjane Karanović, koja na kraju nije ni održala govor. To pokazuje dve stvari: prvo, protestanti iz 2019. nisu isto što i protestanti iz 2000; drugo, postoji pukotina između “šetača” i organizatora – između opozicionog biračkog tela na jednoj strani i opozicionih organizacionih grupa i stranaka na drugoj.

Upravo ova pukotina upućuje na glavni problem opozicije. Problem je u jasnom artikulisanju ciljeva protesta. Veliki deo protestanata više nisu samo sledbenici iz 2000. godine. Oni nisu spremni da bez rezerve slede zvanične opozicione grupe i stranke, tim pre što ni oni jadni ostaci nekad velikih stranaka nemaju jasnu strategiju šta hoće, ili nemaju hrabrost da to javno kažu. Zato se kod bitnih pitanja od državnog značaja pre uzdržavaju od suda nego što zauzimaju stav. To se da videti i na ovim protestima. Tri meseca od njihovog početka protesta još uvek nije jasno ni ko stoji iza njih, ni šta im je cilj, ni po kom principu se biraju govornici, ni ko ih bira… Čini se da konspirativnost koja prati organizaciju protesta više podseća na karikaturalnu organizaciju nekog mekog državnog prevrata nego na građanski protest.

ODSUSTVO VIZIJE I BREME PROŠLOSTI
Iako to nije zvaničan stav opozicionih partija, retorika romantičnog prizivanja i podsećanja na Peti oktobar, kada su ulični protesti doveli do mekog državnog udara, upućuje na to. Tome u prilog ide i portretisanje Aleksandra Vučića kao naslednika Slobodana Miloševića, i lamentiranje zbog izostanka “6. oktobra”, kao i lažna nada da je možda sada došao trenutak za to. Ipak, situacija danas i situacija 2000. godine su bitno različite. Ne samo da Vučić nije u poziciji u kakvoj je bio Slobodan Milošević, već i današnja opozicija nije u poziciji u kakvoj je bio DOS.

Prvo, u odnosu na Miloševića opozicija je tada pružala jasnu alternativu. Očekivalo se da će promenom državne politike i prihvatanjem zahteva sa Zapada (kako u pogledu ekonomskog ustrojstva, tako i u pogledu odnosa moći u regionu) oslabiti spoljni pritisci, nestati sankcije, što bi omogućilo Srbiji da lakše štiti svoje državne interese, a građanima da poprave svoj životni standard. Sve je to sadržano u onoj (istinitoj ili apokrifnoj) izjavi Zorana Đinđića da će Srbiji krenuti nabolje kad se oslobodi “kapitalca” (misleći na Slobodana Miloševića). Ne ulazeći u političko vrednovanje ovih očekivanja, to je bio konkretan operativni politički program koji je kod dela nezadovoljnog građanstva budio nadu.

Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)
Demonstranti tokom protesta Stop krvavim košuljama (Foto: Tanjug/Dimitrije Goll)

Znamo i kako se to završilo. Crna Gora se odvojila, Kosovo steklo priznanje, privreda uništena u procesu tajkunizacije i pljačkaške privatizacije, a Haški tribunal je postao mesto (samo)ponižavanja – mesto gde se osetila sva gorčina poraza. Do 2012. nade su propale. Pitanje da li je većina građana Srbije ikad iskreno verovala u obećanja DOS-a ili ih je prihvatila kao rešenje nametnuto bombama i dugogodišnjim iscrpljivanjem, ostaće tema sporenja. Ipak, nema sumnje da je u vreme Miloševića opozicija imala mnogo jaču podršku građana nego što je to slučaj danas. To najbolje pokazuju mnoge opozicione pobede na lokalnim izborima u 90-im godinama.

Uz to, Zapad je agilno podržavao proteste, i medijski i finansijski, dok je Milošević bio prepušten samom sebi. Danas je zapadna podrška opoziciji daleko slabija, manje vidljiva i – nakon preživljenog iskustva prve decenije XXI veka – manje prihvatljiva sa stanovišta širokog biračkog tela. Uspostavljen je i izvestan balans moći u pogledu stranih uticaja. Rusija je postala aktivni igrač i kontrateg zapadnom uplivu – ne toliko zbog podrške A. Vučiću koliko zarad svojih interesa na Balkanu.

SUD UKUSA
I na kraju, ali ne i najmanje važno, za razliku od opozicije, koja je pre dve decenije zastupala suštinski različitu politiku od Miloševića i njegovih radikalskih saveznika, danas se razlika između opozicionog i vladajućeg bloka – i pored sve huke i buke – jasno ne vidi, istopila se. Naime, razlike između SNS-a i opozicije svele su se sa nivoa različite vizije budućnosti Srbije, na nivo praktičnih taktika, ili, još niže ,kadrovskih potencijala za ostvarenje maltene identičnih ciljeva. Otuda je i razumljivo što umesto kritike određene politike imamo opozicionu opsednutost Vučićevom ličnošću, koja se na kraju u političkom smislu svodi na patologizujući “sud ukusa” –„Vučić je nama jednostavno odvratan, on je nama nepodnošljiv…” (izjava Boška Obradovića).

Naravno, u uređenim zapadnim zemljama je donekle sličan pristup politici. Tamo je razlika između vlasti i opozicije često u nijasni. Ali, za razliku od zapadnih zemalja, kod nas još ne postoji prećutni konsezus o bazičnim pitanjima u pogledu budućnosti zemlje. Zato današnja opozicija i nije prava alternartiva vlasti. Duh politike se svodi na duh intrige i difamacije, što ima kontraefekat jer kod mnogih građana izaziva odbojnost. Drugo, deo opozicije i dalje nosi veliko breme – sećanje birača na njene političke učinke dok je bila na vlasti, nešto što lidere DOS-a u vreme Miloševića nije opterećivalo. I treće, činjenica da evroatlantističke neformalne grupe nastoje da daju ton protestima, kao i nastojanje opozicionih stranaka da – koristeći demonstracije – dobiju podršku stranog faktora za svoju politiku, izaziva duboko podozrenje svakog ko drži do svoje države.

Vidljivo je da razdrobljena i usitnjena opozicija nije uspela da se prilagodi promenama koja su se u međuvremenu odigrale. Zarobljena u uveliko istrošenoj retoričkoj i ideološkoj matrici, ona već šest godina trpi ubedljive izborne poraze. Razlog tome nisu toliko “neregularni uslovi takmičenja”, kako tvrde njeni lideri, već najpre odsustvo jasnog stava u pogledu fundamentalnih pitanja, onih koja su od najvećeg državnog i nacionalnog interesa, a kojim bi se povukla prepoznatljiva razlika u odnosu na politiku vlasti, kao i neuspešno opoziciono oslobađanje od “tereta prošlosti”.

Nekad se čini da u opozicionim krugovima više i nema politike, nego da je na delu njena simulacija u vidu političkih intriga i iznošenja prljavog veša. Time se uludo gubi velika energija – političko profilisanje se odvija na sporednom terenu, na nivou “pitanja drugog i trećeg reda”, dok se pitanja, kao što smo već rekli, koja se tiču fundamentalne budućnosti ove zemlje, potiskuju u drugi plan. Opozicija trenutno nema stav o statusu Kosmeta, nema stav o budućnosti Republike Srpske i statusu srpskog naroda u Crnoj Gori i Hrvatskoj, nema stav o Evro-Atlanskim odnosno Evro Azijskim integracijama, o političkom prisustvu Nato-a ili Rusije na ovim prostorima, nema stav o ekonomskoj razvojnoj strategiji, a nema stav ni o tumačenju nedavne istorije. U takvoj situaciji opozicija je izložena ispadima svojih funkcionera koji vrlo često iznose dijametralno oprečne stavove, kao i kontraproduktivnom pripisivanju stavova tih pojedinaca celom Savezu.

ŠTA JE BUDUĆNOST OPOZICIJE?
Imajući sve ovo u vidu, teško je zamisliti da će ovi protesti dovesti (barem u doglednoj budućnosti) do promene vlasti. Postavlja se, dakle, pitanje šta je budućnost srpske opozicije – jer, ne zaboravimo, bez dobre opozicije nema ni dobre vlasti. Nema sumnje da su mnogi zahtevi protestanata opravdani i da aktuelna vlast mora mnogo toga da promeni – pre svega u odnosu na javni prostor, poštovanje institucija, borbu protiv korupcije i sprečavanje srastanja partije i države. Ali biće jako loše ako monopol na to nezadovoljstvo uspostave istrošene političke partije ili lideri. To neće doprineti ni jačanju opozicije, ni jačanju institucionalnih mehanizama.

Odgovor na gornje pitanje je na prvi pogled veoma jednostavan. Za početak, neophodno je jasno artikulisati, na operativnom nivou, politički program koji bi se jasno razlikovao od vladajućeg, i drugo, osloboditi se bremena prošlosti. Dok se to ne učini, opozicija će biti primorana da se bavi “pitanjima drugog reda”. Ne mislimo da su ta pitanja nebitna, ali ona nisu u stanju da obezbede dugoročnu mobilizacionu snagu.

Lideri Saveza za Srbiju Vuk Jeremić i Dragan Đilas (foto: Tanjug/F. Krainčanić)

Pored toga, moraju i da se oslobode uticaja kompromitovanog dela NVO elite koja svojim nastupom čini, videli smo, više štete nego koristi. Ovo nije lak korak (postoji veliki otpor istrošenih kadrova u opozicionim strukturama), ali je neophodan ukoliko se želi masovnija podrška. A masovna podrška znači zadobiti i “sendvičare”. Bez tog reza, nezavisno od brojnosti i učestalosti protesta, oni će ostati izraz htenja samo jednog dela građanstva – ali bez podrške radnika, seljaka, privrednika i šireg društva u celini. Bez te podrške, vlast nema razloga da brine niti opozicija ima čemu da se nada.

To potvrđuje i istorija. Posle ubistva premijera Zorana Đinđića, Demokratska stranka se obnovila zahvaljujući raskidu sa delom svoje prošlosti oličenom u LDP-u. To joj je dobrim delom obezbedilo sledećih 10 godina vlasti. Sada je na Savezu da to isto učini. Da se reši kompromitovanih lidera iz svojih redova, da se reši podrške onih koji nemaju podršku u narodu, i da tako reformisani nastupe na političkoj sceni Srbije.

Ukoliko ovo ne učine, njihova politička relevantnost će zavisiti isključivo od podrške spolja. Kada ona nestane ili kada se preusmeri na druge aktere, SZS čeka ista sudbina koja je dočekala Sašu Jankovića ili nekada Vuka Draškovića – osuda birača i odlazak u zaborav!

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dimitrije Goll

 

Vladislav Obrenović je politikolog i saradnik časopisa Identitet. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard