Писмо са Косова: Хиљаду лица терора

Обесправљени, затворени свако у свом гету, једино што можемо је да памтимо сва злодела и да сведочимо. Наше једино оружје је истина

Навршава се 20 година од почетка бомбардовања. Прошло је 15 година од мартовског погрома. Између две годишњице, једне која је заувек обележила животе свих грађана Србије, и друге, која је за нас на Косову и Метохији значила остварење свих наших сумњи и страхова, а то је да терор започет НАТО агресијом још траје и има хиљаду лица. Сва убиства Срба, киднаповања, трговина људским органима, уништавање и отимање имовине, прогон, добили су своје лице тог 17. марта. Ако ништа од наведеног није спречено, ниједан починилац за тих пет година ухапшен, а такво је зло учињено, онда мартовски погром није изненађење. Само се прешло на нови ниво зла које је водило ка истом циљу – етнички чистом Косову.

НАТО војници су током агресије имали команду да униште све српско под изговором хуманитарне катастрофе, док су 17. марта, њих близу 40 хиљада, уживо посматрали хуманитарну и сваку другу људску катастрофу, али нису имали команду да заштите српски народ и његове светиње. Ставили су интерес изнад права и правде. Некажњавање правих организатора погрома, односно награђивање Албанаца 2008. године дајући им дозволу да једнострано прогласе независност, још једно је лице зла које долази са Запада.

ИСТИНА КАО ЈЕДИНО ОРУЖЈЕ
Немоћни да било шта сами променимо, посебно ми јужно од Ибра, живимо дан за даном и чекамо какву ће нам судбину скројити исти ти који су нам оволико зла нанели, и тако показати још једно своје погано лице. Обесправљени, затворени свако у свом гету, једино што можемо је да памтимо сва злодела и да сведочимо. Наше једино оружје је истина.

Зато памтимо да је у Обилићу уочи 17. марта 2004. године Срба било у свим деловима варошице. Живели су у три зграде у центру, у Церској улици, у непосредној близини Термоелектране “Косово Б“, у Школском центру који је после бомбардовања претворен у колективни центар за расељена лица. Само у једној улици, коју су сви у Обилићу звали “Тодоровићи“, живело је 25 српских породица. Тренутно, значи 15 година после, у Обилићу у својим кућама живе још две српске породице – троје старих – и неколико њих у поменутом центру.

Срби из Обилића кажу да је све почело око 11 сати ујутро и да су каменице летеле на све стране. Бесни Албанци су на железничкој станици затекли групу Срба и брутално их претукли. Знали су да је воз једино превозно средство како за Србе из Обилића и околине, тако и за преостале Србе из општина Липљан, Приштина и Косово Поље. (Мартовски погром је био добро организован и зато је зло које су са собом носиле хорде албанских екстремиста свуда било исто. Тачно су знали где треба да иду, односно где су Срби.  Детаљно припремљен план спроводили су у дело широм Косова, под будним оком „мировњака“.)

ОБЕШЕНА СВИЊА
Другог дана се насиље наставило. Прво је запаљена црква, а онда су кренули на Србе у њиховим кућама и становима. Тодоровићи су преживели ужас, сам Господ их је заштитио – другог објашњења нема. Они су били најбројнија фамилија у Обилићу,  и улица им је  била блокирана екстремистима. Како су живе главе извукли њима ни данас није јасно. У једној од њихових кућа Албанци су обесили свињу, и та фотографија је обишла свет.

Олга Суботић из Обилића сведочи да су припадници данског контигента Кфора дошли у контакт са екстремистима тек када је почела евакуација. Прстом нису мрднули да заштите народ и њихову имовину – да их одбране на њиховом кућном прагу. Унмик полиција исто.

Рушевине Цркве Светог Ђорђа након Мартовског погрома, Призрен, 22. март 2004. (фото: сајт СПЦ)

„Више су у том хаосу пазили на себе него на нас. Задржавали су те полуделе Албанце да би могли нас да потрпају у камионе. Само су се гурали са њима, као да су навијачи. То је био други дан насиља, а они ништа нису предузимали. Да су бар цркву заштитили… Војници Кфора су све посматрали са стране јер, тако су нам говорили, нису имали јасну команду како да делују. Од припадника такозване Косовске полиције ништа нисмо ни очекивали, па они су са екстремистима били једно-исто. Те слике ужаса заувек су промениле наше животе. Никога није било да нас заштити, никога“ , прича госпођа Олга.

„ЗА ПЕТ МИНУТА НАПУСТИТЕ ЗГРАДУ
Она се сећа Унмик полицајца, Американца, који им је дао пола сата да се спреме и да напусте станове. Они су то одбили и тражили да их заштите. “Када су Албанци запали суседну зграду чуло се вриштање и позиви у помоћ, а он нама, јер се уплашио за свој живот, у том тренутку даје рок од пет минута да напустимо зграду. Нико од њих није ни покушао да спречи паљење, све се то одвијало пред њиховим очима.

Па на врата да су стали они не би могли да уђу у зграду, али јасно је да су Албанци имали одрешене руке. Не може нико да ме убеди у супротно. Већ смо чули да екстремисти убијају и пребијају голоруке Србе, ако им се нађу на путу њиховог рушилачког похода. Видевши сав тај ужас око себе, напустили смо домове. Прво су нас пребацили у полицијску станицу а потом  у базу Кфора у Приштини. Једна група Срба превезена је на север покрајине“, сведочи Олга Суботић.

Заједничко свим жртвама мартовског погрома је то што су тражили да их припадници Кфора пребаце до административних прелаза. Одбијали су да из војних база одлазе у већа српска места. Бесни због свега, јер их нису заштитили на кућном прагу, нису желели да буду расељена лица на неколико километара од куће. Превоз до прелаза Мердаре тражили су Срби из Обилића одмах по доласку у камп. Били су ту и Срби из Приштине, Косова Поља, са истим захтевом. Желели су да дођу до централне Србије и тамо причају своју причу.

ЧОРБА ОД КАРФИОЛА И КРИШКА ХЛЕБА
„Да кажемо како су нас сачували моћни војници НАТО-а. Да испричамо како нам је први оброк у касарни био као да смо сватови. Када смо јасно изашли са захтевом да нас возе до прелаза, пет дана колико је трајала та наша борба, јели смо чорбу од карфиола и кришку хлеба, као да смо у логору. Храну су нам смањили по казни. Трпели смо у свој оној муци и нисмо одустајали, али нашли су начин да нас преваре“, прича Олга.

Припадници Кфора су пред протераним Србима, под сумњом да је организатор тог њиховог бунта, ухапсили преводиоца Ивицу Чарапића. Моја саговорница прича да је настао такав хаос и да су они били спремни да се туку са војском. У том отимању, јер нису дозвољавали да одведу Ивицу, поцепали су му кожну јакну, али су их војници надјачали и притворили га. Следећи у реду за хапшење, под истом сумњом, био је отац Мирослав – приштински парох. Опште је позната прича да је, мученик, једва живу главу извукао из Приштине, јер је био у парохијском дому код цркве Светог Николе, коју су хорде Албанаца потпуно уништиле.

Брутално претучена Гордана Калишкић из Косова Поља, март 2004. (фото: Сајт СПЦ)

“Оптужбе Кфора су биле сулуде. Када се ситуација мало смирила – све се то дешавало пети дан по доласку у базу – почели су преговори. Одредили смо своје преговараче, а они своје. Било је ту и представника Комесаријата за избеглице и других организација. Нисмо хтели да почнемо док нису ослободили Ивицу, и док нису одустали од хапшења оца Мирослава. Шта се дешавало на том састанку, да ли је било неког додатног притиска, не знам, али знам да су нам истог дана рекли да идемо до Грачанице да се мало одморимо и онда нас возе до Мердара. Остали смо у Грачаници, преварили су нас“, прича Олага и додаје:

Касније су нам странци који су нас обилазили говорили да нису могли да нас возе до прелаза јер би испало да Кфор расељава Србе. Можеш мислити. Уместо да нас заштите у својим кућама дозволили су погром. Сем камиона за евакуацију никакву другу помоћ од њих нисмо добили. Ако то није намерно и планско расељавање, онда не знам шта је.

УНАКАЖЕНЕ СТАРИЦЕ
Повратак протераних Срба, после свега, био је немогућ. Од доласка Кфора до погрома, у општини Обилић убијено је 15 Срба. Страх је био огроман. Албанци су обновљене куће и станове демолирали и опљачкали пре него што су Срби стигли и да их погледају. Тако се терор наставио, али у другачијем облику. Мали број Срба се вратио у своје домове. Не само у Обилићу, већ свуда. Госпођа Олга се присетила и како су их војници из британског састава Кфора, то је било пре погрома, обилазили и показивали фотографије мртвих старица: Миладе из Вучитрна и Стевке из Обилића.

Баба Милади су биле одсечене уши, ископане очи, поломљен нос. Друга је по целом телу имала ужасне опекотине од пегле – живу су је горели врелом пеглом и од тога је умрла. Питали су да ли их познају. И данас мисли да су то намерно радили да их заплаше, јер тела несрећних старица била су унакажена, а они су већ знали њихов идентитет. Породицу Столић су убили и запали у свој кући. Када се после тога десио 17. март, све те слике су постале још страшније.

Сведочимо и да је за Драгишу и Зорицу Петровић из Грачанице време стало 1. маја 1999. године. Тада је НАТО  бомбардовао аутобус Ниш-експреса на мосту у Лужанима код Подујева. Међу 42 погинула путника било је и двоје њихове деце, син Никола и ћерка Марија. Са њима је погинула и њихова бака Смиљана. „Живимо, јер живи у гроб не можемо. То је цела наша прича. Ниједан корак напред од тог дана нисмо направили“, прича Драгиша.

САХРАНА УМЕСТО РОЂЕНДАНА
Никола је имао 17 година, Марија 15. Он је био матурант, а она је завршавала осми разред. Убијени су  једним притиском на дугме неког непознатог НАТО војника. “Нико није крив што су наша деца убијена, и многи други недужни људи током бомбардовања. НАТО је признао да је погођен аутобус пун цивила и да је за њих то само колатерална штета. Прекинута младост, наши уништени животи, за њих су једно велико ништа“, кажу Петровићи.

Помињање Николе и Марије изазива благи осмех на лицу њихове мајке. Присећа се како је Марија са другарицама правила планове везане за упис у средњу школу. Нису сигурни за шта би се одлучила на крају, али је највише причала о медицини.

„Њене другарице су уписале медицинску школу тако да би вероватно и она, али то никада нећемо сазнати. Никола је имао своје планове. Уочи страдања радовао се прослави 18. рођендана. Рођен је седмог маја, и тог дана су се са баком враћали из Прокупља, управо због прославе пунолетства. Никола и Марија су сахрањени седмог маја у Грачаници. Тако смо уместо прославе рођендана и славља, својој деци спремили сахрану,“ каже Зорица и објашњава да су их, када је почело бомбардовање, склонили код рођака у централној Србији јер су се бојали терориста ОВК.

Драгиша и Зорица Петровић целивају споменик своје деце (фото: РТВ)

Драгиша и Зорица живе мирно и повучено у својој још увек недовршеној кући. О сређивању не размишљају, кажу да немају воље. Живе дан за даном, а сваки дан им пролази тако што причају о Николи и Марији. Често су на гробљу. Одлазе да их обиђу, јер им онда буде мало лакше. Обоје су лошег здравља и све је то последица стреса који су преживели. Кажу нам да ретко путују. Сваки одлазак до централне Србије преко Мердара  за њих је стресан, зато што морају да прођу преко моста на којем су убијена њихова деца.

НАШЕ ЈЕДИНО ЛИЦЕ
“Мени сан не долази на очи. Да није терапије и помоћи психијатра, не знам како би живела.  У тренутку када су деца убијена била сам сама кући. Драгиша је био у резервном саставу војске и успео је да дође тек уочи сахране. Последице свега тога су трајне и  никада се нећу опоравити, као ни Драгиша “, каже Зорица.

Петровићи причају да их једино другови и другарице њихове деце никада нису заборавили. За све остале Марија и Никола као да не постоје. Драгиша се сећа да су представници власти само једном били на гробљу и то пре 17, 18 година. Петровиће највише плаши да ће њихова деца, али и остале српске жртве, временом бити заборављени.

Овим сведочењима стајемо на црту свима којима су нам зло нанели, и кажемо да никада нећемо заборавити своје жртве. Поручујемо им да нећемо заборавити ни њихова непочинства. Никада нећемо прихватити њихову правду силе, јер она почива на лажима, патњи, страдању недужних. И зато никада у НАТО. Тако би издали Николу и Марију, и све оне које су побили. Издали би своју веру и себе саме. То је наше једино лице.

 

Извор Нови Стандард