Da li će naredni predsednik SAD biti socijalista?

Treba preispitati opšteprihvaćenu tezu da demokrate uništavaju sopstvene šanse na izborima 2020. time što skreću ulevo

U poslednje vreme smo videli brojne konzervativne komentatore kako ponavljaju tezu da demokrate sebe diskvalifikuju u borbi za izbornu pobedu 2020. godine time što u ključnim ekonomskim i društvenim temama naginju isuviše ulevo. Polazi se od ideje da američki narod jednostavno nije spreman da prati demokrate na na levičarsku teritoriju, koja ovih dana deluje kao njihovo gnezdo. Dakle, Demokratska partija se nalazi u procesu prepuštanja Bele kuće vladajućim republikancima, što bi značilo verovatni Trampov reizbor.

Ovo bi moglo biti utešno za konzervativce da nije zasnovano na pogrešnoj političkoj analizi. Velika je mogućnost da će 2020. godina doneti pojavu novog levičarskog predsednika, koji bi predstavljao demokratski socijalizam evropskog tipa – vrstu politike koju Amerika izbegava u najmanju ruku od kraja Drugog svetskog rata. Ovo opažanje je zasnovano na četiri široka politička postulata koje bi vredelo istražiti dok se spektakl predsedničkih izbora 2020. godine zahuktava.

Postulat 1. Predsednički izbori u velikoj meri predstavljaju referendum po pitanju trenutnog vladara ili vladajuće partije.

U svojoj knjizi „Gde oni stoje: američki predsednici u očima glasača i istorije“ iz 2012. godine, postavio sam tezu da, ukoliko biračko telo oceni da su rezultati aktuelnog predsednika uzorni, nije previše važno ko je izazivač i šta on ili ona govori ili čini – aktuelni predsednik će pobediti. Ukoliko je, pak, taj rezultat percipiran kao neprihvatljiv, opet neće biti preterano važno ko je izazivač i šta on ili ona govori ili čini – aktuelni predsednik ili vladajuća stranka će izgubiti.

Naravno, ne bi trebalo posmatrati politiku referenduma kao ključ svih predsedničkih izbora, jer i drugi faktori ulaze u obzir: ličnosti kandidata, rezultati izazivača, teme kojima se pristupa, relativna dopadljivost suparnika. Ipak, učinak aktuelnog predsednika je daleko najznačajniji faktor. U ranije spomenutoj knjizi izneo sam analitički okvir za predviđanje rezultata predsedničkih izbora, koji su izložili Alan Lihtman i Ken Desel u svojoj knjizi Trinaest ključeva do Bele kuće. Iskoristio sam taj okvir u leto 2016. godine kako bih – nasuprot gotovo kompletnoj konvencijalnoj mudrosti tog vremena – ukazao da su Trampove šanse bile potcenjivane.

„Tramp zaista može da pobedi“, napisao sam tada, bazirajući to na ličnoj oceni drugog mandata Baraka Obame kao neuspešnog, usled „usporenog domaćeg programa, haosa na Bliskom istoku, pretnje Islamske države, rastućeg islamističkog terorizma kod kuće, unutarpartijskih trzavica i dugotrajnog skandala“ koji je uključivao bivšu državnu sekretarku Hilari Klinton i njenu privatnu elektronsku poštu. Na osnovu reakcija biračkog tela na ovakve greške kroz istoriju, došao sam do zaključka da su ključevi Lihtmana i Desela ukazivali na pobedu Trampa.

Slično tome, sudbina Trampa i njegove partije na izborima 2020. godine biće daleko više određena učinkom predsednika nego zalaganjima izazivača, pa makar bila i vrlo liberalna.

Postulat 2. U politički nestabilnim vremenima, kao što je ovo danas, narod se često opredeljuje za eksperimentisanje.

Ukoliko je izbor Trampa za predsednika proizvod referendumske atmosfere, ništa manje je i proizvod spremnosti zemlje da se opredeli za nešto novo kada politička klasa zabrlja. Gotovo niko nije mislio da Tramp može biti izabran jer je retko koji analitičar u dovoljnoj meri uzeo u obzir stepen nezadovoljstva i uznemirenosti u zemlji. Međutim, mnoge Amerikance su upravo to nezadovoljstvo i uznemirenost doveli do situacije u kojoj mogu da zamisle Trampa kao predsednika, dok bi u normalnim okolnostima njegova nepristojnost i opšta nedopadljivost učinili potpuno nezamislivim da dođe na tu funkciju.

Predsednik SAD  Donald Tramp obraća se novinarima u Tramp kuli povodom dešavanja u Šarlotsvilu, Njujork, 15. avgust 2017.

Predsednička kampanja 1980. godine je takođe vođena u nemirnim vremenima, uz nekontrolisanu inflaciju pomešanu sa ekonomskom stagnacijom, ogromne kamatne stope i strah od sovjetskog ekspanzionizma. Pa ipak, konvencionalna mudrost je govorila da će aktuelni predsednik Džimi Karter verovatno biti ponovo izabran, jer je izazivač Ronald Regan bio previše nepredvidiv, suviše ekstreman u svojim kozervativnim pogledima i generalno preveliki autsajder. Međutim, Regan je ubedljivo pobedio, ne zbog toga što je biračko telo iznenada postalo konzervativno u svojim političkim pogledima, već zato što je aktuelni predsednik protraćio svoj mandat i zato što su nemirna vremena zahtevala isprobavanje novih stvari, uključujući i novog predsednika.

Ili da u razmatranje uzmemo 1850-te godine, kada je problem ropstva uznemiravao naciju i postavljao pitanje mogućnosti pronalaženja rešenja koje ne podrazumeva rat (što naravno nije bilo moguće): tokom tih turbulentnih vremena, zemlja je prisustvovala padu prethodno moćne partije Vigovaca i pojavi Republikanske stranke kao njene zamene, naizgled beznadežnoj podeli unutar Demokratske stranke i pobedi Abrahama Linkolna 1860. godine pod zastavom partije koja svega osam godina ranije nije ni postojala. Ništa od ovoga čak ni izdaleka nije bilo moguće predvideti. Slično tome, Frenklin Ruzvelt je tokom Velike depresije doneo demokratama pobedu na izborima, nakon što su republikanci držali vlast punih 56 od prethodne 72 godine. Jedna od tema koje je periodično koristio u kampanji bila je i potreba za eksperimentisanjem u vreme ekonomske krize. To je bio školski slučaj referendusmke atmosfere pomešane sa rasprostranjenom željom za promenama.

Postulat 3. Socijalizam u Americi je u usponu.

U poslednje vreme je dosta pisano o porastu nejednakosti u zemlji. Mnogo toga je bilo tendenciozno, ali postoji rastuća percepcija da su elite stvorile politiku od koje su oni u velikoj meri imali koristi, ostavljajući srednju klasu u stanju ekonomskog opadanja. Ova percepcija je zaista tačna i predstavlja najznačajniji faktor podele u američkoj politici danas. Uzdigla je Trampa na mesto predsednika. Međutim, ukoliko Tramp razočara (što je veoma moguće s obzirom na stil kojim vlada), rezultirajući porast uznemirenosti među građanima i prirodna želja za eksperimentisanjem bi mogli da povuku zemlju ulevo. Upravo to je ono na šta demokrate računaju.

Njima recimo nije promakla anketa sajta „SurveyMonkey“ sprovedena za Njujork tajms, koja ukazuje da 62 odsto ispitanika želi da vlast preduzme određene mere kako bi se smanjio jaz između bogatih i siromašnih. Prema rečima dva reportera Njujork tajmsa: „Skoro dve trećine demokrata smatra da je nemoralan ekonomski sistem u kome neki ljudi imaju milijarde dolara, dok drugi imaju veoma malo “

Anketa je takođe ukazala i na značajnu podršku političkim idejama demokrata za koje mnogi konzervativci smatraju da izlaze izvan prihvaćenih političkih normi. Na primer, čitavih 61 odsto podržava porez od dva odsto na bogatstvo veće od 50 miliona dolara neto (za šta se zalaže Elizabet Voren, senatorka iz Masačusetsa) i progresivni porez od 70 odsto na godišnje prihode koji premašuju 10 miliona dolara (omiljena tema kongresmenke u usponu Aleksandrije Okasio-Kortez). Anketa nije postavljala pitanje o takozvanom „Zelenom Nju dilu“, još jednom predlogu velike ekspanzije vlasti koji guraju Okasio-Kortez i senator iz Masačusetsa Ed Marki, mada nema sumnje da i za njega postoji značajna podrška levice.

Kongresmenka Aleksandarija Okasio-Kortez razgovara sa kolegama na prvoj sednici 116. saziva Kongresa, Vašington, 3. januar 2019.

Mnogo toga je takođe napisano i o političkim pogledima generacije milenijalaca, odnosno ljudi rođenih između 1981. i 1996. godine. Nakon obimnih istraživanja ovih mlađih Amerikanaca, „Pew Research Center“ je okarakterisao njihove poglede kao „jasno (i sve više) liberalne“. Trampov rejting među njima, sudeći po anketi sprovedenoj prethodne godine, iznosio je svega 27 odsto. Sve to sugeriše da ne bi trebalo otpisati mogućnost nacionalnog zaokreta ulevo, naročito u svetlu poslednjeg postulata.

Postulat 4. U današnjoj podeljenoj Americi, donošenje političkih odluka počiva na tankoj liniji pariteta.

Tramp je pobedio na predsedničkim izborima 2016. godine sakupivši taman toliko glasova u ključnim državama da bi ostvario pobedu putem elektorskog koledža. To znači da ovih dana operišemo na marginama politike: čak i najmanje oscilacije u samo nekoliko država bi mogle da okrenu rezultat narednih izbora u korist Trampovog rivala. Ako uzmemo u obzir odsustvo Trampovog uspeha da svoju bazu proširi van sadašnjih 39-43 odsto podrške, Tramp ne pokazuje neophodnu političku moć koja bi ga učinila snažnim kandidatom za reizbor.

Ovo nisu predviđanja i mnogo toga bi moglo da se desi tokom naredne dve godine. Međutim, ideja da demokrate uništavaju sopstvene šanse za izbore 2020. zakretom ulevo nije zasnovana na pouzdanom analitičkom razmišljanju. Četiri navedena postulata sugerišu da je dinamika američke politike mnogo složenija.

Prema tome, postoji mogućnost da prvi put u svojoj istoriji Amerika dobije eksperiment socijalističke vlasti, u kombinaciji sa krajnje levim pristupom najosetljivijim društvenim temama, poput imigracije, političke korektnosti i rasne politike. To bi bio recept za neuspeh koji bi zemlju ostavio sa još većom potrebom za političkim liderom koji bi povratio stabilnost.

 

Robert V. Meri, dugogodišnji novinar i izdavač iz Vašingtona, autor je nedavno objavljene knjige „Predsednik Makinli: arhitekta Američkog veka“.

 

Preveo Srđan Beljić

 

Izvor theamericanconservative.com