Д. Танасковић: Срби су криви и кад их убијају

У складу са успостављеном сакросантном бошњачком матрицом објашњавања свих збивања у БиХ од 1992. до 1995, Срби су криви и кад их убијају

У разматрању теме референдума о независности БиХ, у контексту тадашњем и садашњем, пошао бих од речничне дефиниције термина референдум: “ лат. (referendum – што треба да се каже) изравно гласање читавог народа којим се одлучује о прихватању или одбацивању неког закона или политичког питања од особитог значења; исп. плебисцит (Б.Клаић, Рјечник страних ријечи, Загреб, 1983, с.в.). У правној терминологији, пак, арс референди означава умеће/вештину извештајног бирања и комбиновања оних елемената из процесног материјала на основу којих би се могла донети коначна одлука.

У новије доба, у политичком животу на глобалном плану све изразитија постаје тенденција да се арс референди схвата и примењује као вештина интересног инструментализиовања овог, у начелу најдемократскијег вида утврђивања „народне воље“, неретко против те воље, а у служби остваривања неког парцијалног циља ужих група, односно делова изборног тела које се референдумски изјашњава. Са друге стране, ако прети опасност да референдумско изјашњавање поремети планове етаблираних „демократских“ елита, онда се оно по сваку цену настоји избећи, јер се третира као непожељни „популизам“.

Као две скорашње илустрације овакве праксе могли би се навести случајеви изигравања већинске воље грађана изражене на референдумима у Грчкој (2015) и, нарочито брутално, у Македонији (2018 – гласало 35.91 одсто; референдум је додуше био консултативни, али у чему је смисао такве „консултације“, ако се политички процес у Собрању настави као да је није ни било, изнуђивањем одлука очигледно супротних вољи већине грађана?).

За „заслуге“ при постизању „Преспанског споразума“ о промени имена Македоније, Алексис Ципрас и Зоран Заев могли би чак бити кандидати за Нобелову награду, што је као идеју подржао и генерални секретар УН Антонио Гутереш! Значи, ова вишеструко проблематична арс референди прихваћена је као похвална политичка пракса на најширем плану и највишем нивоу међународних односа.

Референдум о независности БиХ улази у ред политичких потеза осмишљених у складу са овом новом арс референди, а у супротности са темељном идејом такве врсте, у суштини плебисцитарног изјашњавања, а она би требало да буде утврђивање већинска воља грађана на одређеној политичко-административној територији, а у складу са правним поретком и друштвеном реалношћу које гарантују равноправност укупног становништва. Он, уосталом, ни уставно није био легалан, јер је изашло мање (64.31 одсто) од прописане две трећине уписаних у бирачке спискове.

Можемо се основано запитати: зашто, рецимо, на нивоу СРЈ није никада био расписан општи референдум о судбини федерације, иако је то формалноправно изгледало сасвим легитимно, а неки су се чак и залагали за такав вид провере воље грађана читаве државе? Зато што је постојала реална могућност да се нумеричка већина грађана СРЈ изјасни против дезинтеграције заједничке државе. Шта би биле последице?

С обзиром на реалност поремећених међунационалних односа и дивергентност републичких политика, вероватно грађански/међуетнички/ међунационални рат, као и у БиХ. У БиХ се приликом одлучивања о спровођењу референдума о томе очигледно није водило рачуна. У БиХ, као што је познато, постоје три доминанте „истине“ о том прекретном раздобљу њене скорашње историје (која траје…). Ево како то, као „супротстављене слике повијести“, односно „владајуће дефиниције рата 1992-1995″, без изношења вредносних судова, сажима Иван Ловреновић, у заједничкој књизи са Миљенком Јерговићем Босна и Херцеговина. Будућност незавршеног рата (2010):

„Прва (дефиниција) гласи: агресија на Босну и Херцеговину, и то двострука, од Србије и Хрватске, праћена геноцидом над бошњачким народом, при чему је Армија БиХ бранила суверену и међународно признату Босну и Херцеговину; друга: грађански рат изазван прегласавањем Срба од Бошњака (Муслимана) и Хрвата на референдуму 1992, због чега је српски народ био присиљен на организирану и оружану одбрану у отаџбинском рату, те је, да не би био изложен новоме геноциду као 1941, створио Републику Српску као хисторијску и трајну категорију; трећа: домовински рат у којему су Хрвати прво обранили Босну и Херцеговину од српскога агресора створивиши Херцег-Босну и ХВО, а затим, издани од Бошњака који су почели агресију на хрватске просторе, јуначки обранили своју опстојност на тим просторима“.

Тако то види Ловреновић, а њега би тешко било сматрати великосрпским хегемонистом или четничким идеологом. Бесмислено је овом приликом доказивати тачност/нетачност ових дијаметрално опречних „истина“, али је чињеница да се и у муслиманској/бошњачкој и хрватској верзији догађаја почетак рата објашњава као одговор на наводну српску „агресију“, а једино српско виђење полази од онога што је хронолошки и политички претходило почетку отвореног војног сукобљавања.

Не може последица, ма како је тумачили, логички, а и животно, ићи испред узрока. Закључак о догађајима који не узима у обзир њихов главни узрок нужно је мањкав и неодржив. Свесни су тога и на бошњачкој страни, па зато систематски релативизију, потискују или прећуткују битне појединости из непосредног предратног периода. Референдум углавном подразумевају као правно, политички и морално неупитан чин, али се његово предисторијом, модалитетима и околностима у којима је наметнут махом шире не баве.

Прећуткује се, на пример, питање зашто се у ситуацији очигледног међунационалног неслагања о референдуму није активирао уставни механизам Савета за остваривање равноправности народа Босне и Херцеговине, већ је, упркос више него јасним упозорењима, у доношењу одлуке о његовом спровођењу игнорисан? Ако је оружје проговорило као „наставак политике другим средствима“ (Фон Клаузевиц), није ли онда прослављање недвосмислено полемогеног референдума наставак рата другим средствима? Коме ли још треба рат?

А ево шта се поводом једнозначног именовања „агресора“ у прокључалом „босанском лонцу“ пита вероватно понајбољи познавалац босанскохерцеговачке проблематике на Западу, француски политиколог Ксавије Бугарел. У својим радовима посвећеним анализи прилика у БиХ пре и током процеса разграђивања југословенске федерације, Бугарел није нимало нежан према Србима, али је, с друге стране, из етичких разлога одбио сарадњу са Хашким трибуналом.

Бугарел пише: „Да ли је (формално примењено – Д.Т.) међународно право, у контексту насилног редефинисања државних чињеница и легитимитета, довољно да утврди природу агресије и иденититет агресора. У аналитичком, као и у моралном погледу, ово је врло спорно“ (Ксавије Бугарел, Босна. Анатомија рата, Београд, 2004, 26; оригинално француско издање – 1996).

Овакве аналитичке недоумице и моралне дилеме не оптерећују већину бошњачких знанственика, па тако, на пример, београдски дипломац, официр и војни историчар у ЈНА, пензионисани пуковник, а потоњи бошњачки повијесничар Мехмедалија Бојић (Хисторија Босне и Бошњака, Сарајево, 2001, 385) у једној дугачкој фусноти посвећује више редова покушају пребацивања одговорности за убиство српског свата на Башчаршији (1. марта 1992) на Србе него референдуму о независности, који практично само као чињеницу констатује.

Да није толико бестидно, било би комично: „Касније, данима и мјесецима су штампа, радио и ТВ тзв. Републике Српске приказали овај догађај као ‘узрок устанка Срба у Сарајеву’. Догађај је на Палама и филмован, а актери измишљени. Као главни организатор ‘муџахидина’ и ‘убица старог свата’ назначен је неки Делић. Међутим, према истраживањим аутора ових редов, а према казивању тадашњег команданта ‘Зелених беретки’ за Бистрик и Вратник Емина Швракића, који је био непосредни свједок овог догађаја, инцидент се десио овако.

На други дан референдума за независност БиХ (1. марта ’92) дио његовог људства (ЗЕБ-а), међу којима се налазио и његов син, имао је задатак, да на Башчаршији брине управо о одржавању реда и спречавања било каквих инцидената. Но, српски сватови су, упркос референдуму, идући градом према православној цркви уз ношење разних застава пјевали националистичке и четничке пјесме и узвикивали, подижући три прста, антимуслиманске и шовинистичке пароле. Чинили су то вјероватно организирано и са намјером да провоцирају Муслимане који су шетали, или ишли својим послом, улицама града.

Кад је неко од њих узвратио слично, из сватова се издвојила већа група људи, међу којима је био и отац младожење, напала Муслимане и почела их тући песницама, ногама, држачима застава и пиштоља. У нападнутој групи нашао се и Еминов син. Пошто је био притиснут уз неки зид, ударан разним предметима, а уплашен да ће бити убијен, потегао је пиштољ и, у самоодбрани, насумице испалио један метак у гомилу нападача. Случај је хтио, каже Емин Швракић, да је страдао ‘стари сват’, а не неко други. Премда је Емин ову изјаву дао у вријеме (маја ’94) када су се још увелико величала и славила ‘газијска ђела’ и ‘заслуге за обрану домовине, он је овај инцидент окарактерисао само као ‘чин учињен у самоодбрани живота’, те да је ‘био крајње изнуђен’ и ништа више“. Дакле, у складу са успостављеном сакросантном бошњачком матрицом објашњавања свих збивања у БиХ од 1992. до 1995, Срби су криви и кад их убијају, а морална врлина њихових (муслиманских/бошњачких) убица исказује се тиме што се овим изнуђеним самоодбрамбеним чиновима бар не хвале.

А ево шта о истом догађају пише Ксавије Бугарел (стр. 27): „Странка демократске акције (СДА) оптужује да је убиство у Башчаршији било српска махинација. Ипак, неколико недеља касније, на таласима босанскога радија један човек се хвали да је он био починилац. Он се зове Рамиз Делалић – звани Ћело – и један је од оснивача ‘Зелених беретки’, паравојске СДА. Треба да нам буде јасно: у југословенској кризи ствари су често замршене“. Или, после готово три деценије, можда одвише јасне?

 

Извор sveosrpskoj.com, 10. март 2019.