Мат Таиби: Нови митови о руској афери

После силних заклињања у Св. Малера, јер он „све зна“, одједном почиње нова прича да Малер све време није знао и није ни покушао да сазна

Претпрошле недеље државни тужилац Вилијам Бар послао је писмо Конгресу сумирајући налазе специјалног истражитеља Роберта Малера о Русији. Кључни одломак, цитиран директно из Малеровог извештаја, каже: „Истрагом није утврђено да су се чланови Трампове кампање удружили, или били у координацији са руском владом у њеним активностима ометања избора“. Та реченица би требало да стави тачку на 33 месеца националне голготе (прве приче о руској афери појавиле су се у јулу 2016), током којих су и званичници и медији убеђивали јавност да је Доналд Трамп компромитовани страни шпијун.

Одмах после избора 2016. појавила се теза да је Трамп нелегитимни председник, страни оперативац који је на превару засео на функцију, па га треба уклонити пре истека мандата. Превише је примера да би стали у овај текст, али сви смо их видели. Њујорк тајмс се питао да ли се Трамп у Хелсинкију срео са својом везом. Дејли бист се интересовао зашто Трамп избегава да одговори на питање да ли је руски шпијун (претерана употреба фраза из шпијунских романа током овог периода звучаће нарочито блесаво будућим генерацијама).

Поједини медији своја нагађања чак нису стављали у кондиционални облик. „Русија је компромитовала Трампа“, гласи наслов под којим је Њујорк тајмс прошлог новембра пустио један од својих многих сличних уредничких коментара. Ако бисте се побунили, рекли да то није доказано, да би новинари требало да буду обазривији када изричу тако озбиљне оптужбе, уобичајени одговор (ако вас не оптуже за сарадњу с Путином) био би нека од верзија рефрена: Ћути, ти не знаш шта Малер зна.

„Малер зна“ је постала окосница већине извештаја о истрази о Русији. Новинари су напросто уживали у помисли да су искључени из повлашћеног клуба оних који знају, узбуђени што могу да се уздају у непоколебљивог чувара националних тајни, „човека од државе“ отпорног на медије. Тај Малер није брбљивац као Доналд Трамп. Неће ништа да нам каже. „Шта то Роберт Малер зна – а неће да нам каже“, најавио је Вајрд насловом у фебруару, да би у тексту пописао разне теме о којима Малер „вероватно зна много више него што је вољан да каже“.

Прошлог месеца је Вашингтон пост објавио текст под насловом „Шта знамо да не знамо о Малеровој истрази“, у коме се дивио вештини специјалног истражитеља да чува тајне, позивајући се на пример бившег Трамповог помоћника Џорџа Пападопулоса: „Малеров тим је тај случај месецима држао у тајности, без икаквог наговештаја о његовом значају“. Ден Ратер нам је рекао да ће „оно што Малер зна“ бацити у сенку чак и признања Коена и Манафорта. Често су нам причали да је оно што нам Малер још није рекао важније од свега, док је у његовим судским поднесцима „битније оно чега нема, од онога што тамо пише“.

Ни разни други примери нису ништа мање срамотни, са сличном поруком „Нисмо достојни!“ Прича коју је пустио Аксиос после Малерових оптужница у вези са трол-фармом руске Агенције за истраживање интернета насловљена је похвалом: „Ми не знамо ништа; Малер зна све“. Аксиос се одушевио што је подигнута оптужница против неких Руса, а да пре тога у јавност није процурила ни реч. То је, објаснили су, знак Малеровог „темељног и озбиљног истраживачког посла“ који је обављен „тотално испод радара, са нултим цурењем… Невероватно је да медији нису добили никакав наговештај“, чудио се Аксиос.

Читаво то ложење на Малера Свезнајућег пратила је банална митологизација специјалног истражитеља кроз робу широке потрошње (Малер акциона фигурица! Време је за Малера! Шоље Малер! Свети Роберт Малер!) и уздрхтале приче попут оде „легендарном детективу који је освојио срце Америке“.

Било је ту и наступа као што је „Све што желим за Божић си ти!“ у изведби екипе програма Суботом увече уживо: „Не треба ми опозив / Треба ми само мало забаве / Молим те реци нам да нисмо луди / Бар му оптужи старијег сина“.

Сада се Деда Мраз Малер вратио на Северни пол и за собом оставио само писани извештај. Неопходно је да он буде објављен у целини. Врло је вероватно да интегрални извештај садржи многе детаље које је „Малер знао“ а ми нисмо, а који би били добри за срамоћење Трампа. Ипак, објављени резултати извештаја, како је то Атлантик објаснио, већ су „угасили наде антитрамповског отпора“. Осим неуспехом да „утврди“ Трампове везе или координацију са Русијом, Барово писмо Конгресу поводом Малеровог извештаја (мада вести данас тврде супротно) бави се и ометањем истраге.

У најчешће цитираном исказу из извештаја стоји да „иако овај извештај не констатује да је председник починио неко недело, такође не утврђује ни да није“. Практично, Малер је питање ометања вратио Бару који је, заједно са својим замеником Родом Розенстајном, већ пресудио да извештај не пружа довољно доказа за кривичну тужбу по било ком од „више основа“ из Трампових поступака који су покренули причу о ометању истраге.

То не чуди, будући да је државни тужилац Трампов избор. Атлантик је један од многих медија који су се већ бунили због тога („Барова изненадна и недолична ужурбаност“, наслов је једног од текстова). Али Барово писмо о овом питању преноси значајан детаљ од самог Малера (наглашавања моја): „Приликом доношења овог решења, констатовали смо да је специјални истражитељ известио да на основу доказа није утврђено да је председник учествовао у неким криминалним радњама у вези са руским мешањем у изборе и да је, мада то није пресудно, одсуство таквих доказа релевантно за утврђивање намере председника у погледу ометања“.

Другим речима, закључак да није било криминалних радњи донео је Малер, а не Бар, па ако је следећа фаза овог лудила натезање око оптужбе за ометање, треба очекивати захтеве за судски прогон Трампа због ометања истраге нечега што чак ни Малер није мислио да је криминал. После силних заклињања у Св. Малера, јер он „све зна“, одједном почиње нова прича да Малер све време није знао и није ни покушао да сазна. Ствар је у томе, каже Атлантик, да је „Малер, каријерни државни истражитељ, у основи правни конзервативац“, што значи да има „сужен поглед на властиту улогу“. Према томе, упркос чињеници да Малер није утврдио доказе за оптужбу, ми можемо „извести закључке ревизијом поступка прикупљања доказа за и против кривице“.

То значи да би требало да читамо између редова онога што је Малер коначно рекао, како бисмо могли да прорекнемо (намерно користим религијски израз) право значење. Зато што није испоручио очекивану робу, Малер је сада „бог који је изневерио Демократе“, како то оцењује Едвард Лус (Фајненшел тајмс), који ће изнети запањујуће закаснелу примедбу да су Демократи све своје наде полагали у „магични метак“ Малерове истраге, што је „одложило тежи, мање гламурозни посао који предстоји партији“.

Водитељ ТВ Ем-Ес-Ен-Би-Си Крис Метјуз рекао је нешто слично. Прво нам је пренео свој осећај пораза када је сазнао да неће бити нових оптужница против чланова Трампове породице, његовог ужег круга итд, да би закључио да „неће бити чак ни скривених тужби… Нису га ухватили за заверу“. Такви новинари су две године причали о Малеру у митским тоновима и уздизали га као спаситеља који контролише обруч који се стеже око Трампа. Стално су понављали да ће Малер покренути „почетак краја“.

Јавност је сваког дана слушала како је истрага стигла до „прекретнице“ после које ће Трамп или дати оставку или бити опозван јер, како је Брајан Вилијамс рекао сумирајући изјаву саговорника, „Доналд Трамп је готов“. Ова манипулативна врста вести циљала је на емотивно расуло либералне публике, посебно старијих људи који гледају кабловску. Речено им је да ће ужас који су осетили када је Трамп изабран ускоро бити умирен. Старосна медијана публике Си-Ен-Ен-а је 60, Ем-Ес-Ен-Би-Си-ја 65 година, а ти људи су неуморно убеђивани да поклоне своје поверење Светом Бобу који све зна и чија ће истрага сигурно довести до опозива и „краја“.

Све што треба да радите је да наставите да пратите програм, јер би добре вести могле стићи сваког трена. Чекамо сензацију! Нема везе што нам то доноси огромне профите. Немојте се питати о нашим мотивима, чак и ако су станице као што је Ем-Ес-Ен-Би-Си имале раст гледаности од 62 одсто у првој години извештавања о руској афери. Само останите уз наш програм. Обруч се стеже. И као да то није било довољно гадно, сада када је сан о Малеру изгледа распршен, информативне куће се понашају као да од Малера никада нису правиле спаситеља.

„Роберт Малер није ни био задужен да прекине Трампов председнички мандат“, каже Вокс (овај текст је измењен после првобитне објаве). Тоном трезвеног човека који дели строге лекције за наше добро, Метјуз ће своју мисао о томе како „Трампа нису ухватили за дослух“, закључити уз гест нескривеног разочарења: „Мислим да Демократи треба да се боре да добију изборе… Не може ујка Роберт све да реши“.

Знам да никога није брига како то звучи не-демократама, али ово је представник медија који тугује зато што ће демократе морати да прибегну стварној демократији да би се вратили у Белу кућу. Будући да се „дослух“ испоставио као празна прича, за просечног гледаоца ће то изгледати као да су сви Ем-Ес-Ен-Би-Си-ови овога света јахали на лажној причи две године у нади да ће унапред преокренути изборне резултате. Трамп није могао да се нада сочнијој теми за своју кампању, ни лакшем начину да доказује како „елите“ не поштују демократске одлуке гласача из унутрашњости земље. Тешко је замислити шта ће бити горе.

Да би комерцијални медији повратили бар мало достојанства после дебакла са дослухом, морали би бар да почну са признањем о својој улози у вештачком подизању тензија у последње две године. Такав расплет је мало вероватан. Читава прича је била неописиво профитабилна, нарочито за кабловске станице и биће им тешко да одустану од те теме. Шта да раде, да се врате на просто извештавање о догађајима? Сваки директор медија би пао у депресију на такву помисао. Тренирали су публику да очекује сензације. Шта ће им сад продавати?

 

Превела Милица Јовановић

 

Извор Rolling Stone, 25. март 2019./Пешчаник, 01. април 2019.