Bojana Petrović: Mesto na kom je čovek postao satana

Mi godinama ćutimo, i veoma me pogađa činjenica da moje kolege, posebno s drugih fakulteta, ništa ne znaju o Jasenovcu

Kruševljanka Bojana Petrović, student četvrte godine Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu sa prosekom 10, osvojila je prvu nagradu u kategoriji slobodna tema, prvu nagradu publike i postala apsolutni pobednik jubilarnog 25. takmičenja besedništva koje se na Pravnom fakultetu u Beogradu održava već četvrt veka.

Bojanin briljantan govor iznenadio je mnogobrojne slušaoce ne samo izborom slobodne teme pod nazivom „Sto puta izgovorena laž postaje istina“, a kojim ukazuje na kulminaciju istorijskog revizionizma logora smrti Jasenovac, nego i neobičnom zrelošću dvadeset dvogodišnje devojke koja nas 75 godina od Drugog svetskog rata upozorava da zaborav srpskih žrtava ustaškog pokolja u hrvatskom sistemu logora naciju vodi u smrt.

Čime ste bili motivisani da među toliko aktuelnih tema izaberete pokušaj istorijskog revizionizma još uvek nekažnjenog ustaškog zločina?
Već dugo u medijima, u najnovije vreme sve učestalije, stižu vesti o istorijskom revizionizmu u Hrvatskoj, gde se na naslovnim stranama novina logor Jasenovac javnosti predstavlja kao mesto gde su igrane pozorišne predstave, što je krajnje izrugivanje žrtvama i negiranje pokolja koji se desio u Jasenovcu i drugim hrvatskim logorima. U meni to izaziva osećanje zgranutosti i neverice da neko na taj način ponovo ubija žrtve, ljude među kojima su najbrojniji bili Srbi.

Mom hrišćanskom biću je žao svih koji su tamo postradali, ali kao rodoljub najveću žalost osećam za brojem postradalih pripadnika moje nacije. Nastojanje da se broj žrtava radikalno umanji uprkos mnogim dokumentima o stradanju čitavih srpskih sela iz Hrvatske i Bosne doživljavam kao tešku nepravdu i smatram da je velika opasnost da se takav zločin zaboravi. Mislim da je to za nas kao mali narod, čiji je opstanak i u najnovije vreme ugrožen, važno pitanje i očekivala sam reakciju javnosti. Mi, naprotiv, godinama ćutimo, i veoma me pogađa činjenica da moje kolege, posebno s drugih fakulteta, ništa ne znaju o Jasenovcu.

Ko je kod vas probudio tu ljubav i brigu za svoj rod i otadžbinu?
To me svi pitaju, misleći da je možda neko od mojih predaka stradao u Jasenovcu. Srećom nije, ja sam iz Kruševca, otud su mi roditelji i svi moji preci, ali u suštini svoga bića osećam nacionalnu pripadnost i sve Srbe osećam svojim rodom. Pri tome ne vidim sebe kao nekog „Srbendu“, kako nas neki pogrdno zovu, niti sam šovinista, ali nikako ne bih volela da moj narod nestane, što je bila osnovna namera onih koji su Srbe na najzverskiji način ubijali u Jasenovcu. Zato me vrlo boli što se mladi ljudi danas olako asimiluju, što našu istoriju i naciju prepuštamo zaboravu, i to me je podstaklo da besedim na tu temu.

Naprosto nije normalno da je mojoj generaciji „strašno“ kada stradaju neki drugi narodi, da su užasnuti stradanjem Jevreja u Francuskoj ili žrtvama terorizma bilo koje druge nacije, što jeste za svaku osudu, a kada treba da se priča ili obeleži stradanje Srba, kažu „ma daj, dosta više na tu temu“.

Kako, kao intelektualka i budući roditelj, mislite da je moguće da se budi i neguje svest o nacionalnom osećanju kod potomaka?
Kao neko ko je osećanje o pripadnosti naciji i ljubavi za otadžbinu poneo iz svoje kuće, smatram da je presudno roditeljsko vaspitanje od rane mladosti, a kasnije obrazovanje koje se stiče od vrtića preko osnovne i srednje škole do fakulteta. Moji roditelji, jednostavno, vole svoju državu, i meni uvek govore da treba da je volim. Pozitivan odnos prema srpskim vrednostima preneli su i na mene. Ali ne u smislu da budem buntovnik i podižem revoluciju nego da nikada ne zaboravim svoje korene. U tome nije bilo nikakve politike, jer su moji roditelji apolitični u smislu stranačke pripadnosti i delovanja. Kroz školovanje i dalju interakciju s ljudima u meni se to osećanje nacionalne pripadnosti dalje razvijalo, pa sam počela da primećujem da mi uvek stradamo i da smo na kraju uvek mi krivi.

Mislite li da takvo raspoloženje postoji kod većine mladih ljudi kojima ste okruženi, ne samo na vašem fakultetu nego uopšte?
Nažalost, mladi ljudi su potpuno dezorijentisani pod uticajem raznih faktora i naročito medija. I definitivno, u vaspitanju i obrazovanju mladih naraštaja napravljena je greška, svesna ili nesvesna. Da li je to neučenje, ili olako i pogrešno učenje istorije, ili sistemska greška, u to nisam sigurna jer mislim da sa ovoliko godina nemam dovoljno iskustva i zrelosti da odgovorim na tako ozbiljno pitanje. Smatram da je generacija mojih roditelja u procesu tranziciji duboko razočarana, a njihove nade opasno izigravane tokom decenija pa su oni svojoj deci savetovali da beže iz Srbije jer je ovde loše i nema budućnosti, iz čega je stvorena svest da je sve strano dobro, a sve naše katastrofalno. Posledice toga su očigledne na svakom koraku.

Kako da vratimo ukradenu nadu, kako da podstaknemo rodoljublje kod mladog naraštaja i potrebu nacionalne pripadnosti?
Nije lako, ali nije ni nemoguće. Znam mnogo mladih stipendista, fenomenalnih budućih naučnika koji su odlučili da ne odu nego da ostanu u Srbiji. To je veliki potencijal kome treba dati šansu i pomoći mu da se nacionalno osvesti u najpozitivnijem smislu te reči. Znači, afirmisati reč rodoljub koja je skoro nestala iz naših rečnika i koja znači voleti sebe, a ne mrzeti druge. Naši mladi ljudi su i te kako inteligentni i sposobni da shvate, samo ih ne smemo zbunjivati poistovećivanjem reči nacionalista sa šovinistom, jer te reči imaju dijametralno suprotno značenje. Njima niko nije objasnio posledice nemarnog ponašanja prema svojoj istoriji i precima, a to je neophodno.

Beogradski Pravni fakultet neretko je označen kao „leglo“ mladih nacionalista u negativnom smislu, a ponekad i kao mesto podsticanja fašističke ideologije. Kao student ovoga fakulteta, u kojoj funkciji vidite ovakve kvalifikacije?
Ne, odgovorno tvrdim da takve kvalifikacije nemaju nikakvog osnova. Najkraće – netačne su. Istina je, jedino, da smo mi fakultet s najviše studenata, i da na njemu ima i profesora i đaka koji su nacionalno osvešćeni, ali ništa više od toga. Dakle, svaka takva i slična kvalifikacija verovatno je u funkciji sprečavanja da do nacionalnog osvešćenja dođe.

Pojedinci i institucije u Hrvatskoj, podržani od države, posvećeni su zatiranju svakog traga o velikom zločinu. Svojom nebrigom, nemarom i zaboravom, osim malobrojnih izuzetaka, mi kao da želimo da im pomognemo u tome!?
Nažalost, da. Mi kao da uopšte nismo svesni šta znači to dugogodišnje delovanje hrvatske države i institucija na jednoj strani, i nemar i zaborav koji imamo na našoj strani. To je krajnje neodgovorno prema nama samima, jer brojčano nismo velika nacija i nemamo prava da zaboravimo ni svoje nevine žrtve, ni one koji su svojom krvlju stvorili srpsku državu.

Kad sam htela da krenem u istraživanje o Jasenovcu, shvatila sam da u Beogradu ne postoji muzej kakav dolikuje ovom zločinu, u kome bih mogla da vidim istorijske i materijalne dokaze o Jasenovcu. Da podsetim, u Muzeju Holokausta Jad Vašem u Izraelu među milionskim imenima jevrejskih žrtava i naziva mesta zločina nalazi se i Jasenovac, a u Beogradu nema nikakvog znaka ni pomena o tom mestu stravičnih zločina. Inicijativi da se taj zločin kvalifikuje kao genocid, kakvu su pred međunarodnom zajednicom pokrenuli Jermeni zbog žrtava turskog zločina, i ne postoji. I naravno da naše generacije ne znaju ništa o Jasenovcu. O strancima koji dođu u Beograd da i ne pričam.

NACIONALNI NEMAR ZA SVAKU OSUDU
Mogu da razumem Hrvate koji revizijom istorije žele da speru ruke od krvavog pokolja Srba, Jevreja, Roma i svojih sunarodnika, ali nikako ne razumem nas Srbe koji ni 75 godina od zločina nismo napravili spomenik žrtvama u Srbiji, jer u Jasenovcu su skoro sva obeležja zločina uništena.

Mi smo spremni da napravimo spomen-obeležje povodom stradanja nekih drugih naroda, ali ne i svoga. Tu, zaista, možemo i treba da učimo od Jevreja, a kako – pokazao nam je prof. dr Gideo Grajf koji je ovih dana u Beogradu predstavio svoje monumentalno istorijsko delo „Jasenovac Aušvic Balkana – ustaška imperija okrutnosti“ sa tekstom na hebrejskom, engleskom i srpskom jeziku. Ovom knjigom svetu je prikazao 57 monstruoznih načina umorstva oko 800.000 Srba, 40.000 Jevreja i 80.000 Roma u logoru Aušvic u NDH!

 

Autor Nevenka Stojčević

 

Izvor Pečat, 08. mart 2019.