В. Пешић: Бројчана превласт Вучићевих митинга не делегитимише захтеве протеста

Најновије истраживање о структури и ставовима протестаната показује да око 55 одсто њих не подржава СзС

Иако се зна да су протести почели на иницијативу Савеза за Србију као реакција на физички напад на Борка Стефановића, већ на почетку је настала подела на грађане-протестанте и политичке странке. Јавност је подржала протестанте, али не и странке, што се пре свега односи на лидере СзС-а. Веома брзо је постало јасно да се протестанти и политичари разилазе у два кључна политичка поља. Прво се односи на неповерење већине грађана у политичаре који су махом већ били на власти, очекујући да се појави неко нови коме би се веровало да ће променити досадашњи олигархијски (корумпирани) естаблишмент, како претходне тако и садашње гарнитуре на власти. Друго поље неслагања је идеолошке природе. Наиме, најновије истраживање о структури и ставовима протестаната показује да око 55 одсто њих не подржава СзС, који доживљава као изузетно конзервативну и десничарско-националистичку групацију.

Овај идеолошки раскорак и бројне критике на рачун екстремно националистичких и конзервативних ставова Бошка Обрадовића и осталих, међу којима се традиционално умерени ДС готово не чује, разблажени су договором да се у овом моменту не расправља о идеолошким разликама и политикама, па ни о поверењу у водеће опозиционаре који припадају претходној власти, већ о заједничкој борби свих фела опозиције и протестаната против перверзне Вучићеве аутократије, с циљем да се у Србији успостави демократија, те слободни и поштени избори којих овде нема од 2014, откад је власт преузео Александар Вучић. Циљеви протеста су сведени на заједнички минимум (слободне и поштене изборе), у чему све политичке оријентације могу да учествују, с тим да поменути идеолошки раскорак и неповерење у политичаре остане за после, шта год то значило. Тако су смисао протеста и грађанска подршка уобличени независно од политичких преференција.

Али Вучић не прихвата ни те минималне захтеве опозиције, нити било какве разговоре са опозицијом, овом или неком другом. За њега је она унутрашњи архинепријатељ у шмитовском смислу (видети текст Дејана Илића о томе), којег треба уништити и у чему је прилично успео. О тој непомирљивости говори Вучићево питање „хоћете или изборе или моју главу“. На његовим изборима нико не може да га победи, сем у случају да он сам понуди своју главу. Такву екстремну ситуацију, у којој је заложена и председничка глава, приказао је Коракс на карикатури у Данасу, где Вучић у једној руци држи гласачку кутију, а у другој своју главу.

Ситуација игнорисања захтева протеста који трају већ четири месеца принудила је опозицију и протестанте да подигну притисак тако што је за 13. април заказан велики митинг у Београду свих опозиционо настројених грађана из целе Србије. На овом митингу ће се тражити оставка Вучића и осталих кључних функционера, али главни захтев су услови за слободне и поштене изборе. Ако тога нема, опозиција ће бојкотовати изборе. На то је диктатор узвратио реконтролом најављујући два своја велика митинга, један који ће се одржати 12. априла у Новом Саду, а други 19. априла у Београду.

На један митинг опозиције Вучић одговара са два контрамитинга, првим пре опозиционог, да протестанте уздрма недостижним бројем „свог народа“, а другим после београдског митинга, који ће заувек показати однос снага и ко је газда у Србији. Вучић је ничим изазван одмах кренуо у пребројавање, рекавши да ћемо видети њихових 1.500 људи према наших 100.000, који ће доћи породично и са малом децом. Његов народ није насилан, за разлику од насилничке опозиције која прети тестером и вешалима. Сваком посматрачу који ишта зна о Србији ово је смехотресна комедија забуне. Улоге су изокренуте, као да се заборавило да су екс-радикали најтврдокорнији заговорници насиља, ратова, злочина и отимачине који се сада представљају као недужни јагањци којима прете „тестера и вешала“.

Не треба сумњати да ће Вучић бројношћу свог народа победити протестанте на оба митинга, који се приказују као бојно поље на коме ће одмерити снаге две војске – Вучићева и опозициона. Митинзи су за Вучића средство пребројавања: кога има више а кога мање. Ако вас је мање, ћутите бре тамо. Онај који изведе више народа, а то ће бити он, поручиће мањини да се покрије ушима и да више не смара са својим захтевима. Ови дивљи избори не разликују се много од формалних, јер су им технологија и организација исти, а исти је и циљ: по сваку цену показати да је Вучићевих поданика више од опозиције и протестаната.

Доминација подаништва приписује се „дубоком друштву“ које је конзервативно, ауторитарно, националистичко и подложно јаком аутократском вођи. Па ипак, не верујем да је позната прича „кад дођеш на власт, гласаћу за тебе“ цела прича. Она је вероватно најзаслужнија за то што Србија не може да изађе из вековних територијалних проблема и спорења са суседима и што не може да среди свој уставни поредак. Сем тврде датости „дубоког друштва“, не може се пренебрегнути да је та датост конструкт динамичких фактора, те делања друштвених група и појединаца у доменима економије и политике.

Сваког дана гледамо ту волунтаристичку и тлачитељску конструкцију стварности тамо где људи живе и раде, која се обавља бесомучном пропагандом, страначком машинеријом, комесарском неформалном контролом и злоупотребом свих јавних служби и јавног сектора у целини. Те структуре су свуда, уцењујући људе губитком посла, уколико се не појаве на митингу, дочеку вође или председника Путина. Сви ти догађаји су монтирани и плаћени из џепова грађана. Те парадржавне и партијске структуре, локалне и градске власти, укључујући и њихове мафијаше који су нарочито активни на биралиштима и скуповима опозиције, толико су ојачале да су прилично темељно разориле нашу земљу и њене градове. На врху те структуре је позициониран господар Србије Александар Вучић. Зато кад се говори о слободним изборима није довољно инсистирање на изборним условима, већ се претходно грађани морају ослободити економских уцена и притисака, јер тако их је Вучић форматирао као свој народ.

Бројчана превласт на Вучићевим (контра)митинзима ни на који начин не може делегитимисати захтеве грађанских протеста. Баш као што ни Милошевићев контрамитинг није могао да поништи изборну вољу грађана која је била покрадена 1996. Питање да ли си у мањини или већини на изборима (а сада и на митинзима) не одлучује о легитимности захтева да се у Србији успостави демократија и одбаци неуставна аутократија Александра Вучића. То што он сматра да ако има већину може да ради шта хоће и бесомучно прогања политичку мањину до уништења, кршећи Устав и законе, не може поништити захтев протеста о слободним и поштеним изборима. Пребројавање којим прети Вучић, да се утврди чији су митинзи масовнији и његова намера да на њима покаже своје дивизије, само потврђују колико је разумна изјава једног ухапшеног студента који је рекао „чим уместо монолога будемо имамо дијалог, протести ће се зауставити и неће бити потребни“.

 

Извор Пешчаник, 28. март 2019.