„Просвећени“ Срби и смисао историје

Смисао историје не постоји сам по себи. Да ли ће борба, жртве и страдање имати смисла не зависи од ратног исхода, већ од нашег односа

Хуманитарно бомбардовање Србије из 1999. добар је повод да нација размисли о својој историји и усуду који је прати. Чини се да и ових дана најмудрији међу Србима управо то раде, храбро саопштавајући нацији истину – за бомбардовање Србије крив је Слободан Милошевић. Клинтон, или саветници српске владе, Блер и Шредер, на пример, само су хуманисти који су Србији покушавали да помогну. Споразум из Рамбујеа је зато требало потписати без обзира на то шта је у њему писало. За најмудрије међу Србима, реалполитика је математички прецизна – снагу противника упоредиш са својом и онда се предаш.

ДУБОКО НЕРАЗУМЕВАЊЕ 
Да је Србија 1999. добровољно прихватала сопствено распарчавање и да је прихватила да НАТО трупе уђу у Србију, бомбардовања не би било. Нација би, истина, остала без разлога да буде поносна на своје синове који су је бранили од највеће армаде на свету, али би можда била поносна на ћерке, које би овако, а нарочито онако, могле опслуживати НАТО хуманитарце, како се то иначе ради у окупираним земљама.

Проблем српског неразумевања реалполитике сеже дубље у прошлост. Да су Срби прихватили окупацију 1941. и да нису ратовали, Косово и Метохија можда не би били део Србије, па косовско питање не би ни постојало. Да је Србија прихватила ултиматум из 1914, Југославије засигурно не би било, не би било ни грађанских ратова деведесетих, па вероватно не би било ни косовског проблема.

Али зашто стати на 1941. када се кривица за српски усуд налази још дубље у прошлости? Наравно, кључна кривица лежи на Карађорђу. Да није онако пргав наумио да квари глобализацијску идилу на отомански начин, не би било ни Другог српског устанка, а ни балканских ратова. Не би било ни Србије, ни српског национализма, а самим тим не би било ни бомбардовања. Чини се да је српска историја од доласка на Балкан до данас, само хронологија трагичних грешака које су кулминирале 1999. A и ког ђавола Срби траже на Балкану?

Споменик Карађорђу испред Храма Светог Саве у Београду

Најмудрији међу Србима луцидно су запазили да је НАТО ионако ушао у Србију, додуше само на Косово и Метохију, и да су отпор, погибељ и страшно разарање били бесмислени и непотребни. Иако се исто реалполитичко промишљање може применити на све ратове које су Срби водили последњих двеста година, само се овај последњи рат упорно покушава прогласити бесмисленим, а његове жртве узалудним. У чему је разлика?

До јуче, Срби су се трудили да сами пишу своју историју. Тумачили су је, романтизовали и митологизовали, радећи у длаку све исто што раде и други народи како би сачували самопоштовање и опстали. У новом миленијуму се ситуација мења, па српски непријатељи, преко мудрих и просвећених Срба, сада диктирају наратив.

ДИЈАГНОЗА СТАЊА
У таквом тумачењу историје, пре двадесет година се није догодила брутална агресији на суверену земљу, већ је НАТО, ето, био присиљен да интервенише како би косовске Албанце заштитио од погрома. А свако ко иоле познаје историју зна колико су НАТО силе осетљиве на људско страдање. Из западног угла и из угла просвећених грађана Србије, било какво другачије тумачење прошлости постаје доказ да је национализам у Срба, тај праузрок свих балканских зала, још жив.

Да ли ће овај цинични наратив који се упорно покушава наметнути Србима на крају и победити, зависи само од Срба. У игри је много више од тумачења и памћења догађаја од пре двадесет година.

Рат са НАТО-ом, без обзира на исход, величанствен је тренутак у историји нације, ако она то уме да препозна. Слабо наоружана, окружена са свих страна, апсолутно сама и сатанизована као никада у историји, Србија је 77 дана одолевала највећој армији света.

Србија није бранила само право да постоји као независна држава. Бранила је не само своју част и достојанство, већ је бранила част, достојанство и успомену на милионе предака који нису сматрали да је жртвовање бесмислено и који нису држали до реалполитичких калкулација.

Смисао историје не постоји по себи, смисао историји дајемо ми. Да ли ће борба, жртве и страдање имати смисла не зависи од ратног исхода, већ од начина на који се ми односимо према својој историји и према својим жртвама. Ако се допусти да наручени и плаћени наратив превлада, Србија ће по други пут убити све оне који су страдали бранећи је, и тек тада ће бити заиста поражена.

Грађани са упаљеним свећама на обележавању двадесете годишњице НАТО агресије, Ниш, 24. март 2019. (фото: Вања Кесер/Јужне вести)

Баш као што постоје људи, постоје и нације које могу живети без кичме и достојанства, и таквих нација није мало у Европи. Срби, на срећу или нажалост, не спадају, или бар нису спадали у такве народе. Ово није хвала, ово је дијагноза стања.

 

Извор Политика