Хоће ли Болтон ставити Израел на коцку

Приликом Асадове посете Ирану договорена је стратегија одвраћања према којој сваки напад на Сирију повлачи узвратно ракетирање Израела

Дана 27. фебруара догодио се једанаести и можда најважнији састанак између председника Путина и премијера Нетањахуа до сада, написао је добро обавештени новинар Елајџа Мањер: „Израелски гост је јасно чуо од свог домаћина да Москва не може просто да каже Ирану да оде, или да обустави доток оружја Дамаску… Москва је такође обавестила Тел Авив о одлучности Дамаска да одговори на било који будући акт бомбардовања, при чему Русија не сматра да се то ње дотиче [другим речима, не сматра себе страном у таквом сукобу]“.

Ова последња реченица захтева додатно разјашњење. По среди је прелазак у следећу фазу кинеско-руске стратегије обуздавања америчке политике сејања хибридног хаоса и доливања киселине на „отворене ране“ региона. Ни Кина ни Русија не желе да уђу у рат са Сједињеним Државама. Председник Путин је више пута упозорио да уколико Русија буде гурнута до ивице – неће имати другог избора него да реагује, као и да би последице тога могле да буду незамисливе. Укратко, скорашњи ратови Америке су јасно показали њена политичка ограничења. Да, ти ратови су војно гледано високо деструктивни, али у политичком смислу нису донели очекиване плодове, односно политички плодови се више манифестују кроз ерозију америчког кредибилитета и привлачности САД као „модела“ који би свет требало да следи. Не постоји, дакле, нити ће постојати некакав „Нови Блиски исток“ који би се уклапао у амерички калуп.

НЕОКОНЗЕРВАТИВНА ШКОЛА
Трампови креатори спољне политике нису старомодни „либерални“ интервенционисти, заокупљени намером да побију „регионална тиранска чудовишта“ и усаде америчке вредности – то крило америчког неоконзервативизма се, можда очекивано, асимиловало у Демократску странку и оне европске лидере жељне заузимања (наводно морално „одважне“) позе супротстављене Трамповом (наводно неморалном) трансакционом приступу.

Болтон и екипа, међутим, припадају неоконзервативној школи која верује да уколико имаш моћ треба да је искористиш или пропадаш. Они се једноставно не замарају свим оним сувишним обећањима о демократији и слободи (и као Карл Шмит, етику виде као ствар којом се баве теолози, што њих не занима). Штавише, они сматрају да уколико Сједињене Државе више не могу да директно намећу одређене политичке исходе у свету (како су некада то чиниле), онда је приоритет да се свим средствима обезбеди то да ниједан политички ривал не успе да дође до тачке у којој ће моћи да се надмеће са САД. Другим речима, нестабилност и отворене ране су постали моћни алати за саботирање ривалских сила у њиховом настојању да акумулирају већу политичку тежину и заузму озбиљнији став. (Укратко, уколико не можете да „креирате“ политику, макар спречите туђе покушаје да то чине.)

ПОРУКА НЕТАНЈАХУУ
Но, какве ово везе има са поруком председника Путина Нетанјахуу? Па, пре свега, овај састанак се одиграо готово моментално након посете председника Асада Техерану. Овај потоњи састанак се догодио у контексту растућих притисака на Сирију (од стране САД и ЕУ) да се пониште њени успеси у ослобађању сопствене територије (што је, наравно, постигнуто уз доста пријатељске помоћи). Ту је експлицитни циљ да се будућа обнова Сирије претвори у таоца политичког реконфигурисања земље – на начин који би одабрале Америка и Европа.

Руковање израелског премијер Бенјамина Нетанјахуа и руског председника Владимира Путина, Москва, 27. фебруар 2019. (фото: kremlin.ru)

Техерански сусрет се такође догодио у клими кристализације резона конфронтације са Ираном у Вашингтону. На самиту у Техерану је прво усвојен принцип да Иран представља стратешку дубину Сирије, а Сирија стратешку дубину Ирана. Друга ставка на дневном реду је било питање како конструисати концепт стратегије обуздавања на северном делу Блиског истока којим би импулс господина Болтона за подривањем ове подрегије могао да буде обуздан. Кроз слабљење ове субрегије биле би ослабљене и Русија и Кина (при чему ова потоња на терену има велике интересе везане за безбедност дотока енергената и одрживост азијске трговинске сфере).

ДРЖАТИ ВРАТА ОТВОРЕНИМ
Председник Путин је једноставно у генералним цртама представио принципе наводног плана обуздавања Нетанјахуу, али су Израелци већ добили поруку од других (од Сајида Насралаха и извора из Дамаска). Есенцијална тачка тог плана је то што Русија намерава да остане изнад било каквих регионалних војних конфронтација (односно неће дозволити да, као заинтересована страна, буде увучена у било какав конфликт). Москва жели да „врата држи отвореним“. Систем противваздухопловне одбране типа С-300 је монтиран и спреман у Сирији, али изгледа да Москва остаје конструктивно двосмислена по питању употребе ових високо софистикованих ракета.

Истовремено, Сирија и Иран су саставили план који ће од сада надаље представљати одговор на било какав ваздушни напад Израела на „значајне компоненте сиријске стратешке одбране“. Према њему би изгледа Сирија прво одговорила ракетирањем окупиране Голанске висоравни, али би, уколико Израел даље ескалира ситуацију, дошло до ракетирања стратешких војних мета у дубини Израела. А уколико би Израел још више ескалирао својим одговором, онда би у игру ушле и ракете Ирана и Хезболаха.

А како би све било још чвршће повезано, Иранци су саопштили да су њихови војни саветници практично свуда у Сирији где се налазе сиријске трупе. Што значи да би било који напад на сиријске снаге Иран могао да представи као напад на иранско војно особље. Оно што је овде формулисано је комплексно, диференцирано одвраћање, са „конструктивном двосмисленошћу“ на свим нивоима. На једном нивоу, Русија примењује пуну двосмисленост поводом правила употребе својих С-300 у Сирији. На другом нивоу, Сирија одржава стање двосмислености (повезане са степеном израелске ескалације) поводом географског домена свог одговора (или само Голан, или читав Израел), а Иран и Хезболах су двосмислени по питању свог учешћа (тако што тврде да су њихови саветници широм Сирије).

НЕТАНЈАХУ ИЗМЕЂУ РАТА И ЗАТВОРА
Нетањаху се вратио са свог састанка са Путином уз саопштење да израелска политика напада на иранске снаге у Сирији остаје непромењена (ово иначе каже сваки пут) – упркос томе што је Путин јасно ставио до знања да Русија није у стању да уместо сиријске владе натера Иран да оде. Сирија је имала и има право да бира сопствене стратешке партнере. Међутим, израелски премијер је сада формално упозорен да би такви напади могли да изазову реакцију која би жестоко узнемирила његову јавност (тј. ракетирање читавог Израела). Њему је такође познато да постојећи системи сиријске противваздухопловне одбране, чак и без подршке С-300, функционишу са веома високим процентом ефикасности (шта год израелски коментатори причали о томе). Нетањаху зна да израелски системи противракетне одбране типа „Гвоздена купола“ и „Давидова праћка“ нису баш високо оцењени од стране америчке војске.

Израелски ПВО систем „Гвоздена купола“ током ракетног напада Палестинаца из Појаса Газе на јужни Израел, Ашход, 18. новембар 2012. (фото: Џек Гуез/АФП)

Да ли ће Нетањаху преузимати ризик додатних већих напада на сиријску стратешку инфраструктуру? Елајџа Мањер цитира добро информисане изворе: „Све зависи од правца који буде зацртан израелским изборима. Уколико премијер Бењамин Нетанхаху процени да су му шансе довољно велике да освоји још један мандат, он се неће у неко скорије време упуштати у конфронтације са Сиријом и њеним савезницима. Термин следеће битке биће одложен. Али уколико буде сматрао да ће изгубити на изборима, онда вероватноћа да ће иницирати битку постаје веома велика. Озбиљан обрачун између Израела са једне стране и Сирије и Ирана са друге би био довољан да одложи изборе. Нетанјаху нема много опција: или ће победити на изборима и одложити судски процес о корупцији који се против њега води, или ће ићи у затвор“.

Ова хипотеза би могла да звучи убедљиво, али би рачуница на којој се базира могла да се покаже као преуска. Јасно је да стратегија диференцираног одвраћања коју је представио Путин има ширу слику, иако је уоквирена сиријским контекстом. Актуелна реторика којој прибегавају САД и Европа прилично јасно показује да су они углавном завршили са војним операцијама у Сирији. Али, паралелно са одустајањем од даљих војних операција у Сирији, такође се примећује консолидација резона америчке администрације ка некој врсти конфронтације са Ирнаом.

Иако је Нетанјаху увек био грлат у позивима на обрачун са Ираном, он у Израелу није познат као неко ко предузима војне ризике (позивање на „кошење палестинске траве“ не носи политички ризик у домаћој израелској политици). Осим тога, израелски војни и безбедносни кругови никада нису разматрали могућност отвореног рата са Ираном без Америке на челу тог подухвата. За сваког израелског премијера би било веома ризично да покрене потенцијално егзистенцијални рат широм региона без чврстог консензуса унутар израелског безбедносног естаблишмента.

ИЗБЕГАВАЊЕ „БОЛТОНОВЕ ЗАМКЕ“
Међутим, господин Болтон је такође дуго времена заговарао наратив „бомбардујте Иран“ (на пример у својој колумни за Њујорк тајмс из марта 2015). Све донедавно се увек претпостављало да је Нетанјаху тај који покушава да навуче Американце да поведу рат против Ирана. Да ли је сигурно да овде није дошло до замене улога? Нису ли сада Џон Болтон, Мајк Пенс и Помпео ти који теже не баш тоталном рату, али свакако максималном хибридном притиску против Ирана – кроз санкције, јачање анти-иранских побуњеничких група међу етничким мањинама Ирана и кроз редовно „боцкање“ које Израел војно врши против Ирана, у нади да ће Техеран прекомерно реаговати и тако упасти у Болтонову замку „смештања Ирана баш тамо где му је место“?

Саветник за националну безбедност председника САД Џон Болтон и премијер Израела Бенјамин Нетанјаху напуштају заједничку конференцију за медије, Јерусалим, 19. јануар 2019. (фото: АП/ Одед Балти)

У томе је поента пакета одвраћања – све се своди на обуздавање Америке. Иницијатива је конструисана, уз све своје намерно двосмислене везе међу актерима, како би се дало до знања да ће било какав покушај Америке да изазове хаос на Великом Леванту или у Ирану, преко одређене недефинисане тачке, носити опасност од увлачења њеног штићеника – Израела – у много шири регионални рат, и то са непредвидивим последицама. Није више толико питање да ли ће Нетањаху „предузети ризик“, него да ли ће се Болтон усудити да „ризикује Израел“.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Strategic-culture.org