Зашто се ЕУ поклонила „системском ривалу“?

ЕУ полако схвата да више не може себи дозвољавати да буде жртва вашингтонских хирова. Сијева успешна посета то доказује

Почнимо са суштинском позадином састанка одржаног у уторак, у Паризу, између кинеског председника Сија Ђинпинга и три главна представника Европске уније – француског председника Емануела Макрона, немачке канцеларке Ангеле Меркел и председника Европске комисије Жан-Клода Јункера.

Иако несавршене какве ове бројке могу бити, подаци о економском расту у протеклих 10 година након финансијске кризе из 2008. године – која је као феномен настала на Западу – откривају запањујуће чињенице. Кинески раст: 139 одсто. Индијски раст: 96 одсто. Амерички раст: 34 одсто. Раст Европске уније: минус 2 одсто.

Француски мејнстрим медији, контролисани од стране отуђене групе олигарха, креирали су подсмешљив наратив да је Макрон Сију наметнуо овај квартетни састанак како би га присилио на нову стратегију Европске комисије која има за циљ да разјасни кинеску двосмисленост у односу на Нови пут свиле или Иницијативу појас и пут (BRI).

Као што сам раније извештавао, Европска комисија сада Кину етикетира као „системског ривала“ и чини се да је схватила да је Пекинг „економски конкурент у потрази за технолошкм вођством“. А то може постати претња европским вредностима и нормама. Си је управо стигао из Рима, где је популистичка евроскептична коалициона влада Лиге и покрета Пет звездица постала прва Г7 земља која је потписала приступање иницијативи Појас и пут, изазвавши масовне варнице атлантистичког страха.

Дакле, шта смо на крају добили од канцеларке Ангеле Меркел док се ЕУ суочава са процесом који француске елите описују као сино-глобализација? Добили смо реалполитику. Меркелова је нагласила да је BRI „важан“ пројекат: „Ми, Европљани, желимо да играмо активну улогу јер би то требало да доведе до одређеног реципроцитета иако се још увек мало споримо око тога“. Додала је: „Видимо пројекат као добар приказ интеракције, међуодноса и међузависности“. Меркелова је у суштини пренела став немачке пословне елите – као трговачка сила, будућност Немачке лежи у интензивираном пословном односу са Азијом, посебно Кином. Дакле, уместо да демонизује Рим, у пракси ће Берлин на крају кренути истим путем. На крају крајева, Дуизбург, у долини Рура, је де факто већ виђен као приоритетна BRI станица у северној Европи.

Кинески председник Си Ђинпинг, министар спољних послова Ванг Ји, италијански министар рада и економије Луиђи ди Мајо и премијер Ђузепе Конте на потписивању споразума којим се Италија прикључила Иницијативи појас и пут, Рим, 23. март 2019. (фото: АФП)

Си и његови партнери из Европске уније нису пропустили прилику да нагласе мултилатерализам. Не постоји јаснији контраст наративу Трампове администрације да је Кина претња и да је све што је везано за BRI само ствар кинеске сујете. Јункер је чак покушао да ублажи „системску“ тензију: „Ми разумемо да Кина не воли израз „ривали“, али то је комплимент који осликава наше заједничке амбиције“.

Додајте томе и чињеницу да је Си такође осетио потребу да подсети лидере Европске уније на оно што је очигледно. Кина ће се и даље „отварати“ према свету, јер је за само 40 година успела да оствари оно што је Европа учинила током читаве индустријске револуције.

ВАЗДУШНИ ПУТ СВИЛЕ?
Што се тиче (угроженог) Макрона, чини се да је он пре отворен за ваздушни него за класични Пут свиле. Нико, осим Боинга, не покушава да оповргне вест о кинеској наруџбини 300 Ербасових авиона у вредности од преко 30 милијарди евра. А то је само почетак. Чињеница да ће Пекинг користити Ербас технологију како би побољшао перформансе своје авијације под оквиром пројекта „Направљено у Кини 2025“ (Made in China 2025) је потпуно друга ствар.

Тако да Париз можда није постао Рим, званични партнер Новог пута свиле – барем не још увек. Али обећања су прилично јасна – на три фронта.

1) Нагласак на мултилатерализму – „снажан и ефикасан“. То баш и није трамповска реторика.

2) Заједнички напори са Пекингом у правцу борбе против климатских промена и очувању биодиверзитета.

3) Економско-трговинско партнерство које уважава заједничке интересе. То је, у ствари, званична политика Иницијативе појас и пут још од момента њеног покретања 2013. године.

Дакле, када упоредимо различите стратегије Рима и Париза, Си је, у ствари, остварио дуплу победу. Меркелова је, предвидљиво, пазила да се огради: „Троугао између Европске уније, Кине и Сједињених Држава је веома важан. Без САД-а нећемо моћи да имамо мултилатерализам“. Истовремено, нагласила је она, трговински рат између САД и Кине „погодио је нашу немачку економију“.

Што се тиче Макроновог тима, са лидером опседнутим да се представи као спасилац Европске уније уочи избора за Европски парламент у мају, они нису имали друге него да критикују администрацију у Риму. Како истиче Макронов саветник: „Постоји та лоша европска навика да имамо 28 различитих политика, са земљама које се међусобно надмећу да би привукле инвестиције. Ми морамо говорити јединственим гласом, ако желимо да опстанемо. Имамо исти приступ када је у питању проблем 5Г технологије: како избећи 28 различитих одлука“.

МОНАКО 5Г ГРАНД ПРИ
То нас доводи до случаја Монака, који за Кину није баш вредна награда, али га је Си ипак посетио, и био дочекан дословно као краљ. Кнежевина је апсолутно жељна да прогута брзо растуће кинеско тржиште луксузног туризма. И то објашњава зашто је Монако већ потписао споразум са Хуавејом да постане прва земља која ће у потпуности бити покривена 5Г мрежом до краја 2019. године.

Париз, иначе, није искључио употребу Хуавеј опреме. А као шлаг на торти, погађајте који град је Хуавеј одабрао да у њему на глобалном нивоу открије своју спектакуларну нову серију П30 паметних телефона? Париз. Да не буде забуне, за Пекинг је, у смислу трговинских и економских односа, Берлин много важнији од Париза. Али у овој великој тројци – Берлину, Паризу и Риму – сви имају важну улогу.

Си Ђинпинг и Емануел Макрон, здравица након вечере у Јелисејској палати, Париз, 26. март 2019.

Нови пут свиле који се поново повезује са Италијом након пола миленијума убрзаће евроазијску интеграцију, и чак ће, на дуге стазе, створити већи утицај и за Евроазијску економску унију (ЕАЕУ) и Шангајску организацију за сарању (СЦО).

Европски бизнис сектор, ако не и политичке еурократе, почињу да схватају да Европа не може себи дозволити да постане бојно поље у Хладном рату 2.0 између САД и Русије, не може себи дозволити да постане талац Вашингтона који крши међународно право (видети на пример рушење иранског нуклеарног споразума и признавање окупиране Голанске висоравни као део Израела) и не може себи дозволити да постане жртва вашингтонских трговинских хирова.

Није ни чудо што ЕУ полако али сигурно усмерава своје приоритете ка Истоку – укључујући и ка свом „системском ривалу“.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор Asia Times