Zašto se EU poklonila “sistemskom rivalu”?

EU polako shvata da više ne može sebi dozvoljavati da bude žrtva vašingtonskih hirova. Sijeva uspešna poseta to dokazuje

Počnimo sa suštinskom pozadinom sastanka održanog u utorak, u Parizu, između kineskog predsednika Sija Đinpinga i tri glavna predstavnika Evropske unije – francuskog predsednika Emanuela Makrona, nemačke kancelarke Angele Merkel i predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera.

Iako nesavršene kakve ove brojke mogu biti, podaci o ekonomskom rastu u proteklih 10 godina nakon finansijske krize iz 2008. godine – koja je kao fenomen nastala na Zapadu – otkrivaju zapanjujuće činjenice. Kineski rast: 139 odsto. Indijski rast: 96 odsto. Američki rast: 34 odsto. Rast Evropske unije: minus 2 odsto.

Francuski mejnstrim mediji, kontrolisani od strane otuđene grupe oligarha, kreirali su podsmešljiv narativ da je Makron Siju nametnuo ovaj kvartetni sastanak kako bi ga prisilio na novu strategiju Evropske komisije koja ima za cilj da razjasni kinesku dvosmislenost u odnosu na Novi put svile ili Inicijativu pojas i put (BRI).

Kao što sam ranije izveštavao, Evropska komisija sada Kinu etiketira kao „sistemskog rivala“ i čini se da je shvatila da je Peking „ekonomski konkurent u potrazi za tehnološkm vođstvom“. A to može postati pretnja evropskim vrednostima i normama. Si je upravo stigao iz Rima, gde je populistička evroskeptična koaliciona vlada Lige i pokreta Pet zvezdica postala prva G7 zemlja koja je potpisala pristupanje inicijativi Pojas i put, izazvavši masovne varnice atlantističkog straha.

Dakle, šta smo na kraju dobili od kancelarke Angele Merkel dok se EU suočava sa procesom koji francuske elite opisuju kao sino-globalizacija? Dobili smo realpolitiku. Merkelova je naglasila da je BRI „važan“ projekat: „Mi, Evropljani, želimo da igramo aktivnu ulogu jer bi to trebalo da dovede do određenog reciprociteta iako se još uvek malo sporimo oko toga“. Dodala je: „Vidimo projekat kao dobar prikaz interakcije, međuodnosa i međuzavisnosti“. Merkelova je u suštini prenela stav nemačke poslovne elite – kao trgovačka sila, budućnost Nemačke leži u intenziviranom poslovnom odnosu sa Azijom, posebno Kinom. Dakle, umesto da demonizuje Rim, u praksi će Berlin na kraju krenuti istim putem. Na kraju krajeva, Duizburg, u dolini Rura, je de fakto već viđen kao prioritetna BRI stanica u severnoj Evropi.

Kineski predsednik Si Đinping, ministar spoljnih poslova Vang Ji, italijanski ministar rada i ekonomije Luiđi di Majo i premijer Đuzepe Konte na potpisivanju sporazuma kojim se Italija priključila Inicijativi pojas i put, Rim, 23. mart 2019. (foto: AFP)

Si i njegovi partneri iz Evropske unije nisu propustili priliku da naglase multilateralizam. Ne postoji jasniji kontrast narativu Trampove administracije da je Kina pretnja i da je sve što je vezano za BRI samo stvar kineske sujete. Junker je čak pokušao da ublaži „sistemsku“ tenziju: „Mi razumemo da Kina ne voli izraz „rivali“, ali to je kompliment koji oslikava naše zajedničke ambicije“.

Dodajte tome i činjenicu da je Si takođe osetio potrebu da podseti lidere Evropske unije na ono što je očigledno. Kina će se i dalje „otvarati“ prema svetu, jer je za samo 40 godina uspela da ostvari ono što je Evropa učinila tokom čitave industrijske revolucije.

VAZDUŠNI PUT SVILE?
Što se tiče (ugroženog) Makrona, čini se da je on pre otvoren za vazdušni nego za klasični Put svile. Niko, osim Boinga, ne pokušava da opovrgne vest o kineskoj narudžbini 300 Erbasovih aviona u vrednosti od preko 30 milijardi evra. A to je samo početak. Činjenica da će Peking koristiti Erbas tehnologiju kako bi poboljšao performanse svoje avijacije pod okvirom projekta “Napravljeno u Kini 2025” (Made in China 2025) je potpuno druga stvar.

Tako da Pariz možda nije postao Rim, zvanični partner Novog puta svile – barem ne još uvek. Ali obećanja su prilično jasna – na tri fronta.

1) Naglasak na multilateralizmu – „snažan i efikasan“. To baš i nije trampovska retorika.

2) Zajednički napori sa Pekingom u pravcu borbe protiv klimatskih promena i očuvanju biodiverziteta.

3) Ekonomsko-trgovinsko partnerstvo koje uvažava zajedničke interese. To je, u stvari, zvanična politika Inicijative pojas i put još od momenta njenog pokretanja 2013. godine.

Dakle, kada uporedimo različite strategije Rima i Pariza, Si je, u stvari, ostvario duplu pobedu. Merkelova je, predvidljivo, pazila da se ogradi: „Trougao između Evropske unije, Kine i Sjedinjenih Država je veoma važan. Bez SAD-a nećemo moći da imamo multilateralizam“. Istovremeno, naglasila je ona, trgovinski rat između SAD i Kine „pogodio je našu nemačku ekonomiju“.

Što se tiče Makronovog tima, sa liderom opsednutim da se predstavi kao spasilac Evropske unije uoči izbora za Evropski parlament u maju, oni nisu imali druge nego da kritikuju administraciju u Rimu. Kako ističe Makronov savetnik: „Postoji ta loša evropska navika da imamo 28 različitih politika, sa zemljama koje se međusobno nadmeću da bi privukle investicije. Mi moramo govoriti jedinstvenim glasom, ako želimo da opstanemo. Imamo isti pristup kada je u pitanju problem 5G tehnologije: kako izbeći 28 različitih odluka“.

MONAKO 5G GRAND PRI
To nas dovodi do slučaja Monaka, koji za Kinu nije baš vredna nagrada, ali ga je Si ipak posetio, i bio dočekan doslovno kao kralj. Kneževina je apsolutno željna da proguta brzo rastuće kinesko tržište luksuznog turizma. I to objašnjava zašto je Monako već potpisao sporazum sa Huavejom da postane prva zemlja koja će u potpunosti biti pokrivena 5G mrežom do kraja 2019. godine.

Pariz, inače, nije isključio upotrebu Huavej opreme. A kao šlag na torti, pogađajte koji grad je Huavej odabrao da u njemu na globalnom nivou otkrije svoju spektakularnu novu seriju P30 pametnih telefona? Pariz. Da ne bude zabune, za Peking je, u smislu trgovinskih i ekonomskih odnosa, Berlin mnogo važniji od Pariza. Ali u ovoj velikoj trojci – Berlinu, Parizu i Rimu – svi imaju važnu ulogu.

Si Đinping i Emanuel Makron, zdravica nakon večere u Jelisejskoj palati, Pariz, 26. mart 2019.

Novi put svile koji se ponovo povezuje sa Italijom nakon pola milenijuma ubrzaće evroazijsku integraciju, i čak će, na duge staze, stvoriti veći uticaj i za Evroazijsku ekonomsku uniju (EAEU) i Šangajsku organizaciju za saranju (SCO).

Evropski biznis sektor, ako ne i političke eurokrate, počinju da shvataju da Evropa ne može sebi dozvoliti da postane bojno polje u Hladnom ratu 2.0 između SAD i Rusije, ne može sebi dozvoliti da postane talac Vašingtona koji krši međunarodno pravo (videti na primer rušenje iranskog nuklearnog sporazuma i priznavanje okupirane Golanske visoravni kao deo Izraela) i ne može sebi dozvoliti da postane žrtva vašingtonskih trgovinskih hirova.

Nije ni čudo što EU polako ali sigurno usmerava svoje prioritete ka Istoku – uključujući i ka svom „sistemskom rivalu“.

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor Asia Times