Суноврат неолибералне науке

Неолиберални систем науке и образовања, како пракса показује, не фабрикује научнике са интегритетом способне за критичко размишљање

Нова истраживања налазе много тога лошег у пракси научно-истраживачког рада:

– број радова је порастао, али је генерално опао њихов квалитет[Bauwens Luc, Mion Giordano, Thisse Dans Jacques-François, The Resistible Decline of European Science, Recherches économiques de Louvain, 77:4/2011, pp. 5-31];

– већина објављених налаза истраживања (у медицини) је нетачна [Jacob Stegenga, Medical Nihilism, Oxford University Press, 2018];

– истраживачи не могу да понове већину експеримената других научника и више од половине нису успели да репродукују сопствене резултате [Jean Cornier, Andrew Owen, Arno Kwade, Marcel Van de Voorde (eds.), Pharmaceutical Nanotechnology: Innovation and Production, Wiley Verlag, 2017];

– често је иза фабрикованих резултата директна превара [Sunder Gee, Fraud and Fraud Detection: A Data Analytics Approach, Wiley, 2015; Paul G. Nestor, Russell K. Schutt, Research Methods in Psychology: Investigating Human Behavior, Sage, 2015];

– неки академски часописи подмећу измишљене чланке због политичке пристасности [Alan Bryman, ‎Cheryl Haslam (eds.), Social Scientists Meet the Media, Routledge, 2003; Catherine Dawson, 100 Activities for Teaching Research Methods, Sage, 2016].

Чињеница да су, кроз историју, водећи научници образовали и, по правилу, саветовали водеће одлучиоце и мислиоцe, наводи на једно поређење. Када се нека ранија цивилизацијски релевантна достигнућа (попут Декларације независности или Декларације о правима човека и грађанина) или промишљања (попут Федералистичких списа) упореде са низом докумената који се данас фабрикују у области права човека, стари текстови упадљиво су темељнији и јаснији. Све дужи текстови са све мање садржаја и јасности сведоче о домету данашњих одлучилаца и мислилаца. Злонамерни би приметили да тако нешто није ни чудно када их образују научници у чијој продукцији је евидентно толико тога лошег.

ГЕНЕРАЦИЈА „ДЕГЕНЕРАЦИЈА“
Проблем има и ширу димензију. У истраживању студената Факултета политичких наука из 2018. године је и резултат да рођени између 1993. и 2000. године (генерација З) на питање „како би назвали своју генерацију“ даје одговоре: „Дегенерација“. „Збуњена“. „Лајк генерација“. „Апатична“. „Генерација друштвених мрежа која нема праве вредности“. Ако је тако, ова генерација ће наставити клизање на цивилизацијској низбрдици.

Нема никакве сумње да су политички одлучиоци одговорни. Али, игнорише се одговорност мислилаца у позадини. У том смислу, занимљиво је да студија о научном саветовању у креирању политике Организације за европску сарадњу и развој налази да су „данас, у условима растућег интереса грађанског друштва у низу области, отвореност, интегритет, транспарентност и подложност обрачуну критични термини за саветничке структуре“. Очигледно, много тога је данас битно за саветовање у креирању политике, осим  памети и искуства.

Мислиоци су производ образовања свог доба. Ко је студирао до половине 1980-их памти да су предавања из уводних предмета, кључних за студије, држали професори од највишег научног угледа или они који су важили за велике педагоге. Генерација З и она након ње (генерација Y), нису те среће. То назадовање упадљиво је на „елитним“ факултетима, посебно друштвено-хуманистичким, на којима је завладала политичка коректност и развило се уљуљкивање ума. Резултат су студије које фабрикују интелектуални профил отворен само за савремена схватања, подложан дисциплини ума и задовољан просечним дометом.

Перформанс једног од Трампових присталица на Универзитету Беркли у Калифорнији као чин протеста због отказивања говора Ен Коултер, април 2017.

Тако смо дошли до тога да свет – слуђен до нивоа да не осуђује агресије и фактичке окупације суверених држава –толерише модерно разбојништво у банкарству, инвестицијама, финансијализму и неолибералним политикама, да прихвата очиту отупљујућу пропагандну улогу индустрије забаве и спорта, не примећујући да данашњица цивилизација подсећа на период декаденције античког Рима. Моћна, напредна и правно уређена Римска империја изродила се у легло разврата, хедонизма и отуђене моћи, лакираних забавом за народ. У таквој цивилизацији паметни и часни изгубили су на утицај, а завладали су поквареност, лажи и перверзије. Није потребна велика памет да се уоче сличности са данашњом фазом неолибералне глобалистичке цивилизације.

У другом тому (Живот Грчке), дванаестотомног дела Историја цивилизације, Вилијам Дјуран примећује: „Ниједна велика држава није никада покорена док није саму себе уништила“. Овај цитат искористио је 2006. године Мел Гибсон у свом филму Апокалипто, у коме подсећа на разлоге пада цивилизације Маја. Узалуд мудре речи и подсећање. Осамдесет година од Дјуранове опсервације, сведоци смо њене потврде у неолибералној пракси. Шта је науку свело на слушкињу декаденције цивилизције?

ЗАЧАРНИ КРУГ
Да би научник обавестио научну заједницу чиме се бави или до чега је дошао, усталила се пракса да објављује у научним часописима. У њима се радови објављују након критичке рецензије, што је служило сврси да се обезбеди одговарајући научни стандард. Данас смо сведоци изигравања свега, па и сврхе објављивања радова. У стварности, часописе није брига за налазе било ког научника, па истраживачи нису награђени за своје резултате. Академске публикације постале су замена за научну продуктивност.  У том зачараном кругу, идеализоване конструкције се прихватају – без доказа у пракси – као објективни налази. Последица је, како примећују Гал и Ракер, научна инерција, у оквиру које сумњиве и неосноване теорије добијају сопствени живот, некад упркос доказима који оспоравају њихову заснованост [David Gal, Derek Rucker, The Loss of Loss Aversion: Will It Loom Larger Than Its Gain?, Journal of Consumer Psychology, 28:3/2017, 497-516].

У таквим условима, све више научника се надмеће за финансирање, па је дошло до експлозије научног издаваштва. То је, повратно, створило окружење у коме је притисак на научницима да морају да убрзавају рад. Новија истраживања, попут Фидлера и Шварца [Klaus Fiedler, Norbert Schwarz, Questionable Research Practices Revisited, Social Psychological and Personality Science 7:1/2015, 45-52], Бенкса и других [George Banks et al, Editorial: Evidence on Questionable Research Practices: The Good, the Bad, and the Ugly, Journal of Business and Psychology, 31:3/2016, 323–338] констатују дејство тог окружења – спорне истраживачке праксе су постале уобичаје.

Селекција искључиво на основу објављених радова води ка методолошким слабостима и вишој стопи нетачности, односно, како то формулишу Смалдино и Мекелрит – природној селекцији лоше науке [Paul Smaldino, Richard McElreath, The Natural Selection of Bad Science, Royal Society Open Science, 3:9/2016, https://royalsocietypublishing.org/doi/10.1098/rsos.160384]. Нумеричко мерење није сасвим прикладно ни у књиговодству, али је наметнуто као критеријум у науци и образовању. Примена формалних граничника за мерење академске перформансе, како то описује Малер, мало користи напретку знања, већ је довело до играња, варања и скретања циља [Jerry Z. Muller, Tyranny of Metrics, Princeton University Press, 2019].

Временом, универзитети су такође морали да подлегну финансијском притиску и да се „сналазе“ за финансије. Да би се добила средства за рад и истраживања, под окриље „научних“ су подведене вештине које привлачиле клијентелу за „образовање“. Нова академска мерила све више су фаворизовала стручњаке-специјалисте, а корист од науке и наставе вредела је све мање на тржишту. Наменски, за добијање пара, скрпљене иницијативе углавном су подређене стручњацима. Интерес експерата, који нису научници, своди се на упис што већег броја студената, ради прихода факултета и опстанка њиховог положаја на тим установама.

ИМА ЛИ ЛЕКА
Резултат је да је наука морала да уступи простор привиду научности. Какви могу да буду мислиоци иза данашњих одлучилаца ако научним поривом управља притисак да се објављују налази чак и када немају потврду у чињеничној основи? Урушавање научника осиромашило је интелектуални живот на универзитетима и, последично, домете одлучилаца и њихових мислилаца. Ако знамо докле је тај тренд фабриковања интелектуалне базе довео цивилизацију, треба се забринути.

Зграда Универзитета Јејл на којем су дипломирали тројица од последњих пет председника САД

Како системски спасити генерацију Y од укалупљавања у стереотипе неолибералне тираније и фах-идиотизам? Све је јасније да би суштински искорак могао да буде престанак монопола бирократског финансирања науке. Тешко да ће се научни естаблишмент, устоличен током деценија умртвљивања умова, лако одрећи позиције на државним јаслама и прихватити да је потребан стварни научни продор. Али, ако је циљ да наука отвара хоризонте, а да факултети фабрикују интелигенцију способну да критички мисли, онда се одлуке о томе не могу препустити кружоцима.

Данас, јавно финансирање (укључујући оно намењено одливу кадрова и истраживање за друге, попут Темпуса и Еразмуса) не усмерава време и средства ка иновацијама, већ ка конвенционалним областима и методама. Уз то, кад тај процес води држава, онда се високо образовање потчињава извршној власти. У таквим околностима, факултети развијају плашт научности науштрб научника и великих учитеља. Жртве овог процеса су првенствено студенти, који не добијају образовање, већ се подучавају вештинама под плаштом науке, што не оправдава трошкове школовања.

Али жртве су и грађани. Грађанима треба да за своја средства добију интелектуалаце са интегритетом који су способни да критички размишљају. Неолиберални систем науке и образовања, како пракса показује, не фабрикује такве. Добра страна медаље је што такви кадрови воде у беспуће неолиберални глобализам. Лоша је што ће у беспуће повући све нас.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Правном факултету Универзитета Мегатренд и на Академији за националну безбедност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард