Косовски ћорсокак

Решења још увек нема на видику јер, поред опречних ставова Београда и Приштине, око Косова не постоји ни међународни консензус

Најновије заоштравање политике албанске власти у Приштини према Србији пре свега сведочи да, ипак, неко не жели било какво помирење и да практично у постојећим политичким околностима и нема решења за проблем Косова и Метохије. Узалудни су преговори јер лидери Албанаца су само извршиоци нечије туђе политике која очигледно и не жели да се било какво реално, одрживо решење и постигне. Циљ најновије специјалне операције са Приштином је, у ствари, да се за неуспех преговора и скривену амбицију да се не дође до решења оптужи Србија.

Представници Србије су минулих година заиста показали добру вољу, можда чак и превише, али то је довело не само до раније незамисливих уступака, него и до охрабрења албанских лидера да могу да раде шта год желе јер, верују, имају подршку својих западних заштитника. Невоља је што се и званични Београд, барем у досадашњим преговорима са Албанцима, узда у подршку оних који штите Албанце и који су аутори читавог косовског пројекта, чак се те земље називају и „пријатељима“.

У таквом амбијенту јављају се сумње да су и власти у Београду на известан начин саучесници у актуелној америчко-албанској игри. На пример, идеја о разграничењу – последња у низу идеја које заговара и званични Београд – је, како је јавно признао албански лидер Хашим Тачи, америчка идеја. А суштина те идеје је да Србија у ствари на тај начин призна независност Косова. Јер, разграничења по дефиницији значе договор између две државе. Истовремено, званична Србија је на позицији да неће признати отцепљење Косова и Метохије. Реч је, дакле, о великој обмани. Утисак је – а има и много назнака – да је актуелна Србија заиста спремна да призна Косово као државу, само је питање шта ће за то да добије. Реч је, дакле, о трговини.

ОСЛОБОДИТИ СЕ ЗАПАДНИХ ФОРМУЛА
Показало се, међутим, да то са разграничењем и није тако једноставно. Иако је Косово амерички пројекат, има и других који су заинтересовани за косовску драму. Србија зато мора комплетно да промени своју политичку позицију и преиспита досадашњу политику. Мора да се ослободи наметнутих западних формула косовског проблема и да пре свега каже да је реч о државној територији а не само о заштити Срба и цркава. Та брига за Србе и цркве је одавно наметнута замена теза која сугерише да Србија прихвата да је Косово друга држава, те да су сада само проблем Срби и цркве у тој држави. Та замена теза мора темељно да се промени у политичком ставу Србије. Косово и Метохија је државна територија, а ко тамо живи (који етнички састав) не мења ту основну чињеницу. Реч је, дакле, о отимању државне територије.

Паљење бадњака код манастира Грачаница, 6. јануар 2018. (фото: Филип Краинчанић/Танјуг)

Објективно гледано, најновија америчко-албанска специјална операција је за Албанце донела неке краткорочне резултате. Србија је изненада доведена у дефанзивну позицију, да се брани и доказује оно што је очигледно и претерано емотивним изјавама купује време. По америчким и инструкцијама једног дела Запада, Албанци доста вешто играју ту туђу игру. Увођењем такси на робу из Србије створен је амбијент напетости, чиме су постигли да реакције Србије и света сугеришу да се ради о односу према Косову као држави.

ПЛАТФОРМА ЈЕ СУШТИНА, НЕ ТАКСЕ
Онда је уследила платформа за наставак преговора која је најблаже речено максималистички захтев за који се унапред знало да неће моћи да буде прихваћен од стране Србије. Али, за разлику од Србије, Албанци су ту платформу усвојили у Скупштини, иако уз бојкот опозиционих посланика, чиме је она добила какав-такав легитимитет. У преводу, преговори са Србијом су враћени у институције. У Србији, међутим, Скупштина није расправљала о ономе шта се прича и договара у преговорима са Албанцима, па се стиче утисак да је на неки начин реч о приватном послу врха Србије, што у основи целом процесу не само да одузима легитимитет, него и државну снагу.

Највероватније је да ће се из тренутне блокаде Албанци извући укидањем такси на робу, што ће бити представљено као њихов компромис и спремност на дијалог, али платформа остаје. А она је суштина. Уз то, јавност у Србији уопште не зна о чему се преговара и како уопште теку ти разговори, један део јавности чак верује да постоје и приватни тајни контакти, док Албанци на Косову кроз изјаве својих лидера имају много више увида у цели процес. Необично је, такође, да и јавност Србије понешто сазна само из изјава албанских политичара. То се у очима дипломатске бирократије на Западу види као албанска предност. Зато би Србија требало да у преговорима иступа са капацитетом својих институција и подршке јавности. То је најефикаснији пут.

ЗАШТО БАШ САДА
Намеће се и питање зашто су баш сада Американци инспирисали Албанце на заоштравање. Одговор је, изгледа, веома јасан. Процес повлачења признања Косова је отворен и он ће највероватније бити настављен. Истовремено, косовски Албанци су готово нестали са политичких радара Запада, а сами немају довољно капацитета да управљају оним што им је дато. Истовремено, разбијени унутрашњим обрачунима лидери Косова су сами почели да руше своју „државу“. Цели пројекат је почео да се урушава, да нестаје. Онда је по старом америчком уджбенику изазвана криза како би се спасили и пројекат, и сами албански лидери, и њихово Косово.

Кадри Весели, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај пролазе поред бисте оснивача ОВК Адема Јашарија

За сада се у томе успело, Албанци су поново тема, мада недовољно, па је неизвесно шта ће на крају бити. Покушано је такође и са оживљавањем мита о Великој Албанији, па се и тиме претило. Председник владе Албаније Еди Рама је једном бившем немачком политичару признао да је оживљавање тог мита пре свега у функцији Косова. Наиме, рекао је Еди Рама, у садашњем стању Косово никада неће бити независно, полако ће нестајати, и Албанија кроз тај мит покушава да уздрма међународну јавност и да га сачува.

ПОДВАЛА МЕЂУНАРОДНОГ СУДА ПРАВДЕ
Истовремено би се вредело подсетити како је уопште створен амбијент за албанска уцењивања, о чему скоро да нико и не говори. Кључни је Бриселски споразум који је омогућио приштинским властима ауторитет на целој територији Косова, а Србији одузео било какву инфраструктуру којом би могла не само да се брани, него и да у рукама има условно речено уцењивачки капацитет. Поред Бриселских споразума, потпуно је нејасно зашто се Србија не бави и саветодавним мишљењем Међународног суда правде о једностраном проглашењу независности.

Под притиском Запада прихваћено је, наиме, лажно тумачење да је тај суд мишљења да проглашење независности није противзаконито. Суд се тиме уопште није бавио, што је белодано ако се пажљиво прочита његово мишљење. Оно се темељило на папиру на којем пише проглашење независности са потписима посланика косовске Скупштине и још неколицине грађана. Али, на том папиру не пише „Скупштина Косова“, то је само обичан папир који, према оцени Суда, нема правну важност. У формалном смислу ради се о групи грађана која је прогласила независност. Реч је о западној обмани коју су прихватиле и претходна и садашња власт Србије. То је, иначе, Западу јасно, иако о томе готово да и не говори. Ситуацију је описао један немачки стручњак оценом да је „Косово политички независно“ од Србије, али „правно није независно“.

КОЛАПС ПРЕГОВОРА
Како сада стоје ствари, мало је вероватно да ће у скорије време доћи до битнијих померања. Албанци ће вероватно укинути таксе а Американци и ЕУ ће инсистирати на наставку дијалога, како се ти преговори називају у јавности. Али о чему преговарати кад је албанска платформа постала њихов документ? За сада је, међутим, једино сигурно да је досадашњи формат преговора доживео неуспех. Додуше, за Албанце и Американце је донекле био успешан, добили су Бриселски споразум а нису дали ништа. Али, у целини, преговори су доживели колапс. Сада је јасно да овако више не иде.

Наставиће се, међутим,  мучење и мрцварење. Запад ће инсистирати на наставку дијалога као да се ништа није догодило. Поготово што би нови амерички човек за Балкан требало да буде Филип Рикер, дипломата који је био невидљиви део досадашњих преговора. Он је онај човек из суседне просторије коме се у паузама ишло на исповед. Србија би у међувремену требало ипак да преиспита своју позицију у преговорима и својим ставовима обезбеди што ширу подршку и јавности и институција. Плашење народа да ће ако не буде договора – односно „компромиса“ – са Албанцима Србија бити суочена са „катастрофом“ ту не може помоћи. Као ни претње да без договора нема ништа од чланства у Европској унији, јер из саме Уније поручују да ионако нема ништа од чланства.Неопходно је пре свега да се јавност упозна са стварним циљевима и друге стране и посредника. Како је рекао високи амерички дипломата Метју Палмер, од самог почетка преговора циљ је био признавање Косова. Ни о каквом „компромису“ није реч, него о признању државе Косово, док би заузврат Косово признало Србију и развијало добросуседске односе.

Хашим Тачи и Метју Палмер, Приштина, 23. октобар 2018.

У таквом амбијенту мало је вероватно да ће се пронаћи неко решење. У ствари, за Косово нема решења, и било шта што би се договорило и звало решењем било би само још један корак у дубину кризе, тј. водило би ка новој кризи. Зато је вероватније да ће задуго остати овако као што је сада. Не би требало, наиме, сметнути с ума да је Косово пре свега део знатно шире геополитичке игре; игре између Истока и Запада.  Другим речима, ништа још није готово, али на старим основама нема више смисла водити било какав даљи дијалог.

У преводу, још нема видљивог решења. Јер, поред опречних ставова Београда и Приштине, не постоји међународни консензус око Косова.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи колумниста Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и ,,ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Извор Нови Стандард