Д. Мићуновић: Савез за Србију личи на опозицију у Венецуели

"Они очигледно не разумеју када и зашто је Милошевић рекао: 'Признајем пораз, дајем оставку'"

Шта радите, професоре? – Пишем, али не знам чему и зашто!

Овако је започео разговор са др Драгољубом Мићуновићем у његовом Центру за демократију. На екрану пасуси књиге у настајању, на лицу блага резигнација, на столу књиге са посветама др Заге Голубовић, која је преминула дан раније.

Књиге постоје да би биле читане. Није задатак писца да производи књиге, њих производи машина. Књига има сврху тек ако је неко чита. Она претпоставља читаоце, читање је њена сврха. Пошто се код нас све мање чита, писање књига слаби сврху – објашњава професор.

Па кад смо код сврхе, има ли сврхе прича о реуједињењу Демократске странке и да ли је то оствариво?
Начелно јесте, или како је рекао Русо кад је писао Друштвени уговор одговарајући на питање које су му методске претпоставке за тај посао: „Да пођемо од људи какви јесу и од закона какви би могли да буду.“ Према томе, ако пођемо од људи какви јесу, ту има много потешкоћа да се дође до стварне обнове Демократске странке. Што се тиче начина, то је наравно оствариво чак и пожељно јер су потребне веће странке и Демократска странка треба да врати своје габарите и поново постане значајна. Проблем су и искуства одређених људи. Сигурно је да је много лакше ујединити се на непознатом, са новим људима и новим идејама, новом чедношћу, уместо оних који су се опробали и нису тај испит положили, па су се раздвајали, свађали, постали себични и арогантни и сад треба да преко ноћи постану добри. То иде мало теже.

Мислите да је проблем у људском материјалу и да је власт неповратно покварила неке људе..?
Сигурно. Мења власт, нарочито ако се људи не контролишу. Власт је везана за онај елементарни нагон самоодржања који подразумева да сте безбеднији и сигурнији ако имате више власти и моћи. Оно што се дешава са партијама је питање на које је одговорио немачки социолог Роберт Михелс који је и сам припадао социјалдемократским странкама и видео разне деформације. Прво партија почиње да представља масе, онда се у њој ствара олигархија, а потом се јавља вођа, фирер. Фирер је кључни, само га сада зову много финије – лидер. Данас човек окупи десетак људи и прогласи се лидером. Од тих лидера се просто живети не може. Само име демократске партије говори да она мора бити против власти једног човека. Не сме бити лидерска, ако је демократска, иначе је противречност. Ја сам основао Демократску странку. Е, после тога је била Демократска странка – Ђинђић, па Демократска странка – Тадић, па Демократска странка – Ђилас… Закаче себе као лидера а изгуби се оно демократско.

Усред приче о повратку побегуља у ДС, извесно је једино да ће још један бивши лидер ДС-а формирати још једну странку – Драган Ђилас. Шта мислите о томе?
Док не видим, ништа не могу да кажем о томе. Ја сам у старту био против покрета и савеза. Ако ви у представничкој демократији партије враћате у покрете, то је корак назад. То се догодило у Италији и видите шта имате, на рубу су фашизма. Покрет или се брзо распада или се претвара у нешто супротно демократији…

Били сте против уласка ДС-а у Савез за Србију. После непуних пола године, ко је у праву – ви или они који су изгласали приступање?
Мислим да сам био у праву, али видећемо на крају шта ће од свега тога испасти. Ја сам предлагао да се сви врате у Демократску странку, да се направи једна велика скупштина, да пронађемо и нешто нових људи и да би то и са маркетиншког становишта било јако добро. Срби воле та уједињења а тим чином бисмо пресекли злу коб да се само цепамо и делимо ко амебе. Почели су неки преговори, прво финансијски, онда други и, на крају, од тога није било ништа. Има још један проблем за уједињење Демократске странке, а то је финансијски проблем. Странка је у дуговима и у блокади. Остали су дугови који нису враћени. Председници један по један излазе из странке и остављају дугове, мењају адресу и то их се више не тиче. На крају ће мени оставити да платим тај цех. Ако бисмо сада све те партије, нарочито парламентарне, вратили, онда би то значило да би новац који добијају од државе за одржавање странака ишао Демократској странци и то је проблем.

И је ли Савез за Србију оправдао сврху оснивања, како видите данас ту организацију?
Право да вам кажем, до краја га нисам разумео, ни по саставу ни по циљевима. Сад сам видео један радикалан став у року који су дали властима да им испуне захтеве за месец дана. Само не знам шта ће се десити ако не испуне. Не разумем. Ако тако високо поставите циљеве а немате уверење да ће они бити остварени, шта очекујете? Ваљда неки устанак, шта ли?

Мислите да је то претња празном пушком?
То је тако радикално, да личи на ово са Мадуром али ево ни њега још нису оборили. Они очигледно не разумеју када и зашто је Милошевић рекао: ‘признајем пораз’, дајем оставку, идем да чувам унуче. Урадио је то када га је издала полиција која није хтела да туче демонстранте и када је дошао Иванов из Русије и рекао не рачунајте на нашу интервенцију, признајте пораз. И постојао је један једини циљ, веома видљив и оправдан: Коштуница је добио изборе и требало је то да се призна. Ово сад су друге околности. Јесте да не ваља власт, јесте да је све негде труло, да је институционализована лаж, али шетње и даље не представљају претње режиму који има институције силе под командом и партију од 700.000 чланова, већину у Скупштини и локалне власти у целој држави. Зато не разумем одакле им уверење да могу тако да припрете…

Хоће ли вас оптужити за дефетизам?
Не морам ја никоме да се доказујем. Учествовао сам у свим бунама последњих педесет година и немају ови Обилићи шта да ми говоре. Сећам се ја сличних ситуација с почетка вишестраначја где сам се спорио са Костом Чавошким који је хтео да изађемо на улицу и кажемо: Тражимо смену Слободана Милошевића и остајемо овде до испуњења наших захтева. Рекао сам – доћи ће зима, пашће снег, хоћемо ли овде као Снешко Белић да останемо, јер овоме не пада на памет да поднесе оставку. Иначе, не предвиђам велику будућност овом режиму, он више не може да функционише ни изнутра. Седам је година на власти, шансе за злоупотребу су огромне, правосуђе је у кризи, нема транспарентности, не може да се реши ниједан проблем. По мени, опозиција је требало да се темељно уједињује у велике групације и припрема за изборе. Могу се избори контролисати, не можеш нове законе измишљати, све је то по стандардима и законима које смо ми донели. Е, сада да ли наши одбори седе и гледају шта се дешава или не, то је друго питање.

Како онда гледате на грађанске протесте, који ефекат ће имати?
Са феноменолошког становишта као појава, река људи од неколико десетина хиљада људи који изражавају незадовољство је један позитиван корак грађанског освешћивања. Али са становишта ефекта, то је само почетак, да се осетиш као грађанин. Следећи потез је да се организујеш, онда да смислиш реалне пројекте, потом да мобилишеш све снаге за реалазицију тог пројекта. То је пут, можда је спорији али је једини. Ови би хтели, изађемо на улицу, кажемо „силази, ми смо ту“ и он сиђе. Не бива.

Како видите Вучићеву кампању „Будућност Србије“?
То је опет имитација. Он сад хоће да одговори на ове протесте грађана. Види да неког незадовољства има и да су се људи осмелили да га искажу и вероватно су му саветници рекли да то пусти мирно. Међутим, кад то пустиш мирно охрабрујеш и оне који пре нису смели да изађу па ето и њих. Да је паметан, Вучић би морао да ослободи медије и установе и институције, пре свега судство и парламент. Погледајте само на шта се свео парламент? Први услов за потпуну политичку депресију јесте уништавање парламента. То је ентропија. Ја не морам да бојкотујем парламент, он сам себе бојкотује. И раније кад почну те личне свађе, излазио сам у клуб или у холу гледао преко телевизије, не могу да седим и слушам шта једни другима говоре.

Ипак сте били против бојкота рада парламента?
Јесам, то је неозбиљно. Поготово да то раде људи који нису у парламенту. Поставља се питање: коме си ти као посланик одговоран? Ја сам поставио то питање на посланичком клубу. Да ли сам одговоран бирачима који су, између осталих, гласали и за мене или неким самозваним лидерима који нису ни ушли у парламент.

А најављени бојкот избора?
То је тек врхунац глупости и има само једну солуцију – револуцију. Или прихваташ ропство и не учествујеш на изборима или дижеш револуцију. Да сумирамо. Поздрављам шетње и да сам у бољој физичкој кондицији, и сам бих шетао, али задржавам право да мислим својом главом.

Тражи се Вук Бранковић?
Заплели смо се са Косовом, све одлажући проблем и рачунајући како време ради за нас. Што је најстрашније, неки и даље мисле да време ради за нас и не морамо ништа да радимо, а Косово ће нам једног дана пасти као крушка у крило. Неће. Гледа се ко ће да буде Вук Бранковић. Стално су се разни наши државници хвалили да нећемо никад признати Косово, и у реду. И нема Вука Бранковића као у оној драми Виде Огњеновић „Је ли било кнежеве вечере?“ кад нико није хтео да га игра, па су на крају нашли неког Мађара. Кад су почели да га гађају јајима, и он је одустао. Сад сви чекају кога ће да наместе, тај ће бити Вук Бранковић, а ми остали смо ето Обилићи. Додуше у хладовини, али живи, здрави и неукаљани. Неће се то тако одигравати.

 

Аутор Ранко Пивљанин

 

Извор Блиц, 17. март 2019.