“Balkanska međa”, važan filmski presedan

„Međa“ može da se nosi sa svakom ratnom akcijom sa Zapada, ali je njena tržišna sudbina neizvesna. Zašto? Zato što govori istinu

Savladavši sve prednosti digitalne ere, novi ruski film u tehnološkom pogledu može danas isto što i Holivud, ali za desetostruko nižu cenu. To je neuporediv kapacitet, koji već sada ispunjava zapadne produkcione standarde.

Ogromnu razliku, međutim, čini drugačiji pristup kreativnim, pa ako hoćete i duhovnim vrednostima. Čak i kad je namenjen tržištu, ruski film ne odriče se ozbiljnog razumevanja našeg sveta, što ga sasvim razlikuje od slaboumne holivudske fotodrame; koja je, sasvim izgubivši kompas u sopstvenim debilijama, pala na najniže grane od kad postoji.

Da ima fer pristup zapadnom bioskopskom tržištu, ruski akcioni film odavno bi deklasirao celu zapadnu ponudu. Pravi primer je “Balkanska međa”, rusko-srpska koprodukcija, prva te vrste posle dužeg vremena i velikih priča. To je bioskopski film srednjeg formata i može da se nosi sa bilo kojim velikim preduzećem ratne akcije holivudskog tipa (čitaj: celog postojećeg filmskog Zapada), ali je njegova tržišna sudbina neizvesna. Zašto?

TRŽIŠTE NE VOLI ISTINU
Zato što govori istinu. To je njegova najveća tržišna mana. U eri rusofobije i srbofobije film udara u srž vladajućeg narativa o agresiji NATO-a na Srbiju i Crnu Goru 1999. godine, filmskim jezikom govoreći o slamanju međunarodnog pravnog poretka i uspostavljanju terora prostačke sile. Ta dinamička slika bombardovanja prvo bosanskih Srba, sredinom 1995, a zatim Beograda i Srbije 1999. godine i sudbine nekolicine ruskih bogatira, izgubljenih u zlim strastima svetske politike i degradirane Jeljcinove Rusije, budi empatiju prema narodu-žrtvi i stvara jezgro nove sinergije.

Uprkos direktivama iz Kremlja, jedan ruski desantni odred zauzima prištinski aerodrom Slatina u junu 1999, kada je kosovski rat završen (ne i okončan), posle herojske odbrane od šiptarskih razbojnika. U tu odbranu upletene su lične emocije i strasti, ljubav i mržnja, ljudske sudbine, kolebanje i hrabrost, izdaja i herojstvo, sve na fonu čudovišnog terora nad kosovskim Srbima u prvim danima takozvanog mira.

Detalj sa snimanja filma ,,Balkanska međa”

Gotovo neizdrživa tenzija prati odbranu mitske grupe koja odoleva Satani i herojski gine. Ali na kraju dolazi konjica – ne američka nego ruska “konjica”! – i donosi spas. Spas od smrti Srbije suočene sa najjačom vojnom silom u istoriji, spas od propasti unižene Rusije, koja se osvešćuje i podiže glavu. U toj bici – kaže jedan od junaka filma – rađa se nova Rusija, koja je danas protivteža zapadnoj Apokalipsi.

Dolaskom konjice (kojom, gle, komanduje ataman Platov!) zatvara se matrica koju autori grade od početka, a to je neovestern u novom, ruskom ključu. Taj novi obrazac ipak potiče od Pekinpoa (“Divlja horda”) i Serđa Leonea (“Dobar, ružan, rđav”) sa izvorištem u “Sedmorici veličanstvenih” Džona Stardžesa, ili još dalje, u Kurosavinom klasiku “Sedam samuraja”. On sasvim prirodno ulazi u matricu ratnog filma poput “Dvanaest žigosanih” i “Topova sa Navarona” mada ne treba zaboraviti i naš doprinos: “Most” i “Diverzanti” Bate Živojinovića, što je nekad prvi primetio moskovski kritičar Miron Černjenko…

IMA LI OVDE SRBA?
I ovde leži glavna premisa klasičnog žanra. “Umetnost vesterna sačinjena je od akcije i od vere” (Dušan Stojanović). U neovesternu akcija se estetizuje i postaje vrednost za sebe kroz vatromet borbenih dejstava i montažno orkestriranih prizora. Ali vera je ono što još više hrani to “jezgro napetosti”: vera u ljubav i dobro, nasuprot mržnji i zlu. To je srž svakog vesterna.

Stanite ovde i razmislite dobro: šta nam još, osim vere i lepote, saopštava Aljoša Karamazov? Osim ljubavi i dobra, šta ima još kod Starca Zosime? Ceo Dostojevski je u dobru i ljubavi. Nasuprot Velikom Inkvizitoru stoji celo jedno bogatstvo ruske kulture koja i te kako prožima i novi doživljaj vesterna. To je ono “ozbiljno razumevanje savremenog sveta” sa početka ovog teksta. To je i fundamentalna razlika od zlom zadojenog Majkla Vinterbotama ili Klunija i Nikol Kidman, u njihovim podvizima od sto miliona dolara (“Mirotvorac” i sl).

“Balkanska međa” je film savesti. Ruske, jer se mnogi današnji Rusi pitaju da li su mogli učiniti više 1999? Naše savesti, jer se niko (osim časnog Gorana Radovanovića sa “Enklavom”) za svih ovih dvadeset godina nije setio malog svetskog rata koji je protiv nas vodio ceo Zapad. Ima li ovde Srba? Zar Rusi treba da predstavljaju svetu naše lice i našu borbu, dok se naši vajni autori zamlaćuju budalaštinama a la “Ederlezi Rising”, a država baca stotine filmskih miliona na svakojake gluposti, dok nam Košare – svetska filmska tema! – i dalje stoje izvan domašaja?

Detalj sa snimanja filma ,,Balkanska međa”

Ta savest ne sme da nam da mira. I zato svako treba da gleda “Balkansku među”. Ako nam je već stran i dalek naš rat, mogli smo da se latimo jedne kolosalne teme koja je našla svoje mesto u ovom filmu. Sećamo li se šta je oprezni britanski general Džekson odgovorio svom pretpostavljenom, američkom generalu Klarku kada mu je naredio da od Rusa preotme Slatinu: “Neću da zbog tebe počnem Treći svetski rat”?

Barem to smo mogli da pretvorimo u svetsku filmsku priču. Ali ne, mi danas, posle dvadeset godina, čuvamo obraz diletantu i zločincu Klarku i snimamo filmove o – izmišljenim srpskim zločinima!

 

Izvor Večernje novosti