Šta opozicija hoće, šta vlast mora

Vučić prosto nema kud. On mora uhapsiti ljude koji svesno krše zakon sa namerom da budu uhapšeni kako bi politički profitirali

Radikalizacija protesta u Srbiji bila je sve samo ne neočekivana. Budući da je vlast još od demonstracija oko Savamale 2016. godine patentirala taktiku neizvođenja policije na ulice, koja se pokazala uspešnom, očekivano je što je na isti način postupila i tokom „protesta protiv diktature“ iz aprila 2017. i opozicionih protesta s kraja 2018. godine, koji ovih dana doživljavaju kulminaciju. Kasnije je istu taktiku prepisao i Orban, koji takođe nije izvodio uniformisanu policiju kada se u Budimpešti suočio sa uličnim demonstracijama.

Ta taktika je do sada u Srbiji (a i Mađarskoj) bila uspešna iz nekoliko razloga. Jedan od važnijih je to što se njom pobija argument o navodnoj policijskoj brutalnosti, što je priča koja po pravilu motiviše omasovljavanje protesta. Međutim, njena strukturna pretpostavka jeste to da će policija biti upotrebljena onog trenutka kada demonstranti počnu da primenjuju silu. To je osnovna premisa bez koje neizvođenje policije na ulice postaje besmisleno i dovodi u pitanje funkcionalnost državnog sistema.

Nemajući kud, nakon višemesečnih protesta koji su brojčano počeli da jenjavaju, opozicija je upadom u institucije odlučila da odigra na sve ili ništa, ne želeći da ispusti aktuelni protestni momentum. Cilj im je bio da svesno preteraju i primoraju vlast da ih uhapsi, da bi potom širenjem narativa o represivnosti režima i politički motivisanim hapšnjima održali zamajac demonstracija i pridobili međunarodnu pažnju. Kad su osetili da vlast zazire od upotrebe policije čak i dok demonstranti nasilno upadaju u institucije, to ih je učvrstilo u uverenju da se državni vrh plaši da upotrebi instrumente sile koji mu stoje na raspolaganju. I zato su lideri protesta sutradan odlučili da uhvate vola za rogove, tj. da pokušaju da upadnu u zgradu Predsedništva, u čemu nisu uspeli, ili da je barem okruže i onemoguće kretanje predsedniku koji se nalazio unutra, u čemu su bili uspešni.

Suvišno je trošiti reči koliko je ovaj vid političkog delovanja necivilizovan i štetan po nacionalni ugled i državne interese. Sve ono što prosečan srpski konzument medija pomisli o Albancima kad vidi da njihovi politički predstavnici u kosovskom parlamentu bacaju suzavac, ili da albanskog premijera Edija Ramu na sednicama gađaju jajima i posipaju brašnom, to su juče region i svet mislili o Srbima i njihovoj političkoj kulturi. Da i ne pominjemo da se sve odigralo na dan kada je glavna vest trebalo da bude obeležavanje 15. godišnjice pogroma nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji.

Ali šta god o taktici opozicije mislili sa aspekta nacionalnih i državnih interesa ili elementarne političke pristojnosti, utisak je da su oni uspeli u svom glavnom naumu: da radikalizuju protest i prodube (asimetrični) društveni rascep. To što su usput učvrstili Vučićevu bazu i odbili veliki deo neodlučnih birača njima nije važno, jer im cilj nije pobeda na izborima (Jeremić reče da će Vučić „pasti pre Uskrsa“), već dodatno aktiviranje i radikalizovanje svog jezgra i vršenje uličnog i vaninstitucionalnog pritiska na vlast.

KAD JE ZEMLjA U GRAĐANSKOM RATU?
Napravljena je ogromna greška kada policiji nije dozvoljeno da obavlja svoj posao po službenoj dužnosti, odnosno da uhapsi lidere protesta i njihove sledbenike koji su javno kršili zakon. Svaka država mora imati monopol nad primenom sile u okviru svog teritorijalnog i ustavnog poretka. To je preduslov njenog funkcionisanja. Onog trenutka kada se na tlu jedne države pojave dva subjekta koja nekažnjeno primenjuju silu, država je ušla u građanski rat. On može da se završi oružanim obračunom, a može i odmeravanjem snaga na uličnom terenu (npr. revolucijom), ali se svakako ne može završiti mirno. S tim u vezi, ukoliko ljudi koji su upali u Javni servis ne budu krivično odgovarali oni će – kao što su već pokazali pokušajem upada u Predsedništvo i najavom upada u policijsku stanicu – ići sve dalje sa praksom nekažnjenog kršenja zakona i pokušajima okupacije institucija.

Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

U svakoj ozbiljnoj državi je potpuno nezamislivo da takvo ponašanje prođe bez pravne sankcije. Da su pokušali tako nešto da urade u Vašingtonu, policija bi ih najbrutalnijim mogućim metodama sprečila u takvom naumu, pri čemu nije isključeno da bi upotrebila i vatreno oružje ukoliko bi demonstranti pružili žilav otpor. Sjedinjene Države su samo najdrastičniji primer, ali isto važi i za Veliku Britaniju, Francusku, Rusiju, Kinu, Tursku i svaku drugu veliku silu sa jakim državnim autoritetom.

I tako dolazimo do glavne mane Vučićeve taktike da se po svaku cenu uzdržava od primene nasilja i upotrebe policije, koja mu je omogućavala da se kod kuće i u svetu prikaže kao tolerantan i trpeljiv vladar, što je u potpunoj suprotnosti sa etiketom beskompromisnog diktatora koju pokušava da mu nalepi opozicija. Ako vi stojite i ponavljate koliko ste tolerantni dok vas neko udara u nameri da vas ubije, vi niste tolerantan čovek, nego ste uplašen čovek, ili budala. U takvoj situaciji jednostavno nemate drugog izbora osim da se branite, a kad je već tako, onda je mnogo bolje da to uradite odmah na početku, jer će odsustvo vaše reakcije samo obodriti protivnika koji je odlučio da se s vama obračuna na nasilan način.

Da pojednostavimo, Vučić prosto nema kud. On mora uhapsiti ljude koji svesno krše zakon sa namerom da budu uhapšeni kako bi politički profitirali. U suprotnom, neka podnese ostavku i raspiše izbore na kojima se neće kandidovati, jer nije uspeo da izvrši glavni zadatak svakog vladara: da održi red i poredak i omogući neometano funkcionisanje državnih institucija. Ukoliko ne uradi ni jedno ni drugo, neka dobro razmisli šta će uraditi kada demonstranti upadnu u državne i lokalne institucije u 30 gradova u Srbiji, ili kada u potpunosti radikalizuju svoju bazu pa ih pred Predsedništvo stvarno dođe 50 000, a njihovi i svetski mediji objave da ih je došlo pola miliona.

PITANjA KOJA NIKO NE POSTAVLjA
Inače, krajnje je iritantna Vučićeva stalna potreba da kazuje i dokazuje kako se ne plaši. On mora da shvati da je predsednik države, a ne navijač. Šta znači kad on na konferenciji za medije kaže da su demonstranti probili ogradu i da pokušavaju da upadnu u Predsedništvo u kojem nema žandarmerije, ali da on neće da se skloni jer se ne plaši? Da li on sam vrši procenu bezbednosti predsednika republike, ili to rade neki stručniji ljudi? Ako to radi neko drugi, kakve veze onda ima da li se on lično plaši ili ne plaši u datoj situaciji? Danas je očigledno ponovio sličnu stvar kao u Srebrenici, kada mu je, prema sopstvenom priznanju, obezbeđenje savetovalo da ne ide tamo jer ne mogu da mu garantuju bezbednost. Ako je Vučić hrabar čovek, to je svakako pohvalno, ali neka svoju hrabrost dokazuje kada prestane da vrši državnu funkciju, umesto što se igra sa sudbinom cele zemlje, koja je direktno povezana sa sudbinom njenog predsednika.

Elem, Srbija je juče ponižena jer je njenom predsedniku bilo onemogućeno kretanje po sopstvenoj zemlji od strane šačice ljudi koji bez ikakvog političkog legitimiteta skrnave ugled države i njenih institucija. Uostalom, kad smo kod legitimiteta, zanimljivo je da je prema poslednjem istraživanju samo 13.2 odsto birača spremno da na izborima podrži Savez za Srbiju, pri čemu je istraživanje radila NSPM, čiji vlasnik (Đorđe Vukadinović) je član pomenutog opozicionog saveza. To praktično znači da deo opozicije koji je juče bio na ulicama sam sebe procenjuje na 13.2 odsto podrške birača, pa je nejasno kako misle da im to daje legitimitet da govore u ime celog naroda, nasilno upadaju u institucije i najavljuju pad vlasti („pre Uskrsa“). To je politički koncept boljševičkih revolucionara.

Trebalo bi nekoliko pitanja postaviti i onom (manjem) delu javnosti koji veruje da će ovi protesti izaći na dobro. Kako se tačno dogodilo da je u svakom činu Jelena Anasonović jedna od glavnih uloga? Videli smo je i na snimku upada u RTS, sve vreme je glavna figura uz Boška Obradovića. Ko je uopšte ta devojka? Da li je ona istaknuta javna ličnost, poput drugih vođa protesta, od Sergeja i Baneta Trifunovića, do Nikole Koja? Da li je ona političar, poput Obradovića, Jeremića, Đilasa? Ne, nije ništa od toga. Ko je onda ona i zašto ima ključnu ulogu u ovim protestima? Zašto je osoblje američke ambasade baš od nje „prikupljalo informacije“ o protestima na sastanku u hotelu Hilton? Kako da znamo da službenica američke ambasade nije Jeleni Anasonović prilikom sastanka u hotelu Hilton delila instrukcije? Zar nije logično da neko postavi to pitanje ako uzmemo u obzir ogromno logističko, finansijsko i organizaciono učešće Vašingtona u uličnom rušenju Slobodana Miloševića? U ovoj zemlji kao da postoji prećutni konsenzus svih aktera u javnom životu (izuzev tabloida) da se ovakva pitanja nigde ne smeju postavljati.

Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Isto vredi i kada govorimo o Borku Stefanoviću, takođe jednom od lidera protesta. To je čovek za kojeg u Vikiliksu postoje dokazi da je Koštuničin tajni plan za Kosovo, koji je i formalno imao oznaku državne tajne, stavio pod mišku i odneo u američku ambasadu. Za to krivično delo – koje nije čak ni demantovao – nikada nije podignuta optužnica, niti se neko založio da mu bude zabranjeno dalje bavljenje politikom. Naprotiv, on je taj koji danas najavljuje da će drugima zabraniti bavljenje politikom, odnosno da će sprovoditi lustraciju. Dakle, čovek koji bi u svakoj zemlji krivično odgovarao zbog odavanja državne tajne u ovoj zemlji ne samo da se neometano bavi politikom, već i upada u državne institucije i najavljuje da će – kada povrati vlast – određivati ko sme a ko ne sme da se bavi politikom. Kako to može biti normalno?

FLUKTUIRAJUĆI LEGITIMITET
Celokupna svetska istorija pokazuje da je i loš sistem bolji od anarhije. U anarhiji ne postoje država, zakon i institucije, postoji samo rulja i pravo jačega. A kada anarhija smeni poredak (kakav god bio), onda u jednom dužem periodu prestaju da važe sva pisana i nepisana pravila i uzusi. O tome dobro svedoči jedna od Tijanićevih kolumni sabranih u knjizi Ja i niko moj u kojoj opisuje kako je Đinđić pre Petog oktobra javno obećavao isporučivanje Miloševića Hagu, dok je Koštunica bio i ostao protiv. Međutim, uprkos protivljenju čoveka koji je imao ogromnu podršku naroda i uprkos činjenici da nijedna država nikada nije isporučila svog predsednika stranom sudu, Milošević je na kraju uhapšen na prepad i potom – da stvari budu kristalno jasne i u simboličkoj ravni – isporučen na Vidovdan. Time je jasno pokazano da legitimitet narodne volje u vremenima postrevolucionarne anarhije lako biva zanemaren od strane nosilaca takozvanog „fluktuirajućeg legitimiteta“, koji uvek prelazi na onog aktera koji je voljan da ispunjava naloge dominantnog faktora, u našem slučaju stranaca.

Otuda, sasvim je jasno da Zapad ispotiha podržava proteste u Srbiji, ali da ipak nije do kraja stisnuo papučicu za gas. Još se nisu oglasile međunarodne organizacije i globalistički mediji sa osudama „diktatorskog režima“ i pretnjama sankcijama, zasad se zadovoljavaju pričom o „autoritarnom lideru“; još nisu počeli da cure tajni snimci korupcionaških afera visokih državnih zvaničnika (ili možda njihovih porodica), već se plasiraju u pisanoj formi preko lokalnih medijskih ispostava poput BIRN-a i KRIK-a; još uvek na naslovnoj strani Blica nema poziva na proteste, već se o njima izveštava sa neutralnog stanovišta. To nam jasno kazuje da se još uvek nalazimo u domenu kontrolisanog haosa, inače najplodnijem tlu za rad zapadnih političkih operativaca.

Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

A njima treba Kosovo, a ne demokratija i drvoredi na Kalemegdanu. Ko ima volju i sposobnost da im to isporuči, ili bar ko uspe da stvori takvu iluziju, imaće njihovu podršku, tj. biće ovenčen oreolom „fluktuirajućeg legitimiteta“. A da li je taj oreol trenutno na strani vlasti ili opozicije znaćemo između ostalog i po tome da li se upad u državne institucije kažnjava sa 211 godina zatvora, kao u Makedoniji (slučaj Sobranje), ili minimalnim kaznama za sporedne aktere i abolicijom, kao u Srbiji.

 

Aleksandar Vujović je glavni urednik Novog Standarda

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u