Да ли је време за промену датума Дана студената?

Да ли је време да се промисли о неком другом датуму за Дан студената, који би био прикладнији Универзитету, Београду и Србији?

Дан студената Београдског универзитета (формално: Универзитет у Београду) обележава се у знак сећања на дан када је студент права са Цетиња Жарко Мариновић погинуо испред Медицинског факултета у Београду, током студентског штрајка који је захватио све универзитете у Краљевини Југославији. Било је то 4. априла 1936. године.

О овом догађају постоји мноштво чланака и мање-више је све познато, па нећу износити већ испричане приче, доступне у периодици, литератури и на интернету. Студенти Београдског универзитета су до почетка Другог светског рата редовно обележавали датум Жаркове смрти, а после Другог светског рата његов гроб у Очинићима код Цетиња је уређен, а на некадашњи празник – Дан борца, 1954. године – постављена је спомен-плоча и донета одлука да се датум његовог страдања прогласи Даном студената Београдског универзитета. Одлука је одмах и усвојена и важи и данас.

Ни ту није био крај: године 1972, посмртни остаци Жарка Мариновића пренети су у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, где и данас почивају. Није ми намера да се бавим ексхумацијама, нити да износим судове о томе да ли и ко би требало да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана. Напротив: сматрам да сви који су тамо – тамо треба и да остану: од Жарка Мариновића до, за сада последњег сахрањеног – Шабана Шаулића. Једном ће неком истраживачу можда бити занимљиво да прочуавајући Алеју и на њој почивајуће укаже на систем(е) вредности који су Београдом, Србијом, Социјалистичком, потом и Савезном Југославијом… владали од отварања Алеје заслужних грађана, па до неког дана који му се учини погодан као завршни. Но, то је друга и споредна тема.

ПИТАЊЕ ИНСТИНКТА ЗА ОПСТАНАК
Питање које сам поставио у поднаслову односи се на сам Дан студената БУ и потребу да се размисли о његовој промени. Наиме: студент Мариновић је припадао Комунистичкој партији Југославије (формално, као члан, или суштински – као ватрени заговорник њених идеја и програма – небитно је, био је искрени комуниста). Њега је у међусобном сукобу убио такође студент, припадник ОРУЈНА-е, политичке организације са такође тоталитарног политичког пола, али супротног од комунистичког. Није га убила полиција, нити је убијен у сукобу са органима реда. Једног дана ће се можда неко озбиљно позабавити суштинском доминацијом забрањене комунистичке партије на БУ, због чега је држава и реаговала – али, сада то није тема. Идеје и идеале самог Мариновића ваља прихватити као такве – свиђали нам се његови ставови или не. Он је за њих дао живот и то се мора поштовати.

Али држава која је утврдила датум његове трагичне смрти као празник студената БУ распала се у крвавом грађанском рату. Партија која је ту државу поседовала и која је њоме владала (КПЈ/СКЈ) одавно не постоји. И она се распала а да није успела да реши ниједну од великих криза које су захватиле државу и сложено друштво, а многе је и сама изазвала.

Представници цетињског одбора Грађанског покрета УРА полажу венац на споменик Жарку Мариновићу на 80. годишњицу његовог страдања, 4. април 2016. 

Дакле – све за шта се Мариновић залагао је престало да постоји, уништено у крвавом грађанском рату, окончаним бруталном НАТО-агресијом на Србију, Црну Гору и Републику Српкску. Највећи губитници и страдалници су управо српски народ, Србија, а са њом и Београд и БУ. Бесмислено је славити било шта из времена „друге Југославије“. То говори о нама као о народу који је изгубио чак и елементарни инстинкт за опстанак. Наравно, бесмислено би било и негирати да је све то постојало и да су у том систему и тој држави свој век одживеле генерације људи.

Мариновић није завршио факултет, можда би га завршио да је поживео, а можда је на факултет дошао само да би се борио за своје идеје, које су требале да трансформишу Краљевину Југославију у совјетску републику. Не би био једини који је тако радио, ни код нас, ни у свету. Ни тада, ни касније. Надам се да ће се некад неко озбиљно и на чињеницама позабавити личношћу овог младог и храброг човека и написати једну квалитетну – дакле објективну – монографију. Заслужио је и он, као и ми. Он се у историју БУ уписао и остаће у њој забележен, чак и ако се садашњи Дан студената БУ промени. А требало би да се промени.

КОМУНИСТИЧКИ КУЛТ СМРТИ
Београдски универзитет је најзначајнија високошколска установа у Србији. Постојали су и постоје професори који су у светској науци или уметности оставили велики траг и ушли у научне или уметничке енциклопедије света и историју човечанства. Зар је могуће да датум рођења ни једног од њих не заслужује да буде Дан студената БУ? Такође, многи свршени студенти БУ су остварили велике научне или уметничке резултате светских домета. Рођендан неког од њих је такође погоднији датум од досадашњег, датума смрти.

Комунистичка идеологија је развила својеврсни култ смрти. Али – за разлику од хришћанства, где је мученичка смрт само нужан степеник ка властитом остварењу у Вечности, у комунистичкој идеологији је мученичка смрт нужан степеник да би неко други, некада у некој будућности, боље живео. Па и то евентуално. Нема вечности, смрт је крај за оног ко умире – а боље ће живети други.

Немам намеру да улазим у расправу са идејама комунистичке партије, али сматрам да је и ово добар разлог да се промисли о Дану студената Београдског универзитета. Они који су заговорници садашњег датума, морају бити свесни да постоје и они који су за неки други датум, и обрнуто. Ово напомињем због потребе за толерантном и цивлизованом академском расправом. Београдски универзитет одавно није на путу остварења комунистичког друштва и уопште га не би требало везивати за програме и иделогије политичких партија, већ за неспорне величине којих заиста има много.

Натпис „Миша Анастасијевић своме отечеству“ на Капетан-Мишином здању у којем је данас смештен Ректорат Универзитета у Београду

Поред наведених предлога, постоје и други: датум оснивања Универзитета, датум оснивања прве студентске организације, неки од датума када је нешто почињало, а везано је за студенте и Универзитет, Београд и Србију. Спектар је широк, једино је садашњи датум бесмислен, јер је превазђен – као празник мртве државе.

Ако све остане по старом, и то нешто говори о нама.

 

Ђорђе Србуловић је историчар. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард