Manir izgladnelog pred trpezom

Kako se Dubravka Stojanović, žureći da osnaži moralističku armaturu svojih ideoloških stavova, upecala na medijsku udicu o Novom Zelandu

U napadu izvedenom u prošli petak na džamije Al Nur i Linvud u Krajstčerču na Novom Zelandu stradalo je najmanje 50 ljudi, a masakr koji je izveo Brenton Tarant, 28-godišnji Australijanac, prenošen je uživo na društvenoj mreži! U Srbiji i regionu vest je komentarisana sa uzbuđenjem koje je prevazilazilo reagovanja na slične užasavajuće događaje. U prvi mah se, naime, činilo da je egzekutor podsticaje za zločin „pronašao“ u istoriji Balkana, posebno u srpskoj davnašnjoj i novijoj istoriji. Početna interpretacija događaja upravo je to i nagovestila: na Tarantovom oružju, ćirilicom, napisana su imena: Miloš Obilić, Knez Lazar, Bajo Pivljanin, Marko Miljanov.., dok se na FB snimku pokolja čuje kako iz kola trešti „Karadžiću, vodi Srbe svoje“.

Kako je vreme odmicalo, ispostavilo se da je slika malo složenija – između ostalog kineski (državni) Global tajms beleži da se teroristički napad na Novom Zelandu može objasniti kao „logični učinak ideologije Zapada u kojoj je beli suprematizam stekao čvrsto uporište“. Svejedno, događaj deluje kao okidač za zloupotrebe u političke i druge svrhe koje imaju malo dodira sa etičkim aspektima reagovanja na ovu tragediju. Takođe, i kao lakmus za prepoznavanje korisnih idiota, mediokriteta, zlonamernih i onih koji veruju da je priča o false flag operacijama obična teorija zavere…

SARKASTIČNI ŽONGLER U ZANOSU
U Beogradu je, recimo, zabeležen zanimljiv slučaj: na prvu vest, momentalno, manirom izgladnelog koji se poslužuje za raskošnom trpezom, navukla se jedna naučnica, profesorka i intelektualka britke pameti i osvedočene sklonosti ciničnim poetikama. Dubravka Stojanović.
Zahvalna što se, eto, sve baš tako lepo namestilo s tim zlosrećnim nadahnućem srpskim herojima, pohitala je ona da komentariše i poentira, bez uzdržavanja i eventualne distance.

Tekst je osvanuo (Peščanik) bezmalo u danu kada se tragedija i dogodila. Tragom dosetke da zapažanje obeleži poslovicom – ,,Sačuvaj me Bože od prijatelja, a od neprijatelja ću se već sam sačuvati“, kao vešti žongler poganštinama sarkazma, uz to nesposobna da sebi, zanetoj, kaže – „stani, sad je dosta“, autorka razigrava teze o srpskim grehovima i nacionalnoj nesposobnosti da se grehovi pojme. Ubeđena da je pred celom planetom, baš u nekakvom Krajstčerču, pukla srpska (nacionalistička) bruka, da je obelodanjena izvesna povezanost svesti mahnitog ubice muslimana („srpskog prijatelja“) i strukturne tame srpskog nacionalnog bića, naučnica – ekspert za istoriju – ruga se i seiri:

Neprijateljima odolevamo evo već više od 30 godina. Od kraja 80-ih odbijamo svaki napad! Od onih prvih besramnika koji su govorili da je Memorandum SANU zapravo ratni program za rušenje Jugoslavije. Pa preko onih nedoličnih koji su tvrdili da je rat pažljivo pripreman i finansiran, jer su tenkovi JNA stali na granice zamišljene nove Srbije, sve do onih gradova kao što su Karlobag, Karlovac.

Građani odaju počast stradalima u napadu na Novom Zelandu, Krajstčerč, 19. mart 2019. (foto: AFP/Marti Melvil)

Uočavamo – sarkastična hroničarka navodnog nacionalnog posrtanja, nadahnuta mahnitanjem jednog zločinca, Srbima dovikuje: sa ovakvim sledbenicima, razmislite da li su vaši neprijatelji zapravo vaši jedini pravi prijatelji, prijatelji koji će vas prevaspitati, urazumiti, promeniti vašu skroz-naskroz pogrešnu svest, i ubiti tog naopakog Boga u vama!

UTERIVANjE NACIJE U PAMET
Autorkino uterivanje nacije u pamet ne staje na prethodno rečenom. Žešćom ironijom, nastavlja sagu o srpskom gardu pred neprijateljima:

 Najodlučnije se suprotstavljamo svima koji mogu i da pomisle da je država na Kosovu sprovodila nasilje koje je dovelo do stvaranja UČK, pa onda otvorenog rata, odbacivanja ponude iz Rambujea, zatim do Račka, pa NATO bombardovanja, progona 800.000 Albanaca… Kako kaže poslovica, sami smo se sačuvali od svih neprijatelja koji su zahtevali da nasilje stane, koji su nam nametnuli sankcije, koji su nas izolovali i izbacili iz zajednice civilizovanih naroda.

Prepoznajemo ovde paradigmu, a rekosmo da profesorka ne uvažava načelo da je mera u životu, jednako kao i u političkom i intelektualnom angažmanu, važna. Tera dalje, sve do trenutka kada se pojmovi „bljutavo“ i „odvratno“ ne učine baš odgovarajućim za ovo bizarno prebiranje po stvarnim nacionalnim nesrećama:

U lice smo se smejali Haškom sudu i njegovim komičnim presudama za ratne zločine. A tek Međunarodni sud pravde! Pa ta njihova presuda da je u Srebrenici izvršen genocid! Tek to smo s neprijateljem i posebno sami sa sobom odlučno i ćutke rešili. Sve smo to odbacili, prezreli, porekli…

Miloš Obilić goes global, naslov je teksta čije smo delove, ne bez razloga, ovako detaljno citirali. Pretpostavljamo da se precizno naznačenim vrednosnim opredeljenjima ciljano upozorava da zlo nastupa kao svetski fenomen, ali da su seme i začetak delom i ovde, na srpskoj strani. Autorka, redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svom javnom istupanju je dosledna. Sećamo se specifične britkosti njenih nedavnih opaski: „Čekamo Ruse i radujemo se trećem svetskom ratu“, „Jača narativ o Srbima kao žrtvi, koji je idealni energent svakog nacionalizma i svakog novog konflikta“.

Sramnim i promašenim likovanjem nad „slučajem Tarant“, profesorka je pohitala da osnaži moralističku armaturu svojih javno naglašavanih ideoloških stavova. Šta, međutim, nije znala, ili je svesno zanemarila u tekstu? (Ne ciljamo sada na umesno pitanje – da li se dosetila da mediokritetstvo i politička ostrašćenost i probitačnost takođe nastupaju globalno, a ne samo lokalno, ili da pogleda činjenice objavljene u drugim izvorima koji su joj bili dostupni.)

PSIHOLOGIJA SEKULARNOG SVEŠTENSTVA
Da li joj je, na primer, nepoznata bila pretpostavka da je Tarant radikalne stavove usvojio tokom boravka u Severnoj Koreji, ili po povratku iz Francuske (Forin polisi, Logicno.com), da je 2016. devet dana boravio u Izraelu, što se u zvaničnom narativu ne pominje, kao ni mogućnost da je „stavove“ navedene u svom manifestu izgradio tokom boravka u cionističkom entitetu?

Da li se to, ne samo ovim povodom, profesorka, kako bi narod kazao, nasankala, pa istrčala ne baš pametno? Prepoznajemo li u slučaju ovog istupanja srpske istoričarke momente koji su vezani za psihologiju i biće intelektualca koji se popularno imenuju kao sekularno sveštenstvo? Razloga za ovu pretpostavku nije malo. Jedna od konstanti delovanja srpske „lože“ sekularnog sveštenstva jeste isključivost prema svakom pokušaju ili mogućnosti razgovora i problematizovanja srpskog istorijskog diskursa izvan kategorija krivice, zločina, nedoraslosti i bezmalo strukturnog defekta i ograničenja nacionalnog koda!

U Pečatu je bilo dosta reči o biću i karakteru sekularnog sveštenstva, kao grupe čija „skrivena, ali krucijalna premisa glasi: ljudi treba da prihvate da su njihovi životi beznačajni i podjarmljeni, da zaborave smešne ideje o upravljanju svojim sopstvenim poslovima, da prepuste svoju sudbinu inteligentnoj manjini, koja opslužuje i raspoređuje moć“. Čiju moć opslužuje autorka teksta kojem smo ovde posvetili pažnju? Ako važi određenje da prema unutrašnjoj transformaciji ovdašnje elite novo sekularno sveštenstvo čine intelektualci koji aplaudiraju zapadnoj moći i ignorišu zapadne zločine, odgovor naslućujemo.

Dubravka Stojanović (Foto: Medija centar Beograd)

Profesorka Dubravka Stojanović svoj tekst o Tarantu i Srbima završava rečima: „Odao je tako, prijatelj, sve što smo odlučno odbacili i kao sakrili od samih sebe. Tu nam ni Bog više ne može pomoći.“ Profesorkina bojazan je na mestu! Zaista, kako nama ovakvima Bog uopšte može pomoći!? Može li, i ko može, pomoći profesorkinim studentima?

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Pečat

Pratite nas na YouTube-u