Hoće li Bolton staviti Izrael na kocku

Prilikom Asadove posete Iranu dogovorena je strategija odvraćanja prema kojoj svaki napad na Siriju povlači uzvratno raketiranje Izraela

Dana 27. februara dogodio se jedanaesti i možda najvažniji sastanak između predsednika Putina i premijera Netanjahua do sada, napisao je dobro obavešteni novinar Elajdža Manjer: „Izraelski gost je jasno čuo od svog domaćina da Moskva ne može prosto da kaže Iranu da ode, ili da obustavi dotok oružja Damasku… Moskva je takođe obavestila Tel Aviv o odlučnosti Damaska da odgovori na bilo koji budući akt bombardovanja, pri čemu Rusija ne smatra da se to nje dotiče [drugim rečima, ne smatra sebe stranom u takvom sukobu]“.

Ova poslednja rečenica zahteva dodatno razjašnjenje. Po sredi je prelazak u sledeću fazu kinesko-ruske strategije obuzdavanja američke politike sejanja hibridnog haosa i dolivanja kiseline na „otvorene rane“ regiona. Ni Kina ni Rusija ne žele da uđu u rat sa Sjedinjenim Državama. Predsednik Putin je više puta upozorio da ukoliko Rusija bude gurnuta do ivice – neće imati drugog izbora nego da reaguje, kao i da bi posledice toga mogle da budu nezamislive. Ukratko, skorašnji ratovi Amerike su jasno pokazali njena politička ograničenja. Da, ti ratovi su vojno gledano visoko destruktivni, ali u političkom smislu nisu doneli očekivane plodove, odnosno politički plodovi se više manifestuju kroz eroziju američkog kredibiliteta i privlačnosti SAD kao „modela“ koji bi svet trebalo da sledi. Ne postoji, dakle, niti će postojati nekakav „Novi Bliski istok“ koji bi se uklapao u američki kalup.

NEOKONZERVATIVNA ŠKOLA
Trampovi kreatori spoljne politike nisu staromodni „liberalni“ intervencionisti, zaokupljeni namerom da pobiju „regionalna tiranska čudovišta“ i usade američke vrednosti – to krilo američkog neokonzervativizma se, možda očekivano, asimilovalo u Demokratsku stranku i one evropske lidere željne zauzimanja (navodno moralno „odvažne“) poze suprotstavljene Trampovom (navodno nemoralnom) transakcionom pristupu.

Bolton i ekipa, međutim, pripadaju neokonzervativnoj školi koja veruje da ukoliko imaš moć treba da je iskoristiš ili propadaš. Oni se jednostavno ne zamaraju svim onim suvišnim obećanjima o demokratiji i slobodi (i kao Karl Šmit, etiku vide kao stvar kojom se bave teolozi, što njih ne zanima). Štaviše, oni smatraju da ukoliko Sjedinjene Države više ne mogu da direktno nameću određene političke ishode u svetu (kako su nekada to činile), onda je prioritet da se svim sredstvima obezbedi to da nijedan politički rival ne uspe da dođe do tačke u kojoj će moći da se nadmeće sa SAD. Drugim rečima, nestabilnost i otvorene rane su postali moćni alati za sabotiranje rivalskih sila u njihovom nastojanju da akumuliraju veću političku težinu i zauzmu ozbiljniji stav. (Ukratko, ukoliko ne možete da „kreirate“ politiku, makar sprečite tuđe pokušaje da to čine.)

PORUKA NETANJAHUU
No, kakve ovo veze ima sa porukom predsednika Putina Netanjahuu? Pa, pre svega, ovaj sastanak se odigrao gotovo momentalno nakon posete predsednika Asada Teheranu. Ovaj potonji sastanak se dogodio u kontekstu rastućih pritisaka na Siriju (od strane SAD i EU) da se ponište njeni uspesi u oslobađanju sopstvene teritorije (što je, naravno, postignuto uz dosta prijateljske pomoći). Tu je eksplicitni cilj da se buduća obnova Sirije pretvori u taoca političkog rekonfigurisanja zemlje – na način koji bi odabrale Amerika i Evropa.

Rukovanje izraelskog premijer Benjamina Netanjahua i ruskog predsednika Vladimira Putina, Moskva, 27. februar 2019. (foto: kremlin.ru)

Teheranski susret se takođe dogodio u klimi kristalizacije rezona konfrontacije sa Iranom u Vašingtonu. Na samitu u Teheranu je prvo usvojen princip da Iran predstavlja stratešku dubinu Sirije, a Sirija stratešku dubinu Irana. Druga stavka na dnevnom redu je bilo pitanje kako konstruisati koncept strategije obuzdavanja na severnom delu Bliskog istoka kojim bi impuls gospodina Boltona za podrivanjem ove podregije mogao da bude obuzdan. Kroz slabljenje ove subregije bile bi oslabljene i Rusija i Kina (pri čemu ova potonja na terenu ima velike interese vezane za bezbednost dotoka energenata i održivost azijske trgovinske sfere).

DRŽATI VRATA OTVORENIM
Predsednik Putin je jednostavno u generalnim crtama predstavio principe navodnog plana obuzdavanja Netanjahuu, ali su Izraelci već dobili poruku od drugih (od Sajida Nasralaha i izvora iz Damaska). Esencijalna tačka tog plana je to što Rusija namerava da ostane iznad bilo kakvih regionalnih vojnih konfrontacija (odnosno neće dozvoliti da, kao zainteresovana strana, bude uvučena u bilo kakav konflikt). Moskva želi da „vrata drži otvorenim“. Sistem protivvazduhoplovne odbrane tipa S-300 je montiran i spreman u Siriji, ali izgleda da Moskva ostaje konstruktivno dvosmislena po pitanju upotrebe ovih visoko sofistikovanih raketa.

Istovremeno, Sirija i Iran su sastavili plan koji će od sada nadalje predstavljati odgovor na bilo kakav vazdušni napad Izraela na „značajne komponente sirijske strateške odbrane“. Prema njemu bi izgleda Sirija prvo odgovorila raketiranjem okupirane Golanske visoravni, ali bi, ukoliko Izrael dalje eskalira situaciju, došlo do raketiranja strateških vojnih meta u dubini Izraela. A ukoliko bi Izrael još više eskalirao svojim odgovorom, onda bi u igru ušle i rakete Irana i Hezbolaha.

A kako bi sve bilo još čvršće povezano, Iranci su saopštili da su njihovi vojni savetnici praktično svuda u Siriji gde se nalaze sirijske trupe. Što znači da bi bilo koji napad na sirijske snage Iran mogao da predstavi kao napad na iransko vojno osoblje. Ono što je ovde formulisano je kompleksno, diferencirano odvraćanje, sa „konstruktivnom dvosmislenošću“ na svim nivoima. Na jednom nivou, Rusija primenjuje punu dvosmislenost povodom pravila upotrebe svojih S-300 u Siriji. Na drugom nivou, Sirija održava stanje dvosmislenosti (povezane sa stepenom izraelske eskalacije) povodom geografskog domena svog odgovora (ili samo Golan, ili čitav Izrael), a Iran i Hezbolah su dvosmisleni po pitanju svog učešća (tako što tvrde da su njihovi savetnici širom Sirije).

NETANJAHU IZMEĐU RATA I ZATVORA
Netanjahu se vratio sa svog sastanka sa Putinom uz saopštenje da izraelska politika napada na iranske snage u Siriji ostaje nepromenjena (ovo inače kaže svaki put) – uprkos tome što je Putin jasno stavio do znanja da Rusija nije u stanju da umesto sirijske vlade natera Iran da ode. Sirija je imala i ima pravo da bira sopstvene strateške partnere. Međutim, izraelski premijer je sada formalno upozoren da bi takvi napadi mogli da izazovu reakciju koja bi žestoko uznemirila njegovu javnost (tj. raketiranje čitavog Izraela). Njemu je takođe poznato da postojeći sistemi sirijske protivvazduhoplovne odbrane, čak i bez podrške S-300, funkcionišu sa veoma visokim procentom efikasnosti (šta god izraelski komentatori pričali o tome). Netanjahu zna da izraelski sistemi protivraketne odbrane tipa „Gvozdena kupola“ i „Davidova praćka“ nisu baš visoko ocenjeni od strane američke vojske.

Izraelski PVO sistem “Gvozdena kupola” tokom raketnog napada Palestinaca iz Pojasa Gaze na južni Izrael, Ašhod, 18. novembar 2012. (foto: Džek Guez/AFP)

Da li će Netanjahu preuzimati rizik dodatnih većih napada na sirijsku stratešku infrastrukturu? Elajdža Manjer citira dobro informisane izvore: „Sve zavisi od pravca koji bude zacrtan izraelskim izborima. Ukoliko premijer Benjamin Netanhahu proceni da su mu šanse dovoljno velike da osvoji još jedan mandat, on se neće u neko skorije vreme upuštati u konfrontacije sa Sirijom i njenim saveznicima. Termin sledeće bitke biće odložen. Ali ukoliko bude smatrao da će izgubiti na izborima, onda verovatnoća da će inicirati bitku postaje veoma velika. Ozbiljan obračun između Izraela sa jedne strane i Sirije i Irana sa druge bi bio dovoljan da odloži izbore. Netanjahu nema mnogo opcija: ili će pobediti na izborima i odložiti sudski proces o korupciji koji se protiv njega vodi, ili će ići u zatvor“.

Ova hipoteza bi mogla da zvuči ubedljivo, ali bi računica na kojoj se bazira mogla da se pokaže kao preuska. Jasno je da strategija diferenciranog odvraćanja koju je predstavio Putin ima širu sliku, iako je uokvirena sirijskim kontekstom. Aktuelna retorika kojoj pribegavaju SAD i Evropa prilično jasno pokazuje da su oni uglavnom završili sa vojnim operacijama u Siriji. Ali, paralelno sa odustajanjem od daljih vojnih operacija u Siriji, takođe se primećuje konsolidacija rezona američke administracije ka nekoj vrsti konfrontacije sa Irnaom.

Iako je Netanjahu uvek bio grlat u pozivima na obračun sa Iranom, on u Izraelu nije poznat kao neko ko preduzima vojne rizike (pozivanje na „košenje palestinske trave“ ne nosi politički rizik u domaćoj izraelskoj politici). Osim toga, izraelski vojni i bezbednosni krugovi nikada nisu razmatrali mogućnost otvorenog rata sa Iranom bez Amerike na čelu tog poduhvata. Za svakog izraelskog premijera bi bilo veoma rizično da pokrene potencijalno egzistencijalni rat širom regiona bez čvrstog konsenzusa unutar izraelskog bezbednosnog establišmenta.

IZBEGAVANjE “BOLTONOVE ZAMKE”
Međutim, gospodin Bolton je takođe dugo vremena zagovarao narativ „bombardujte Iran“ (na primer u svojoj kolumni za Njujork tajms iz marta 2015). Sve donedavno se uvek pretpostavljalo da je Netanjahu taj koji pokušava da navuče Amerikance da povedu rat protiv Irana. Da li je sigurno da ovde nije došlo do zamene uloga? Nisu li sada Džon Bolton, Majk Pens i Pompeo ti koji teže ne baš totalnom ratu, ali svakako maksimalnom hibridnom pritisku protiv Irana – kroz sankcije, jačanje anti-iranskih pobunjeničkih grupa među etničkim manjinama Irana i kroz redovno „bockanje“ koje Izrael vojno vrši protiv Irana, u nadi da će Teheran prekomerno reagovati i tako upasti u Boltonovu zamku „smeštanja Irana baš tamo gde mu je mesto“?

Savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Džon Bolton i premijer Izraela Benjamin Netanjahu napuštaju zajedničku konferenciju za medije, Jerusalim, 19. januar 2019. (foto: AP/ Oded Balti)

U tome je poenta paketa odvraćanja – sve se svodi na obuzdavanje Amerike. Inicijativa je konstruisana, uz sve svoje namerno dvosmislene veze među akterima, kako bi se dalo do znanja da će bilo kakav pokušaj Amerike da izazove haos na Velikom Levantu ili u Iranu, preko određene nedefinisane tačke, nositi opasnost od uvlačenja njenog štićenika – Izraela – u mnogo širi regionalni rat, i to sa nepredvidivim posledicama. Nije više toliko pitanje da li će Netanjahu „preduzeti rizik“, nego da li će se Bolton usuditi da „rizikuje Izrael“.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Strategic-culture.org