Антонић: Пресуда Караџићу, србофобија и „либерали“

Они нису либерали већ либераши – ауторитарци који се представљају као слободари, а заправо хоће слободу само за своје мишљење

Доживотна робија за Караџића донела је, очекивано, провалу шовинистичког ресантимана бошњачких „грађанских“ коментатора према Србима и Републици Српској, али и, помало неочекивано, узбуђено аутовање београдских „либерала“ као лицемера и антилибералних делатника.

„Пресуда Караџићу показује да су Срби као бактерије“, прокоментарисао је један Бошњак, додавши: „Има их много, већина је безопасна, велики број их је чак добро за човјечанство, али има их пар које те желе убити и кваре репутацију за остале“.

На то му је одоворио Александар Ламброс, некадашњи ВИП блогер Б92 коме су, како сам каже, „досадила другосрбијанска ср*ња“: „Тако су нацисти поредили Јевреје с бактеријама. Наставак знамо“. Наравно, уништењу неке етничке, религиозне или политичке групе увек је претходила дехуманизација у језику: „бактерије“, „пацови“, „гамад“, „бубашвабе“ итд. Ламбросу је, иначе, твитер администрација недавно привремено блокирала налог под оптужбом да „слави насиље“ тиме што је – пазите сад – честитао 9. јануар, Дан Републике Српске?! Поређење Срба са бактеријама, дакако, није проблем, али 9. јануар јесте? Толико о либералности ове америчке мреже.

Зоран Ћирјаковић је приметио да су „поједини бошњачки либерали“, коментаришући пресуду Караџићу, у тој мери „покушали да прошверцују геноцидизацију српства“ да је чак и Срђан Пухало, за кога би се могло рећи све осим да је српски националиста, на крају морао да напише: „Јеби га Бошњаци, нису сви Срби четници. Је ли то толики проблем да запамтите?!!”. На то је добио одговор од једног Бошњака, који је сасвим озбиљно израчунао: „Отприлике 7 од 10 Срба су четници“.

Ћирјаковић одлично запажа да за многе Бошњаке доживотна Караџићу јесте, у симболичком смислу, „коначна пресуда свим Србима: доживотни кривци” – за геноцид, наравно. Тиме се, упозорава овај коментатор, снажно увећава опасност од осветничког геноцида. Као пример за то, Ђирјаковић наводи Други руандански геноцид, у коме су Тутси, као „реванш“ за геноцид у Руанди из 1994, у суседном ДР Конгу до истребљења масакрирали „геноцидне Хуте“.

Можда таква врста „освете“ нема већину у бошњачкој „либералној“ елити, али, скреће пажњу Ћирјаковић, из ових кругова главна порука Србима у Републици Српској гласи: „Заставу РС-а у трактор и лагано преко Дрине. Сретно!“ Идеја је, наиме, да се унитаризацијом и мајоризацијом у БиХ живот тамошњим Србима у тој мери учини неподношљивим, да на крају „четници сами оду“, а своју земљу оставе наследницима „газија“ и „шехида“ из рата 1992-1995.

Нешто од тога може се наћи и у коментару Реуфа Бајровића, председника Грађанског савеза БиХ, на пресуду Караџићу: „Завјет за идуће генерације: укидање Републике Српске би била правда. Наиван је свако ко тврди да је доживотна казна за оркестрирање геноцида довољна правда. Тражити да се копиле геноцида укине је оно што је уродило плодом и у случају Хитлерове творевине и у случају ИСИС-а“.

Када је, међутим, Ђорђе Вукадиновић скренуо пажњу београдским „либералима“ – „који су данашњу пресуду (Караџићу) поздравили као `тријумф правде`, `индивидуализацију кривице` и предуслов `регионалног помирења`“ да прочитају пажљиво наведени коментар Бајровића – а овај господин, каже Вукадиновић, „није тамо неки затуцани `балија`, већ бе-ха `Чеда` и `грађаниста`“, одговорио му је Слободан Георгиев („истраживачки новинар, програмски координатор БИРН-а, уредник Javno.rs“) речима: „Што сад ти хушкаш? Нема право да каже шта мисли?“

Дакле, позив на укидање Републике Српске, по Георгиеву, спада искључиво у право на слободу мишења. Са становишта доследног либерализма то би свакако било тачно – осим у ситуацији опасности од оружаног напада на РС (либерали сматрају да једино место и време када није слободно рећи „Трговци житом су криви за глад у граду“ јесте испред куће трговца житом коју је окружила гладна и љутита маса). Невоља је, међутим, у томе да је Георгиев у исто време похвалио (као „драгоцен коментар“) текст из Пешчаника у коме се експлицитно захтева, ни мање ни више, него потпуно укидање слободе говора о пресуди Караџићу!

Дејан Илић, наиме, тврди да се „не можете залагати за владавину права и правну државу и тврдити да у демократији свако може да каже шта год хоће“. Он стога критикује оне који верују да „демократи – зато што су демократи у демократском поретку – могу слободно да тврде како се у Босни није догодио геноцид“. О не, никако! Исто тако, по Илићу, „злочини Радована Караџића су утврђени и он је за њих осуђен. О томе се једноставно не може мислити шта се хоће“.

Тако се показује да наши „либерали“ имају необичне двоструке стандарде. Позив на укидање Републике Српске спада у апсолутну слободу мишљења. С друге пак стране, свака расправа о праведности пресуда Хашког трибунала – рецимо, како се може осудити Караџић, а ослободити Готовина, Орић или Харадинај? – спада у апсолутни табу. Јер, „о томе се једноставно не може мислити шта се хоће“!

У следећм кораку наши „либерали“ ће нам вероватно прописивати не само шта треба да мислимо о пресуди Караџићу, већ и које емоције поводом тога треба да имамо. Тај корак је већ направила наша стара познаница Снежана Чонградин (о којој сам писао). „Јуче је био специјални дан“, каже она у коментару објављеном дан после пресуде Караџићу. „Плакала сам од среће. Јежила се од задовољства“. Јер, „монструм који се одређује Србином“ од сада ће „трулити у `казамату` до смрти“.

„То је највећа срећа коју, не ја као појединац, већ као грађанка Србије, могу да осетим. Али, и као појединац, разуме се“, каже Чонградинова. И да је среће, додаје, „данас би се на трговима широм Србије славила јучерашња пресуда крвнику – Радовану Караџићу“. Али, нажалост, Србија је „заблудела национализмом“, па се овакво пожељно и очекивано понашање Срба није догодило.

Наши „либерали“ нам, дакле, не само одређују шта треба да мислимо, већ и шта треба да осећамо. Зато је реч либерали, када су они у питању, у овом тексту под наводницима. Они нису либерали већ либераши – ауторитарци који се представљају као слободари, а заправо хоће слободу само за своје мишљење и право само за себе и своје истомишљенике. Демократији у којој такви „либерали“ одређују шта је дозвољено, а шта не, нису ни потребни други непријатељи.

 

Извор sveosrpskoj.com, 27. март 2019.