Руска књижевност и месијанска интелигенција (1)

Може се променити свако уверење интелигенције, тврдио је Достојевски, али уверење у то да су они спасиоци мора да остане нетакнуто

Најсигурнији показатељ величине руског писца је степен његове мржње према интелигенцији
Михаил Гершензон, руски критичар и филозоф

СИЖЕ
Амерички конзервативци могу много научити из велике књижевне продукције Русије из 19. века. Иако наизглед удаљени у времену и месту, велики руски писци су се суочавали са интелектуалним и моралним околностима које су биле веома сличне онима које данас налазимо у Америци и на Западу. Толстој, Достојевски и Чехов писали су у супротности са моћном владајућом класом која се појавила у Русији и на Западу, интелигенцијом. Револуционарне доктрине интелигенције указивале су на ауторитарност, настојале да униште индивидуалност и религију и да наметну псеудо-научне доктрине о људском животу. Избор Толстоја, Достојевског и Чехова у борби против овога била је књижевност – најбоље средство не само за апеловање на човекове емоције и разум, већ и за доказивање да су њихови противници били деструктивно и утопистички настројени. 

РАСПРАВА
Предлажем преиспитивање једне сто година дуге полемике која је данас постала нарочито важна. Како мој сиже казује, у њој су велики руски писци супротстављени руској интелигенцији. Можете то замислити као дуеле Троцког против Толстоја, Лењина против Достојевског или Бакуњина против Чехова. Ми Американци имамо сопствену интелигенцију – која све више личи на ону класичну руску – али немамо ништа налик на руску литературу којом бисмо јој се самосвесно супротставили. Уколико желимо да избегнемо да нам се догоди оно што се догодило Русији пре једног века, морамо проширити своје поље размишљања.

Русија је направила два енормна доприноса савременом свету. Иако никада није била добра у материјалној технологији, развила је најутицајнију политичку технологију на свету – оно што називамо тоталитаризмом. Године 1999, магазин Тајм је прогласио Ајнштајна „човеком века“, односно особом која је „оставила највећи траг у протеклих сто година, свеједно да ли добар или лош“. Али Ајнштајн није ни приближно утицао на толико живота као Лењин. Други огромни допринос Русије је њена литература.

РОМАНТИКА РОПСТВА
Руско дивљење према књижевности је без премца. Могу га упоредити једино са тиме како је хебрејска Библија вероватно деловала у време када је још била допуњавана. За Русе, канон је био и остао светиња. Не само да је књижевност постојала са сврхом да прикаже живот, као што је случај на Западу, већ се живот одвијао како би пружао материјал за књижевност. Кад је Толстојева Ана Карењина почела да се серијски штампа, Достојевски је одушевљено констатовао да је постојање руског народа коначно добило своје оправдање. Може ли било ко да замисли Француза како сматра да је постојање француског народа потребно правдати? И то да би се то правдање могло постићи романом?

Када су писца Владимира Корољенка – који је био полу-Украјинац – приупитали о његовој националности, одговорио је: „Моја отаџбина је руска књижевност“. Светлана Алексијевич је у свом скорашњем говору поводом доделе Нобелове награде парафразирала овај коментар, рекавши како она има три отаџбине: Белорусију њеног оца, Украјину њене мајке и руску књижевност. Као и песникиња Ана Ахматова, и она је књижевност сматрала народним еквивалентном онога што код појединца представља памћење, без којег је особа, или култура, дементна. „Флобер је себе називао људским пенкалом, а ја бих рекла да сам људско ухо. Када корачам улицама и чујем речи, фразе и узвике, увек помислим – колико само романа нестане без трага!“ – као сви велики романописци, Алексијевичева посматра живот као тајне мисли и осећања појединачних душа, које живе у књижевности.

А то је и моменат у којем избија велика расправа. Да ли је живот питање велике политике или појединачних душа? И може ли се обухватити теоријом, или увек постоји оно што руски филозоф Михаил Бахтин назива „вишком“ који прелива преко ивица сваке замисливе теорије? Интелигенција је веровала у теорије и кризе, а романописци у сложености обичног, прозаичног искуства. За писце, људи нису били само апстракције или јединке које се жртвују у име теорије која обећава савршенство, и сматрали су да је интелигенција била претерано сигурна – много више него што би искуство дозвољавало – у то да су њихове теорије исправне и да ће имати жељени исход.

Светлана Алексијевич на првој конференцији за новинаре након што је добила Нобелову награду за књижевност, Берлин, 10. октобар 2015.

Укратко, интелигенција је била спремна да жртвује или пороби појединце – који ионако нису били битни – како би остварила утопију. Алексијевичева такве претерано самоуверене људе назива „романтичарима ропства, робовима утопије“. Она цитира Варлама Шаламова – другог најпознатијег хроничара гулага – који је изјавио: „Био сам учесник колосалне борбе, борбе која је била изгубљена, за аутентичну обнову човечанства“. Алексијевичева потом наставља:

Ја реконструишем историју те борбе, њене успоне и падове. Историју тога како су људи желели да изграде Царство небеско на земљи. Рај. Град сунца. А све што је на крају остајало било би море крви, милиони уништених живота. Постојало је, међутим, доба у којем ниједна политичка идеја 20. века није могла да се пореди са комунизмом (или Октобарском револуцијом као његовим симболом), доба у којем ништа није тако снажно и емотивно привлачило западне интелектуалце и људе широм света. Рејмонд Арон је Руску револуцију назвао ‘опијумом за интелектуалце’.

Данас тај опијум себе назива „социјалном правдом“. Ова фраза је постала магична реч, тако да уместо захтева за прецизно одређеним променама кроз анализу трошкова, користи, извесности успеха и могућности нежељених последица, сада је довољно употребити синтагму „социјална правда“. Онда се сви противници третирају као непријатељи правде, на исти начин на који су марксисти третирали своје противнике. То да људи различитих погледа можда верују у правду подједнако искрено, само са другачијим схватањем самог појма правде, или да би чак и противници који деле исто разумевање правде могли да имају различите идеје о томе на који начин би било најбоље остварити је – то се уопште не разматра, или се моментално одбацује.

Алексијевичева инсистира на томе да не смемо заборавити шта је социјализам, упркос свим својим тежњама, значио у пракси, „јер аргументи о социјализму нису изумрли. Нова генерација је одрасла са другачијом сликом света, али многи млади људи поново читају Маркса и Лењина“. Кад се ради о америчкик кампусима, нема потребе за речју „поново“.

ТОЛСТОЈ НИЈЕ ПРИПАДАО ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ
Реч „интелигенција“ потиче из руског језика, у којем је искована око 1860. године. У свом основном значењу, руска реч је значила нешто битно другачије од њеног енглеског издања. Она није била синоним за интелектуалце, образоване људе, а понајмање за оне који вреднују независну мисао. Образовани људи у било ком друштву могу а и не морају да представљају интелигенцију у руском смислу. Мој страх је да у Америци они то све више представљају.

Бити „интелигентан“, односно припадник интелигенције, значило је испуњавати три критеријума које већина образованих људи, укључујући велике писце, није испуњавала. Пре свега, интелигент је морао да баштини низ радикалних уверења. Незамислив је био конзервативан или умерени интелигент. Захтевана уверења су варирала од генерације до генерације, али су у класичном периоду (отприлике од 1860-1905) увек укључивала материјализам, атеизам, неку врсту социјализма или анархизма и револуционарности, која је подразумевала веру у револуцију не као средство, већ као нешто вредно само по себи.

Терориста Сергеј Нечајев је у свом Катехизису револуционара објаснио да неко не може бити прави револуционар „уколико гаји саосећање према било чему на овом свету“. „То значи да револуционар мора бити спреман да уништи све и убије свакога“. (Нечајев заиста јесте чинио, а не само предлагао, убиства.)

Обратите пажњу на речник: „катехизис“, „овај свет“… Револуционарност је била супститут за религију (као екологизам данас). Достојевски је једном приметио да Руси не постају атеисти, већ се конвертују у атеизам. Прототипски интелигент је заправо често био дете свештеника или бивши студент руске православне богословије, па је називање некога „богословом“ било исто што и називање „црвеним“. Николај Чернишевски, једна од најутицајнијих личности класичног доба, био је бивши богослов, а касније је из истог миљеа потекао и Јосиф Стаљин. Један разлог због ког, на пример, нико није сматрао Толстоја припадником интелигенције је то што је веровао у Бога.

У својим мемоарима о животу под Стаљином, Надом против наде, Надежда Мандељштам примећује:

„Оно одлучујуће чему је интелигенција робовала нису били терор или подмићивање (мада сам Бог зна да је било довољно и једног и другог) већ реч ‘револуција’, које нико од њих није могао да се одрекне. То је реч којој су подлегле читаве нације, а њена сила је таква да се човек запита шта ће нашим владарима и даље затвори и смртна казна“.

Теоретичари могу потпуно искрено веровати у теорију – а тиме и у своје право да располажу апсолутном моћи – из истог разлога из ког људима генерално није потребно много убеђивања како би прихватили моралну исправност својих жеља. Друго, интелигент мора примарно да се идентификује као интелигент. Остави све, напусти мајку и оца и прати нас. Како је појаснио Исаија Берлин:

Старој интелигенцији деветнаестог века је сама идеја класе људи посвећних интелектуалним достигнућима – попут професора, доктора, инжењера, експерата, писаца и других – који у осталим аспектима живе обичним буржујским животима, баштинећи конвенционалне погледе и играјући голф или чак крикет, била апсолутно ужасавајућа.

Лав Николајевич Толстој

Интелигенцији би таква особа деловала као „издајник, човек који се продао, кукавица и будала“. Ако сте себе сматрали племићем, доктором или породичним човеком који је стицајем околности образован, нисте били интелигент. То је још један разлог због ког нико не би Толстоја – који је имао титулу грофа – сматрао делом интелигенције. Нарочито је Чехов мрзео ову „вештачку, исфорсирану солидарност“, како је називао, јер није подразумевала размишљање, већ понављање ортодоксија:

Да, наше младе даме и политички кицоши су чисте душе, али девет десетина њихових чистих душа не вреди ни пишљива боба. Сва та њихова пасивна побожност и чистота се базира на магловитим и наивним симпатијама и антипатијама према појединцима и етикетама, а не на чињеницама. Лако је бити чист када мрзите ђавола ког не познајете и волите Бога у ког не можете да сумњате из простог недостатка памети.

Звучи ли познато?

Треће, интелигент се држао нарочитог животног стила. Током 1860-их и 1870-их, ово је подразумевало ригидан кодекс антиманира који су подразумевали понашање раније сматрано одвратним. Чернишевски се искрено држао својих манира ниже класе, али они су касније постали узор. Аристократе су морале да се подвргну антирафинираности. Лош укус, барем онај довољно лош, није се добијао лако. За жене је било довољно да пуше.

Када је Достојевски хтео да се поново ожени, имао је потешкоћа да пронађе жену која је била образована, али не и радикална. Једном је, како би испоштовао рок за прављење романа, у очају унајмио девојку која је дипломирала на новој руској школи стенографије како би могао да јој диктира роман онако како би му падао на памет. На њиховом првом састанку, понудио јој је цигарету, али она је одбила. Достојевски је помислио: ако не пуши, можда верује у Бога? Испоставило се да је веровала. И тако је Достојевски упознао своју другу жену. Данас имамо наше вечито променљиво хвалисање врлинама.

МАЛИ НАПОЛЕОНИ
Иза ових критеријума се налазио низ претпоставки сматраних превише очигледним да би било потребно артикулисати их. Неко је могао да се определи за једну или за другу теорију, али не и да преиспитује саму теорију, односно теорију свега, која је била аксиом.

Један од разлога због којих је марксизам био тако привлачан је и његово амбициозно настојање да реши све контрадикције. Присетимо се Марксове тврдње да је „комунизам решење загонетке историје и да је комунизам свестан тога да представља решење“. Ниједна теорија која би тврдила нешто мање није могла да привуче Русе, а и кад јесте – по навици би била трансформисана у нешто свеобјашњујуће. То је навика коју је Достојевски називао „руским аспектом њихових [европских] доктрина“: „Састоји се од изведених закључака који се у Русији доживљавају као непоколебљиви аксиоми, док у Европи могућност таквих дедукција није чак ни узета у обзир“. Или, како је Достојевски другом приликом приметио, руски интелигент је неко ко може да чита Дарвина и моментално одлучи да постане џепарош.

Укратко, према Достојевском, Руси су имали тенденцију да све идеје доводе до екстрема; да се воде њима пркосећи основној пристојности или разуму, па да, у случају да почине свирепе ствари, почну да их славе као допринос спасењу људи. Ако теорија влада, онда и теоретичари морају да владају. Интелигенте је повезивало оно што је Томас Сауел назвао „визијом миропомазаних“. То је кључна одлика без које једна група не може бити интелигенција у руском смислу. Може се променити свако уверење интелигенције, тврдио је Достојевски, али уверење у то да су они спасиоци мора да остане нетакнуто.

Интелектуалци су посвећени вери у теорију из разлога који су све само не лишени личног интереса. Тешко ће их привући помисао да нам најчешће није потребна теорија него практична памет, по чему се, на крају крајева, интелектуалци никада нису прославили. Теоретичари могу потпуно искрено веровати у теорију – а тиме и у своје право да располажу апсолутном моћи – из истог разлога из ког људима генерално није потребно много убеђивања како би прихватили моралну исправност својих жеља (реченица се понавља други пут; прим. НС)

Раскољников – главни протагониста Злочина и казне од Достојевског – инвоцира неколико теорија како би оправдао убиство старе лихварке. Да забуна буде још већа, оне су међусобно контрадикторне. Најпре призива утилитаризам. Проста рачуница, размишља он: с једне стране је старица која ће сигурно ионако ускоро умрети, чији живот „не вреди више од једне бубашвабе“ – у ствари чак и мање јер она наноси штету. Са друге стране су стотине живота који би могли бити спашени њеним новцем. „Једна смрт, а стотину живота у замену – проста аритметика!“ Не само да је морално убити је, него би било неморално не убити је. Али Раскољников такође инвоцира радикални релативизам који, за разлику од утилитаризма, пориче било који основ моралности. Морал је, размишља он, у потпуности „предрасуда; то су вештачки страхови, нема баријера, све је онако како би требало да буде“. Свет схваћен натуралистички има само оно што „јесте“, а не оно што би „требало“.

Споменик Фјодору Достојевском испред Националне библиотеке Русије у Москви

Раскољников износи још оправдања, али оно које их све прожима јесте његова наполеонска теорија. Свет се дели на две врсте људи – на мноштво обичних и мањину изузетних. Обични људи су конзервативни. Они се држе традиције и древних закона. Они су људи садашњице, „прост материјал који служи само репордукцији сопствене сорте“. Изузетни људи – попут Ликурга, Солона и Наполеона – су људи будућности који доносе нови свет. Они су неизбежно с оне стране закона, јер пука чињеница да стварају нови закон значи да крше онај стари. Они имају право, штавише обавезу, да чине шта год је потребно за њихову идеју. „Сматрам да уколико открића Кеплера и Њутна не би било могуће остварити без жртвовања живота појединца, туцета, стотине или више људи, Њутн би имао право, штавише имао би дужност да елиминише туце или стотину људи“. Бољшевици су такође сматрали да убиство не само да је дозвољено, него и морално потребно.

За Раскољникова „чак и људи који су само мало изван уобичајеног“ морају бити преступници на овај начин. Ова поента је од круцијалне важности јер дозвољава постојање групе посебних људи, а не само неког посебног појединца који се појављује једном у стотину година, као што је то био Наполеон. Та група се назива интелигенција. Како би схватили колико је дуговечна претпоставка да већина људи представља обични материјал, ваља подсетити да западни интелектуалци често говоре о „совјетском експерименту“, односно прећутно оправдавају Револуцију која, ето, ипак није довела до прижељкиваног исхода. Експерименти се врше на „пуком материјалу“, а не на људским бићима.

Као прави друштвени научник, Раскољников сматра да тачан број изузетних људи одређује природни закон који би вероватно било могуће утврдити: „Сигурно да постоји и мора постојати дефинитиван закон, не може то бити питање шансе“. Не може бити питање шансе јер за друштвеног научника ништа није питање шансе, нити може постојати нешто као слободна воља. За њих, ако се једна ствар подвргава природним законима, онда се све подвргава природним законима.

На ове закључке, Раскољниковљева сестра ужаснуто одговара: „Оно шта је заправо оригинално у свему овоме…је да правдаш крвопролиће у име савести, и, опрости што морам да кажем, са таквим фанатизмом… а то правдање крвопролића савешћу је по мом мишљењу ужасније од званичног, законског правдања крвопролића“. Зашто ужасније? Крвопролиће је крвопролиће, зар не? Погледајмо Архипелаг Гулаг у којем Солжењицин пита зашто је Магбет убио свега пар људи, док су Лењин и Стаљин побили милионе? Одговор је да Шекспирови негативци „нису имали идеологију“:

Идеологија – то је оно што злочинцу даје неопходну чврстину и одлучност. То је друштвена теорија која помаже да његова дела изгледају добро уместо лоше у његовим и туђим очима, па тако неће добити прекоре и увреде, него похвале и почасти.

Уколико се идеологија свуда примењује, онда, да цитирамо Нечајева, „све што промовише револуцију је морално, а све што је спречава је неморално“. Лењин и Троцки су се држали принципа да не само да Партија никада не греши, него је исправно шта год Партија уради јер је то урадила Партија. Како је Партија агент саме Историје, њена дела су по дефиницији морална. Из тога произилази да је саосећање према класним непријатељима неизбежно неморално. Децу учимо да превазиђу природну себичност, али совјети су их учили да превазиђу природну саосећајност која би могла да стане на пут хладнокрвног убијања класних непријатеља. Није вреднована буржујска идеја „људских права“ – која укључује све – него класни интерес. Како је писац Василиј Горсман објаснио – оно што је раса била за нацисте, класа, и то она у којој сте рођени, била је за совјете. Уздржавање од мучења је, како је сматрао Троцки, била „најпатетичнија и најбеднија либерална предрасуда“.

Године 1918, оснивач совјетске тајне полиције Феликс Дзержински је објавио чланак у гласилу Црвени терор – да, то је био званичан назив – у којем саветује следеће:

Ми не водимо рат против појединачних особа. Ми истребљујемо буржује као класу. Током истраге немојте тражити доказе да је оптужени неким својим делом учинио нешто против совјетске моћи. Прво питање које би требало да поставите је: Којој класи припада? Које је његово порекло? Које је његово образовање или професија? И управо та питања ће одредити судбину оптуженог.

Споменик оснивачу Чеке Феликсу Дзержинском у Москви

Као и морал, истина је по дефиницији оно што Партија каже. Георгиј Пјатаков, који је два пута избациван из партије и на крају стрељан, написао је да је прави бољшевик „спреман да верује [не само да претпоставља] да је црно бело, а бело црно, уколико Партија то захтева“. У делу 1984, лик О’Брајан проглашава управо ову доктрину – два плус два је заиста пет уколико тако каже Партија – коју назива „колективним солипсизмом“.

Не постоје границе: то је оно на шта се на крају своди владавина теоретичара. Према томе, дозволите ми да покажем своје карте: Онолико колико група интелектуалаца почне да личи на интелигенцију, толика је могућност за појаву тоталитаризма уколико та група стекне власт. Предвиђам реалну шансу да би у блиској будућности могли да живимо у контролисаној демократији путиновског типа – уместо у социјалној демократији по узору на шведски модел – те да би таква контролисана демократија убрзо могла да се претвори у стаљинистичку државу. Односно у нешто изнад Стаљина, јер Стаљин није имао приступ данашњим технологијама надзора. То би довело дотле да 1984 делује као либерални рај.

 

Наставиће се…

 

Меморијално предавање Расел Кирк одржано 13. децембра 2016. године

 

Гери Морсон је професор уметности и друштвених наука на Универзитету Нортвестерн (Northwestern University) и аутор књиге „Ана Карењина нашег доба: гледати мудрије“

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Heritage.org