Жарко Ракић: Трампов поход на Голанску висораван

Није први пут да се САД не обазиру на УН, а најновији поход Доналда Трампа на Голан само је још један пример америчке ароганције

НАСИЛНИЧКО ПОНАШАЊЕ САД
Почетком недеље амерички председник Доналд Трамп потписао је декрет којим се признаје израелски суверенитет над Голанском висоравни. Овај амерички потез био је очекиван, неколико дана раније Трамп је најавио да ће САД, после 52 године израелске контроле над стратешком висоравни на граници са Сиријом, фактички признати насилну промену граница на Блиском истоку.

Доналд Трамп је свој потпис нa документ којим су САД фактички промениле међународни статус Голанске висоравни ставио у присуству садашњег израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа. Како у Израелу предстоје парламентарни избори (9. априла) Трампов потез протумачен је као ветар у леђа Нетанјахуу који се жестоко бори да остане на власти.

Голанску висораван Израел је отео од Сирије у блискоисточном рату 1967. године. Четрнаест година касније Израел је анектирао Голан који је од тада ову стратешку област претворио у својеврсну војну тврђаву одакле одлично надгледа суседну Сирију.

Уједињене нације сматрају Голанску висораван окупираном територијом, што је стриктно потврђено у две резолуције Савета безбедности (242 и 497). Није први пут да се САД не обазиру на УН, а најновији поход Доналда Трампа на Голан само је још један пример америчке ароганције, нова епизода у гажењу свега што није у интересу САД.

Овај једнострани амерички потез наишао је многобројне критике у целом свету. Сирија, Иран, Турска и Русија најоштрије су осудиле насилничко понашање САД и прекрајање међународно признатих граница. И државе чланице Европске уније једногласно су одбиле одлуку САД да призна израелски суверенитет над Голанском висоравни.

Голан нема сам стратешки важну тачку у војним плановима Израела. Поменута област – после 1967. фактички је „очишћена” од арапског становништва – главни је снабдевач Израела водом за пиће. Пре три године једна америчка компанија саопштила је да су пробне бушотине на Голанској висоравни показале да се на том подручју налазе богате резерве нафте. После тога, међутим, гласови о нафти на Голану су потпуно утихнули.

ЕВРОПА БРАНИ ГРАНИЦЕ
Европска унија спремна је да до 2027. године озбиљно повећа трупе за заштиту својих копнених и поморских граница. На основу договора Европског парламента и представника држава чланица ЕУ договорено је да трупе Фронтекса (Агенције ЕУ за заштиту граница) до поменуте године буду повећане на 10 хиљада припадника.

Европска унија већ годинама се бори са непозваним гостима из света – све свега из Африке и с Блиског истока. Последњих година ЕУ улаже све више новца како би заштитила своје спољне границе. Према подацима Фронтекса прошле године забележено је 150.114 илегалних покушаја уласка на територију Уније што је 27 процената мање у односу на 2017.

На самиту ЕУ у јуну 2018. године немачка канцеларка Ангела Меркел била је најгласнији заговорник „што ефикасније заштите спољних граница ЕУ” као и депортације миграната без потребних папира. Неке чланице ЕУ – пре свих Италија и Грчка – изражавале су озбиљне резерве према повећању средстава за рад Фронтекса и посебно проширења његових надлежности упозоравајући да би то угрозило њихов национални суверенитет и територијални интегритет.

Европска агенција за заштиту копнених и поморских граница основана је 26. октобра 2004. године. Основни задатак агенције је да координише сарадњу држава чланица ЕУ у заштити спољних граница Уније. Седиште ове агенције ЕУ је у Варшави.

ПОЛИТИЧКА САПУНИЦА
Брегзит, сапуница достојна Холивуда, изгледа да се коначно приближава крају. Посланици британског парламента по трећи пут су одбацили предложени споразум о иступању из ЕУ чиме је отворен пут за најгрубљи „развод” Велике Британије и Уније. Преведено на разумљивији језик то значи да ће се Европска унија и Велика Британија разићи без заједничког споразума.

После трећег неуспеха у парламенту британска премијерка Тереза Меј кратко је изјавила „да ће последице бити озбиљне”, главни европски преговарач за Брегзит Мишел Барније изјавио је да „та опција није била европски сценарио али да је ЕУ сада спремна”.

Европска унија и Велика Британија су две године преговарале о начину реализације брегзита. ЕУ је неколико пута чинила уступке британској премијерки Терези Меј у жељи да се острвска држава и Унија раставе – споразумно. Већина у британском парламенту није прихватала европске уступке и вероватно вођена сновима о „блиставој колонијалној прошлости” упорно тражила још више. На крају Лондон је сам себе довео у ситуацију да ће изгледа грубо напустити ЕУ препуштајући некоме другом да почисти неред који је иза себе оставио.

Можда је то и боље него да се настави вишегодишње мучно натезање Брисела и Лондона у стилу „ма пустио бих ја њега али неће он мене”. Једно је, међутим, сигурно: када коначно оду за Британцима мало ко ће у Европи пустити сузу. Аплауза ће већ бити.

 

Извор Политика, 31. март 2019.