Da li će seksualna revolucija dokusuriti tradicionalno društvo?

Koreni ideologije politkorektnosti sežu u 20. vek: Vajmarska republika, grad Frankfurt na Majni, 1923. godina

Ako su donedavno ljute feministkinje, veseli gejevi i zaštitnici prava najrazličitijih manjina izazivali samo lako čuđenje dobronamernih građana, danas su se ti gradski ludaci pretvorili u monstruoznu silu. I diktiraju nam kako da živimo.

Ideologija političke korektnosti odavno je sebi krčila put u zapadnom svetu. Samo, još nedavno je bila malo primetna, da bi se – korak po korak zauzimajući univerzitetske kampuse i katedre, vodeće izdavačke kuće, listove i televizije – izlila na ulice u formi bezbrojnih gej-parada i pretvorila u magistralnu ideologiju neoliberalizma – apsolutno totalitarnu i neterpeljivu. U današnjoj Americi – ako vas osumnjiče za nedovoljno uvažavanje prema migrantima, crncima ili gejevima –rizikujete da vas izbace sa posla, da budete podvrgnuti društvenom ostrakizmu i da zauvek ostanete stigmatiziovani i sa žigom rasiste i fašiste.

Sada su feministkinje, veseli gejevi i zaštitnici prava manjina, životinja i zelenih postali holivudski king-kong koji preti da će svojim čekićem razoriti ostatke zapadne civilizacije. Sada zastrašeni (malo)građani već – u užasu pred tim monstrumom – reaguju piatnjem: „Ko je nalik ovoj zveri?“. Kako se i gde rodio ovaj monstrum? U kojoj kolevci je othranjen mlekom? Gde je odrastao i stekao sadašnju moć? Koreni ideologije politkorektnosti sežu u 20. vek: Vajmarska republika, grad Frankfurt na Majni, 1923. godina.

Te se godine Nemačka svalila u bezdan hiperinflacije, a na Univerzitetu Frankfurta na Majni bio je osnovan Institut za socijalna istraživanja. Među osnivačima su bili sociolog Fridrih Polok, Feliks Vajl, sin bogatog trgovca iz Buenos Ajresa, i filozof Maks Horkhajmer, budući direktor instituta. Svi oni su bili marksisti i svi su priželjkivali što skoriju pobedu komunističke revolucije, ali su smatrali da je sigurniji put za osvajanje sveta – kulturna, a ne socijalna revolucija.

Njih su nadahnjivale ideje Đerđa Lukača, aktivnog člana Kominterne, koji je smatran najvećim teoretičarem marksizma, i Italijana Antonija Gramšija, takođe agenta Kominterne, koji je u zatvoru napisao čivene „Zatvorske zapise“. Suština Gramšijeve revolucionarne teorije svodila se na ovo: čovek novog tipa mora se pojaviti pre pobede marksizma, a preuzimanje kontrole nad `carstvom kulture` mora prethoditi političkom osvajanju vlasti. Slično Gramšiju, Lukač je smatrao da `uništavanje starih vrednosti` treba da prethodi pobedi `nove kulture`.

U crvenoj Mađarskoj – za vladavine Bele Kuna, Lukač je bio zamenik ministra kulture i sa tog položaja je krenuo da pretvara u život svoje teorije, sa težištem na seksualnom prosvećivanju učenika. Deci su propovedane ideje slobodne polne ljubavi i feminizma, a porodica i religija su označavane kao arhaične.

Nadahnut tim idejama, trio iz Frankfurta se prihvatio posla. Prvo je želeo da svooju organizaciju nazove „Institutom marksizma“, ali se ipak opredelio bezbedniji neutralni naziv. Ceo projekat je očevim novcem isfinansirao Vajl. Učenju Frankfurtske škole bile su bliske i ideje doktora Vilhelma Rajha (1897–1957), takođe komuniste i učenika Zigmunda Frojda, poznatog u vajmarskoj Nemačkoj po mreži „klinika za seksualnu higijenu“ (to jest za seksualno prosvećivanje) za nemačke radnike.

Rajhova knjiga „Seksualna revolucija“ (1934) najavila je glavne formule buduće svetske seks-revolucije: uvođenje širokog seks-obrazovanja, potpuna liberalizacija kontracepcije, abortusa i razvoda, emancipacija braka (proglašavanje fakta zakonitosti braka beznačajnim), odustajanje od kažnjavanja seks-prestupnika i njihovo lečenje pomoću psihoanalize. Druga važna Rajhova ideja bila je da fašizam nema socijalnu već biološku prirodu, a da je uzrok u gušenju u detinjstvu seksualne energije za šta su krivci „autoritarna porodica i crkva“.

Do istih zaključaka su došli filozofi Frankfurtske škole čiji je glavni pravac delovanja pred 1930. godinu postala simbioza marksa i Frojda. Horkhajmerova `kritička teorija`, koja je nikla iz te simbioze, predstavljala je totalnu kritiku svih elemenata tradicionalne evropske kulture: hrišćanstva, porodice, vlasti, patrijarhalnog načina života, svake hijerarhije, morala, tradicii, seksualnih ograničenja, patriotizma, nacionalizma, konszrvativizma…

Uskoro se frankfurtovcima pridružio Teodor Adorno, pa i Herbert Markuze koji je potom postao glavni duhovni guru „nove levice“. On je smislio čuvenu hipi-parolu „Vodite ljubav, a ne rat“. Svi pobornici seks-prosvete su nakon dolaska nacista na vlast morali da beže iz Nemačke. Zaustavili su se u SAD…

Već 1947. se pojavila knjiga Horkhajmera i Adorna „Dijalektika prosvećivanja“ koju je Jirgen Habermas, poslednji Mohikanac Frankfurtske škole, nazvao „najcrnjom knjigom kritičke teorije“. Njome je sva zapadna civilizacija bila proglašena za primer kliničke patologije i proglašena za beskrajni proces gušenja ličnosti i gubitka individualnih sloboda. Štampana je u Amsterdamu jer tada u SAD nije mogla da se pojavi takva antihrišćanska knjiga.

Adornova „Autoritarna ličnost“ izašla je iz štampe 1950. i postala je udarno oružje u rukama američkih levih liberala u njihovoj borbi sa rasnom diskriminacijom i ostalim `predrasudama` tradicionalne Amerike. Ključna misao je bila: hrišćanstvo, crkva i tradicionalna patrijarhalno-autoritarna porodica neizbežno vode ka fašizmu. A ako ne budu iskorenjene – i novom Holokaustu. U samoj Americi.

Adorno je tada objavio: „Sreća može biti samo u individualizaciji, u potpunom izlasku iz društva“. Drugim rečima, Adorno je belim narodima predlagao da potpuno razore sve kulturne, nacionalne i porodične veze i da se pretvore u slabo razvijenu masu. To je bila hipi-ideologija. Pobuna dece protiv roditelja, seksualna sloboda, bagatelisanje socijalnog statusa, negativan odnos prema patriotizmu i ponosu na svoju kulturu, naciju i porodicu…

Tu su bile temeljno razrađene koncepcije kulturmarksizma, multikulturalizma i politkorektnosti, koje će prvo postati idejna osnova omladinskih revolucija 60-ih, a zatim i mejnstrim savremenog neoliberalizma. Potom se 1960. godine pojavljuje Markuzeova knjiga „Eros i civilizacija“ koja ideje Adorna i Horkhajmera prevodi na jezik razumljiv mladima. Tako je eksplodirala tempirana bomba postavljena pod tradicionalni konzervativni svet.

Neoliberalna ideologija od 1970. postepeno postaje dominantna u Demokratkoj partiji SAD, pa je svet od tada krenuo ka multikulturnom haosu u kojem je danas. Broj narkomana je u SAD početkom 70-ih premašio 20 miliona. Broj samoubistava među maloletnicima se za deceniju i po povećao za 53 odsto. Već krajem 20. veka je natalitet belaca u Americi bio manji od smrtnosti.

Danas oni u SAD koji nisu belci čine bezmalo polovinu stanovništva i svi odreda glasaju za Demokratsku partiju. To jest: za dalje uništavanje tradicionalne hrišćanske kulture i civilizacije. Ista degeneracija strelovito preplavljuje Evropu koju potapaju talasi migranata iz Afrike i arapskih zemalja. Čini se da nacionalni i populistički evropski pokreti i predsednikovanje Donalda Trampa evropskoj tradicionalnoj kulturi i civilizaciji daju – poslednju šansu da prežive. Hoće li Evropa tu šansu iskoristiti?

 

Autor Vladimir Možegov

 

Izvor Fakti, 01. april 2019.