Храна за робове и одговорност елита

Продали смо земљу и продали смо ум. Како натерати елите да се врате својој одговорности и искористе институционалне механизме?

Релативизам иде упоредо са капитуланством и он је избор кукавичких епоха, у којима су елите неспремне да прихвате одговорност за своје одлуке.

Тако, речима Хане Арент, стално лагање у јавном простору не служи да народ поверује у лажи, већ да нико више не верује ни у шта и – што је најважније – да ни о чему не може да одлучи, да буде лишен капацитета за акцију и способности расуђивања. Са таквим народом, каже Хана Арент, можете да радите шта хоћете.

Релативизам по питању истине који води спознајном релативизму, прелази и храни се моралним релативизмом, који на масе, несанкционисаном медијском агресијом, делује ефектом жабе скуване у хладној води: оно што је доскора било незамисливо са становишта моралних норми заједнице ускоро постаје прихватљиво, чак пожељно. Тиха већина, ако већ свесно не прихвата морални преступ, бива паралисана од сваке акције, чак и свести о потреби за њом.

ПИТАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ
Морални релативизам је праћен – не мање важним – релативизмом естетског укуса, који ружно, наказно и безоблично не поставља толико као нову норму, колико сваку норму укида, проглашавајући је, као и спознајне норме, репресивном. Релативизам укида правила и традиције, раскорењује, подстиче разобручавање страсти и фокусира животне циљеве само на задовољавање материјалних и физилошких потреба. Он укида рефлексију и одговорност.

Јавни дискурс се у преношењу релативистичких порука служи језиком емоције и страсти. Јер какве рационалне одлуке могу да доносе грађани у систему партиципативне демократије, у јавном миљеу у ком председник државе неконтролисано рида у ситуацији која захтева висок ниво симболичке усредсређености, где се здруженим снагама такозване власти и такозване опозиције оспорава не само ауторитет сваке институције, него и сам њен смисао, где је вест дана међуножје лоше певаљке и девојка у „страственој“ вези са вишеструко старијим човеком? Докле треба да верујемо да се иза свега тога крије неки мудри план, како бисмо ескиважама и замајавањем противника „одбранили Косово“?

Војник Кфора испред манастира Девич у Призрену (фото: Димитрије Остојић)

У друштву у ком медији постају само и једино храна за робове, а питање је да ли и образовне и културне институције – колико год се позивале на сопствену неупитност – служе ичему другом, немогуће је поверовати у постојање икакве јасне стратегије одбране и институционалног одржања заједнице. Лекови против рака до крајности исцрпљују организам, али ипак потенцијално убијају рак; а да ли ми треба да поверујемо да су „тешка времена“ само пролазна и да иза свега постоји некакакав план изласка, макар онолико колико наше „мале снаге“ дозвољавају? Као и у то да је за све одговорна само држава или нека сила која се изненада појављујује и решава ствар, или је одговорно друштво и свако од нас појединачно, оно исто друштво које се (само)растаче и онај слуђени и дезоријентисани, златним телетом или својом немоћи зачаран појединац?

Нада је у спознаји да такво стање јавне свести и „јавних послова“ није резултат неке мистичне инстанце, него производ врло разрађене стратегије парализе институција и деловања на масовну свест. Све што је констриуисано – ето у чему је нада – може се и деконструисати, може се разградити и потенцијално створити нешто ново.

Јер ми смо пробљавани разградњом институција, доношењем закона који спречавају деловање у кризним ситуацијама, свим оним што спречава, на пример, правовремено, ефикасно и легално деловање надлежног министарства у случајевима медијских манипулација, чак и када за такво деловање постоји добра воља. Поробљени смо нормализацијом дискурса о цивилизацијској супериорности капитализма, који нам сугерише да је непристојно постављати питање социјалне правде. Такође, као појединци, докле ћемо више трпети моралну и естетску дегенерацију само зато да нас не би прогласили конзервативцима, екстремистима и слично?

ПОГЛЕДАТИ ИСТИНИ У ОЧИ
Докле ћемо попуштати својој деци, пречесто срчано бранећи њихово право на неодговорност само да бисмо доказали да смо „цивилизовани“, а заправо у страху од притиска заједнице, која се прави да ужива у недостатку свих норми? Докле ће „тиха већина“, она која ропће по јавном превозу и редовима, остати тиха и неделатна? Па и онда када, у анонимности, треба да заокружи број испред имена на гласачком листићу? Или да макар на њему нацрта Чика Глишу. Или да напише неки разуман коментар на фејсбуку, уместо да лупета глупости, попут Павловљевог пса реагујући да усмерене подстицаје и задате теме, тај најјачи вирус нашег времена.

Продали смо земљу и продали смо ум. Како натерати елите да се врате својој одговорности и, макар у границама могућег, искористе институционалне механизме које ће нам дати бар мало простора за самосталан и продуктиван развој? Са увидом у реално стање, немам одговор, јер превише дуго постоји уходан систем кадровања и парализе институција.

Али, како рече један значајан Рус у поразним руским деведесетим, оно што нама није, Богу је могуће. У чему је друго смисао нашег Косова, ако не управо у тој нади да нисмо сами у историји и да она није само бука и бес, наше немоћи и пасјалуци, него да увек има разлога за наду? Ако боље погледате људе око себе, видећете да има, да се нешто ипак сачувало. Само када бисмо се сви мало тргли из свог страха, са јасном свешћу да ово није живот који желимо. Да погледамо истини у очи а да нас то не сломи. Да кренемо, знајући где и зашто. Да се не предајемо пасивном чекању задовољавајући се помијама, јер то није живот.

Црква Богородица Љевишка у Призрену (фото: Димитрије Остојић)

Људи на друштвеним позицијама би ту могли највише да ураде, али они имају и много шта да изгубе, а већина од њих није навикла на ризик. Са којих ће то маргина овога пута доћи, ако не спас, онда рез? Не чекајмо само, радимо на томе.

 

Насловна фотографија: Поглед са прозора цркве Богородица Љевишка у Призрену (фото: Димитрије Остојић)

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард