Nasred stara, Dušanova, bela grada

Ekskluzivni izveštaj i fotografije sa humanitarne posete srpskim enklavama i manastirima na Kosovu i Metohiji

„Hiljade molitvi Gospode,
pravo u tvoje srce da pogode,
hiljade spaljenih domova,
samo jedna je suza Kosova“

Bile su ovo reči koje su odjekivale amfiteatrom Pravoslavno bogoslovskog fakulteta prošlog novembra kada smo priredili humanitarni koncert za decu Kosova i Metohije. Moćni vokali Srbskih pravoslavnih pojaca su te noći prenosili jedinstvenu emociju kakva se retko gde može osetiti. Te noći je dobar deo mladih ljudi odlučio da se odvaži i da krene put naše južne pokrajine i da se i sam lično uveri u ono o čemu pripoveda „Suza Kosova“.

PEĆKA PATRIJARŠIJA
Subota (30. mart), lep i prijatan prolećni dan. Probijajući se kroz metohijsku kotlinu nismo mogli, a da ne ostanemo zapanjeni ogromnom kontrašću koju smo videli. Sudar istorije i otužne realnosti, sudar prirodne lepote i nametnutnog kičeraja, sudar neukusa i umetnosti. Peć, nekada lep grad ljubomorno se ugnezdio podno prokletijske svodove. Nekada je njegovim ulicama ponosno šetao i srpski narod. Međutim, po predanju međunarodne zajednice taj isti narod je rešio da izvrši etničko čišćenje i protera sam sebe odatle. Valjda mu je bilo lakše da ostavi bistre planinske tokove, snežne vrhove i svež vazduh sa Prokletija i svoja vekovna ognjišta i zaputi se u nepoznato. Sada njegovim ulicama defiluje neki drugi narod koji govori nekim nerazumljivim jezikom. Pećke ulice deluju prljavo, njima dominira arhitektonski kič koji bode oči.

Međutim, kada prođete centar i skoro sasvim izađete iz grada, na poslednjoj stanici pre ulaska u carstvo Prokletija doživljavate kulturološki šok. Idete pravo na zidine Pećke patrijaršije koja izgleda kao „uljez“ u Peći jer svojom lepotom i srednjovekovnom otmenošću odudara od sredine koja je okružuje. Kada vidite njene zidine i Pećku Bistricu koja kraj nje protiče shvatate zapravo kakav je grad bio nekada. Shvatate ko je tu zapravo uljez.

Studenti ispred Pećke patrijaršije, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Pećka patrijaršija, naš ponos, naša istorijska tapija, mesto okupljanja, mesto nastanka i verovatno naše sudnje mesto. Dokle god ona u svom sjaju stoji na tom mestu i u našem vlasništvu dotle će postojati srpski narod. Sestrinstvo patrijaršije na čelu sa mati Haritinom se hrabro drži i da nije bilo odvažnosti sestara 1999. godine, a posebno tog zloglasnog 17. marta 2004. i njihove odluke da ni po koju cenu ne napustaju patrijaršiju mi danas verovatno ne bismo imali koga i šta da posetimo. Oni koji ne znaju ni za Boga ni za milost bi to pretvorili u muzej koji bi samim tim izgubio svoju dušu.

Šam-dud star skoro 800 godina, Pećka patrijaršija, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Šam-dud posađen rukom srpskog arhiepiskopa Save drugog, sina Stefana Prvovenačnog koji skoro 800 godina plodotvori i pod čijim je krošnjama doneta odluka o seobi Srba 1690. godine, bi verovatno polako tinjao u vatri. Kao što su mnogi manastiri tinjali tih dana. No, eto Božija volja i hrabrost sestrinstva nisu dozvolili da patrijarh srpski izgubi svoj tron, egzarh pećki svoju kuću, a srpski narod svoju dušu i identitet. Pećka patrijaršija i dalje je na svom mestu gde je opstajala vekovima, a hrabri činjenica da je sestra Mardarija tog dana u obilazak patrijaršije povela preko 150 ljudi koji su došli sa svih srpskih strana od Like, Srema, Hercegovine, preko Crne Gore do Šumadije.

VISOKI DEČANI
Nakon obilaska Pećke patrijaršije, grupa hodočasnika nastavila je dalje put ka najvećem manastiru srpske srednjovekovne umetnosti, zadužbini Stefana Dečanskog – Visokim Dečanima. Ispred kapija manastira se nalazi punkt KFOR-ovih snaga koji pazi i motri na manastir i one koji u njega žele da uđu. U pitanju je mešana formacija Austrijanaca i Italijana koji se na određeni vremenski period smenjuju. Potreba za zaštitom manastira nikada nije prestala što dovoljno govori u kakvom se neprijateljskom okruženju nalazi najveći i najznačajniji biser srpske srednjovekovne umetnosti. I koliko god da deluje tužno činjenica da će vam neki stranci zatražiti ličnu kartu pre no što kročite u dvorište manastira, utoliko je i dobro to što je on pod kakvom-takvom zaštitom od albanskih ekstremista.

Međutim, i među njima postoji jedna kulturološka, mentalitetska razlika. Austrijanci su, narodnim jezikom rečeno, „hladni kao kamen“. Vide i primećuju koliko je manastir star, lep i važan za svetsku kulturnu baštinu ali tu se svako ispoljavanje njihovih emocija završava. Sa italijanskom formacijom je već drugačije – taj njihov južnjački mentalitet, osećaj za estetiku i lepotu, emotivnost i, što je najvažnije, hrišćanska vera im daje dovoljno jak razlog da oni zaštitu manastira ne shvate kao čisto „odrađivanje posla“ već i kao jednu moralnu i versku dužnost. Jer Dečani su koliko srpski toliko i svetski. Samo ne mogu i nikada ne smeju biti kosovsko-albanski.

Punkt KFOR-ovih snaga ispred ulaza u manastir, Dečani, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Prošao sam i video mnoga sveta mesta i u Srbiji i van nje ali nigde i nikada nisam doživeo veću svetost i jedan poseban doživljaj kada samo nogom kročim na onu uredno pokošenu travu koja okružuje manastir i koja mu daje jednu nestvarnu estetsku dimenziju. Samo kada pogledate u njega vidite svu njegovu impozantnost, raskoš, uzvišenost, estetsku perfekciju. Mnogi istoričari umetnosti kažu da je freskopis manastira vrhunac srednjovekovonog slikarstva. A on stoji kao da je juče zidan, netaknut i neoštećen iako su mnoge sile prošle tuda. Kada uđete unutra zaboravite na sve svoje brige i probleme i kao da se Božija blagodat spusti na vaše telo i duh. Odjednom više niste umorni od napornog puta, odjednom osetite ono za čim svi mi danas vapimo – smirenost. Miris tamjana zaokuplja vaše nozdrve čim preskočite mermerni prag i taj momenat je ono što apsolutno nijedna reč ovog teksta ne može da opiše niti da dočara čitaocu. Izvinjavam se na tome, jer sve i da sam Ivo Andrić piše ove redove ne možete to da shvatite. Prosto morate otići tamo.

Velelepni manastir Visoki Dečani, zadužbina Stefana Dečanskog, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Zapravo, odlazak u Dečane je jedna od onih stvari koje, ako vam je stalo do toga što ste Srbin, morate ispuniti u svom životu. Morate videti taj ikonostas, tu senku koja se probija kroz visoke prozore, tu Božiju blagost kada priđete kivotu svetog kralja Stefana Dečanskog. Odmah tu do oltara položeno je njegovo mironosno, netruležno telo kojem svi posetioci prilaze  i celivaju sa dubokim strahopoštovanjem. A ako ljubazno zamolite i jeromonaha Petra možda ćete dobiti jedinstvenu priliku da pomirišete i sveto miro. Otac Petar je obično taj koji dočekuje goste i koji sa posebnim ključem otključava kivot za sve znatiželjne koji bi želeli da udahnu mir i spokoj u svoje duše.

Unutrašnjost manastira Visoki Dečani, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Kada okrepite dušu, okrepićete i telo domaćim proizvodima bratstva manastira bez kojeg bi život u Metohiji za Srbe bio gotovo nemoguć. Njihova domaća limunada, manastirska rakija, med, sirevi i pre svega čuveno metohijsko vino je poseban doživljaj za vaša čula. U starom Miloševom konaku, dok ispijate to vino i dok ste zagledani u četinare koji filtriraju sunčeve zrake ka mermeru Dečana, vi shvatate koliko je Srbija bogata i koliko je njena istorija značajna. Baš na tom mestu dok odmarate oči osećate sreću što su naši svetorodni vladari svetu darivali jedan ovakav biser. Mnogi koji su bili prvi put u manastiru nisu mogli da prestanu da se dive njegovoj lepoti. Taj osećaj je neprocenjiv.

POSETA DECI ORAHOVCA
A onda je usledilo ono pravo, ono što je bio primarni motiv humanitarne akcije mog Centra za međunarodnu javnu politiku. Pravo iz Dečana zaputili smo se ka jednom čuvenom i herojskom mestu Orahovac. Nakon ratova sve što je bilo srpsko proterano je u gornji deo do kojeg morate ići zaobilaznicom. Dakle, Srbi ne mogu, odnosno, ne smeju da do svog naselja da dođu putem kroz grad već moraju ići sporednom magistralom. To su takozvane nevidljive granice na Kosovu. Kao što kod jednog dela u Kosovskoj Mitrovici prestaju da budu dominantne srpske zastave, a počinju albanske tako je i u Orahovcu uspostavljen nevidljivi, diskriminatorski i, po svim parametrima, fašistički mehanizam kretanja.

Radomir Jovanović (levo) i Aleksandar Klarić (desno) iz Centra za međunarodnu javnu politiku sa decom, Orahovac, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Zamislite da je mesto u kome boravite vaš centar univerzuma i da vam je dozvoljeni radijus kretanja jedna ulica u krugu od 200 metara. Sve izvan toga spada u rizično kretanje. Zamislili? U redu, sada zamislite da vas je neprijatelj potpuno izbacio iz grada i doveo do vrha odakle nema nazad i da vas konstantno godinama unazad suzbija sa vaše leve i desne strane masovnim naseljavanjem. Suzbijanjem radijusa kretanja stvara se jedna vrsta psihološkog pritiska koji u glave preostalih Srba ubacuje samo jednu misao – „Vi niste ovde dobrodošli! Idite odavde, ovo je naše“. Jedna mala ambulanta, jedna lokalna, mala prodavnica i jedna škola – to su jedine institucije i jedina rasploživa radna mesta za preostalih 300 Srba u ovoj, po svim odlikama, pravoj enklavi, odnosno getu kakav se danas retko gde može sresti u „civilizovanoj“ Evropi 21. veka.

Studenti sa decom Orahovca i nezaobilaznom zastavom Srbije, Orahovac, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Na kraju, tu je vrlo važan momenat – kamere. Iz nekadašnje policijske stanice SRJ, odnosno sadašnje stanice takozvane Kosovske policije, se 24 sata prati šta se dešava u ovom preostalom delu Orahovca sa srpskim življem. Dakle, na sve ono gore dodajte i konstantnu prismotru policije. Kada neki albanski dečak napadne srpskog dečaka i kada se Srbi požale privremenim institucijama zamislite – kamere ne rade. Nema dokaza, nema intervencije. No, ako se neko slučajno drzne da dođe i obiđe meštane ili ako se, ne daj Bože, otpeva i koja srpska pesma, onda kamere rade, sve se prati i snima i sve se negde beleži.

Deca sa paketićima koje je pripremio Pepsi, Orahovac, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

No, i pored svega toga mi smo se drznuli da ih posetimo. Trideset mladih ljudi, studenata okupljenih oko moje ideje da Centar razvija humanitarnu stranu i da pomaže ugroženima, puna srca ušlo je u Orahovac. Trebalo nam je skoro 14 sati iz Beograda, i put je bio malo naporniji ali onog momenta kada smo kročili nogom u njihov kraj videli smo 70 mališana (i rečima – sedamdeset mališana!) kako nas razdragano čekaju. Odjednom je ta jedna, jedina ulica u kojoj meštani mogu koliko-toliko slobodno da šetaju postala puna kao košnica. Sve što je srpsko skupilo se da nas dočeka. Deca su se okupila i zapevala čuvenu pesmu Gavrila Kujundžića „Orahovcu bašto rajska“ sa sve zastavom koju smo ponosno istakli pred te kamere. Neka ih, neka gledaju i neka čuju! Ako oni mogu da se drže zajedno, možemo i moći ćemo i mi. Taj momenat ostaje zauvek u sećanju. Taj ponos dok dečica iz sveg glasa kliču svom Orahovcu i svojoj Srbiji i dok se niz obraze devojaka i momaka slivaju suze se ničim ne može platiti. Podelili smo im paketiće, a zatim smo obišli njihovu Osnovnu školu „Dositej Obradović“ i Gimnaziju Orahovac kojima smo donirali set za biologiju čime smo opremili njihov skromni kabinet.

Radomir Jovanović u igri sa mališanima, Orahovac, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Kažu nam deca – „Provociraju nas, hoće da nas proteraju ali mi se ne damo. Nećemo da ih diramo prvi, sklanjamo se od nevolja i čekamo da nas neko poseti i da nam neko pomogne. Mi smo mali, ali znamo da volimo našu Srbiju, jer drugu zemlju nemamo“. U onoj otužnoj atmosferi gde su njihove komšije na samo 50-ak metara od nas krišom i ljubomorno gledali našu slogu i ljubav mnogi nisu mogli da zadrže suze. Igrali smo košarku i odbojku, bodrili ih, rekli im da ne odustaju, da se obrazuju i postanu svoji ljudi, a mi smo im obećali da ćemo se truditi da se istina o njima i njihovim ugroženim ljudskim pravima čuje svuda gde članovi Centra deluju i rade. Za početak da se ljudi u Srbiji upoznaju sa njihovim svakodnevnim patnjama i mukama. Jer oni ne mogu otići na kafu, ne mogu izaći do grada i, zapravo, ne mogu izaći nigde van svog sela sami. To je slika i prilika poratnog stanja na Kosovu i Metohiji.

OD ZOČIŠTA DO VELIKE HOČE
Uz pesmu i suze smo se rastali od njih i zaputili se ka manastiru Zočište, posvećen Svetom Kozmi i Damjanu. On je do temelja bio srušen od strane lokalnih albanskih ekstremista iz obližnje Opteruše 1999. godine. U manastiru se čuvaju delići moštiju ovih svetaca i zbog toga on ima čudotvorna dejstva. Prema rečima tamošnjeg bratstva mnogi Albanci dolaze da traže oprost i da im se očita molitva za zdravlje jer su njihove porodice doživele tragične sudbine.  Manastir je kasnije u potpunosti obnovljen od istog kamena, tako da danas izgleda jednako lepo kao i pre rušenja. Ikona Svetih Vrača Besrebrenika Kozme i Damjana nađena ispod ruševina danas je restaurirana i nalazi se na istom mestu gde je i bila. Zbog svega toga ovaj čudotvorni manastir je „manastir feniks“ i predstavlja simbol obnove, simbol nade i zahvaljujući Božijoj volji i želji bratstva da se bogosluženje nastavi, on je i dalje živ pa i dalje privlači brojne hodočasnike.

Manastir Zočište obasjan suncem, Zočište, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Odatle smo se uputili pravo u još jednu obližnju srpsku enklavu u kojoj se proizvodi to čuveno metohijsko vino. Velika Hoča je još za vreme Nemanjića bila nadaleko poznata po najkvalitetnijem grožđu od kojeg se pravilo prvoklasno vino. Predanje govori da su postojali vinovodi koji su vino dovodili pravo do dvorova Nemanjića. U ovom malom selu od nekih 600 preostalih Srba ima preko 85-oro dece što je takođe podatak za ponos. Oni su okupljeni u Osnovnoj školi „Svetozar Marković“ kojoj smo donirali laptop sa pratećom opremom. Ispred škole poklon je primio direktor Marko Spasić.

Za razliku od urbane sredine kakva je Orahovac, ovde je reč o malom selu punom istorije. Veliku Hoču, koja je i metoh Hilandara, nazivamo još i srpskom Svetom Gorom jer se na njenoj teritoriji nalazi čak 12 pravoslavnih crkava. Jedno je od retkih mesta gde su se Srbi održali i nakon rata 1999. Iako je broj od nekadašnjih 1.500 ljudi spao na sadašnjih 600 činjenica da se još uvek deca rađaju i da se meštani drže zajedno i žive u skladu daje razloga za nadu da će srpski narod opstati ovde i da će izdržati sve pritiske koji postoje. A oni su svakako ogromni budući da su sva okolna naselja naseljena samo Albancima.

Učenici Osnovne škole „Svetozar Marković“, Velika Hoča, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Zbog svega toga rešili smo da zanoćimo u ovom jedinstvenom kulturno-istorijskom kompleksu. S obzirom da je smeštaj bio po privatnim kućama, hodočasnici su mogli da se direktno uvere u način života ljudi koji žive u ovom selu. Tu su na delu mogli da vide svu njihovu skromnost, njihovu veru i njihovu prelepu i vaspitanu decu. Ponovo je, kao i u Orahovcu, bilo jako emotivno veče za sve nas s obzirom da devojčice nisu htele da se odvoje od devojaka, a dečaci od momaka. Na kraju smo svi zajedno na obližnjem terenu igrali fudbal kao da se oduvek znamo, kao da smo oduvek bili tu. Ta jurnjava za loptom, ta bezbrižnost je nešto što je njima više od bilo kakvog laptopa bilo potrebno. Osećaj da nisu sami, da nisu prepušteni sami sebi, da postoji neko ko brine o njima – to je ono čemu se svi Srbi na Kosovu i Metohiji raduju. To je ono što ih hrabri da i dalje svojim prisustvom čuvaju tapiju na našu južnu pokrajinu.

PRIČA O SVETIM ARHANGELIMA
Iz Hoče smo u nedelju ujutru (31. marta) krenuli pravo u Dušanove Svete arhangele gde je liturgiju služio jeromonah Isidor iz Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija u Prizrenu budući da je iguman Mihailo bio na hadžiluku u Jerusalimu. Od nekadašnjeg manastira danas su ostali samo temelji, dok je od kamena manastira u centru Prizrena izgrađena Sinan-pašina džamija. Nažalost, Dušanova zadužbina se nije očuvala u originalnom izdanju jer su ga porušili Turci, ali je samo jakom voljom igumana, oca Mihaila ovaj manastir ponovo zaživeo. Tokom martovskog pogroma prostorije manastira su bile jako oštećene, dok je otac Hariton doživeo strašnu sudbinu – njega su prvo oteli Albanci, da bi na kraju bilo pronađeno njegovo obezglavljeno telo. No, i sve to, što smo nedavno imali prilike da gledamo u Palmiri i širom Sirije, nije uspelo da pokoleba Srbe da napuste ovaj prostor. Danas se tu, hvala Bogu, nalazi velelepni Dušanov konak u kojem često noće posetioci i hodočasnici. U njemu se odvija služba, dok se po lepom vremenu služba može odvijati i unutar zidina porušenog manastira.

Manastir Sveti Arhangeli, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Prvobitno je bilo planirano da Dušanova zadužbina zaseni sve do tada viđene crkve i bude njegovo najveće zadužbinarsko dostignuće. Njegova carska titula i položaj najuspešnijeg srpskog vladara svih vremena su nalagali da njegova zadužbina bude i najgrandioznija. Iako mu se želje nisu do kraja uslišile siguran sam da je car Dušan zadovoljan kada vidi dostojnog oca Mihaila, iskušenika i, uskoro oca, Ratka i drugu braću koja nisu dozvolila da manastir zamre. Jer kako dozvoliti da se mesto gde je prvobitno sahranjen car Dušan prosto ugasi? Kako bismo kao narod smeli da se pogledamo u oči?

Grobno mesto cara Dušana čije su mošti 1968. godine prenete u crkvu Svetog Marka u Beogradu, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Privremene institucije samouprave u Prištini su ovo mesto proglasile arheološkim lokalitetom te se iz tog razloga ne može krenuti u ponovnu izgradnju i obnovu manastira. Otac Mihailo je uložio napore da se ipak otpočne sa radovima i radovi su počeli međutim tuđinska sila ne dozvoljava da se posle toliko godina ponovo gradi Dušanova zadužbina. Znaju oni vrlo dobro čija je to zemlja i čiji je to spomenik. Znaju i zato ne žele da im se kvari privremena „bajka“ koju žive. Znaju da oni nemaju ništa sa time i zato na lukave i perfidne načine pokušavaju da opravdaju svoje necivilizacijske poteze nadajući se da će Srbi prvi popustiti. Kako bi ih u tome samo ubrzali vrlo često možete videti posete mladih albanskih „naučnika“, „arhitekata“, studenata „arheologije“ koji oskudno i nedostojno obučeni dolaze u manastir da tobož nešto istražuju i gledaju. Zapravo se iza brda valja dugoročni plan kosovskih Albanaca da se celokupna srpska istorija, pretvori najpre u „srednjovekovnu“, a zatim u „kosovsku“. Iz brojnih „fabrika laži“ stvara se kampanja da se od srpskih viševekovnih tragova stvore neutralni „muzeji“ ali bez pominjanja srpskog imena.

Hodočasnici sa ocem Isidorom u dvorištu Svetih Arhangela, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Međutim, manastir nikome nije zatvorio vrata, pa tako ni njima. Neka oni dolaze, neka gledaju i neka misle šta hoće, ali je od svega mnogo bitnije koliko tura će doći na konak i doručak iz Kragujevca, Beograda, Knina, Trebinja, Novog Sada, Nikšića, Podgorice i drugih srpskih gradova. Dokle god Srbi posećuju Dušanove Arhangele i dokle god neumorne pomoćnice prave izvanredne posne obroke nakon liturgije i sve dok otac Mihailo ima kome da uputi svoje oštroumne i mudre reči utehe i ohrabrenja dotle će car Dušan biti ponosan na svoje potomke. Prošla su mnoga iskušenja, mnoga tek nadolaze ali kameni most na Bistrici mora da gazi srpska noga. U protivnom, crno nam se piše.

PRIZREN – DUŠANOV CARSKI GRAD
Iz suncem obasjanih Svetih Arhangela stigli smo u onaj grad. Da, baš taj grad. Carski grad, Dušanov grad! Prizren! Sam odjek njegovog imena ima u sebi nešto epsko, srednjovekovno, nešto sveto. On je nekadašnje i buduće sastajalište Srba ma gde se oni nalazili. To su momci iz Beogradskog sindikata već lepo rekli i ponovo aktuelizovali onaj stari pozdrav – Dogodine u Prizrenu! Samo što mi nismo čekali toliko već smo odmah došli u grad na Bistrici. A tamo… 20 stepeni, prelep sunčan dan dok se iza kamenog mosta preko reke izdiže još jedan planinski div, svedok junačkih borbi naše vojske, kota preko koje dušmanin nije mogao dalje – Paštrik. Bolji dan nismo mogli da odaberemo jer smo imali priliku da doživimo Prizren u punom sjaju. Carska Dušanova prestonica je grad spomenik i jedan od najlepših balkanskih gradova, ako ne i najlepši. Blaga, mediteranska klima, otmenost i lepota koja i posle rata nije iščilela jeste ono što privlači mnoge turiste.

Kameni most na Bistrici, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

No, mi nismo došli u Prizren zbog trilećea ili sladoleda, već da mlade studente upoznamo sa Starom Srbijom i sa onim što mi kao narod imamo. Prva stanica nam je bila Bogorodica Ljeviška, jedna prelepa crkva koja zbog nakaradne okolne arhitetkture i namenski podizanih višespratnica izgleda kao nešto što kvari novokomponovanu albansku gradsku sredinu. Reč je o zadužbini kralja Milutina iz 14. veka koja se danas, pored Visokih Dečana, Pećke patrijaršije i Gračanice nalazi pod zaštitom UNESKO-a kao srpsko srednjovekovno kulturno nasleđe. Tokom martovskog pogroma Albanci su pokušali da demoliraju crkvu tako što su unutra spaljivali gume želeći valjda da u potpunosti unište sve unutrašnje freske. I dobrim delom su uspeli u tome. Veliki deo unutrašnjosti je u potpunosti uništen, a garež od dima i vatre se oseća i danas. Mnoge ikone su bušene raznoraznim predmetima kako bi se što više oštetile, međutim UNESKO je uspeo da delimično obnovi ovu crkvu i te rupe koliko-toliko popuni. Sama Božija volja nije dala da se jedna od najlepših prikaza Bogorodice sa Isusom uništi u potpunosti već je ona i pored svega ostala očuvana.

Čuvena freska Bogorodice Ljeviške u istoimenoj crkvi, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Novi Standard)

Takođe, na samom ulazu u crkvu možete naići na čuvenu fresku Stefana Nemanje sa raširenim rukama pored koga se nalaze Sveti Sava i Stefan Prvovenčani. Ispod njih se nalazi u grb Nemanjića da svedoči o jednom slavnom vremenu. Bogu hvala, crkva je još uvek živa i o njoj se stara otac Đorđe, jedan od preostalih 20-ak Srba u ovom gradu. A nekada je tu bilo i preko 10.000…

Ikona Stefana Nemanje, crkva Bogorodice Ljeviške, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Ispred manastira, zanimljivo, još jedan punkt KPS-a koji ovu crkvu „čuva“ od nekoga. S obzirom da su brojni „istoričari“ često dolazili kod oca Đorđa da tvrde kako je Ljeviška zadužbina nekakve albanske dinastije Nimani on je crkvu zaključao tako da sada dolazi povremeno kada ima pokloničkih tura ili kada se održi po koje bogosluženje. Međutim, dva dana je mnogo da prođe da crkva ne bude zatrpana đubretom. Na samom ulazu u pridvorni deo crkve stoji jedna žičana ograda koja sprečava đubre da dođe do samog ulaza. Prolaznici imaju običaj da kada popiju flašicu vode ili pojedu čokoladicu, taj isti otpad nonšalantno bace kroz otvore te ograde. Tako da otac Đorđe mora povremeno i da čisti crkvu od nekih, uglavnom mlađih ljudi. Naravno, crkva je i dalje opasana bodljikavom žicom jer se nalazi u samom centru grada, nedaleko od opštine Prizren u takozvanom kosovskom sistemu. Putokaza do nje, naravno, nema iako je pod zaštitom UNESKO-a u koji tzv. država Kosovo žarko želi da uđe. Prvo su je palili, a sada je svojataju želeći da pred svetom predstave svoju „kulturu“ i nešto što nije njihovo. To im nikada ne smemo dozvoliti!

Crkva Bogorodica Ljeviška, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Iz Ljeviške smo otišli u Saborni hram Svetog Đorđa, još jednu velelepnu crkvu koja je takođe bila porušena u martovskom pogromu ali koja je danas obnovljena. Zahvaljujući donacijama i prizrenskih Srba i brojnih drugih donatora obnovljena je kompletna drvenarija i uopšte unutrašnjost crkve, postavljeni su polileji, a uskoro će, što je još jedna radosna vest, celokupna crkva biti freskopisana. Korak po korak, ona vraća svoj prvobitni izgled. Njenu ambijentalnu celinu jedino kvare kafići koji su smešteni tik uz samu ogradu i gde se pusta muzika ali čak ni to ne može da pokvari jedinstveni mir koji postoji čim se sa gradskih ulica pređe u veliko dvorište crkve. Nalazi se u samom gradskom jezgru, nedaleko od Sinan-pašine džamije koju smo već pominjali.

Saborni hram Svetog Đorđa, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Odmah nedaleko odatle nalazi se i Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija u kojoj se u septembru očekuje osma generacija učenika. Bogoslovija je takođe stradala tokom pogroma, no danas izgleda lepše nego ikada. Zadužbina Sime Andrejevića-Igumanova obnovljena je u potpunosti i zaista izgleda impozantno. Danas se u njoj školuju budući bogoslovi, škola funkcioniše besprekorno i za sada nema većih problema kako u Bogosloviji tako ni u samom Prizrenu. U Prizrenu možete slobodno da prošetate, lokalni meštani znaju srpski i možete ga slobodno pričati. Apsurdno je što je ova rečenica uopšte morala da se naglašava ali situacija na Kosovu je prosto takva.

Hodočasnici ispred Bogoslovije Svetog Kirila i Metodija sa ocem Isidorom, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

U Peći ili Đakovici biste već morali dva puta da razmislite da li ćete progovoriti reč na srpskom. Štaviše, u Đakovici se sa smrću Nadežde Isailović (od milošte nazvane baka Nada) decembra 2018. godine, broj Srba u celom gradu smanjio na tri – dve monahinje i jednu staricu. Baka Nada je sahranjena u dvorištu manastira jer nije imala kud. Krug manastira je njihov slobodni prostor i njihovo konačno odredište. Đakovica je prosto grad zabranjen za Srbe. Iako su Albanci tu oduvek imali dominantnu većinu (Srba je bilo nekih 7 odsto okupljenih oko srpske ulice u kojoj danas nema nijednog Srbina) sada je taj broj Albanaca gotovo stoprocentan. Taj manastir ostaje kao jedina nada da se neće apsolutno zatrti svaki trag srpskog postojanja u ovom gradu. Slična situacija je i u Peći.

Mušutište, Suva reka, Drenica, Srbica, Podujevo, Kačanik, Dečani….sve su to mesta u kojima postoji nepatvorena i neobjašnjiva mržnja prema svemu što je srpsko. U Prizrenu je situacija, ipak, malo drugačija. To je grad trgovaca, zanatlija, zlatara, učenih ljudi i grad koji je ipak zadržao neki vid multikulturalizma i dostojanstva…u gradu ima i Turaka, Bošnjaka, Aškalija, Goranaca, pa ako možemo reći i Srba. Prizrenci su oduvek za sebe govorili da su gospoda što se u nekoj meri održalo i danas s obzirom da bez ikakvih problema možete naručiti trileće u kafiću na srpskom jeziku.

Svesni su i oni da je Prizren kolevka srpske krune i biće prijatni prema vama sve dok ste turisti. Vi ćete doći, biti tu neko vreme, ali oni na kraju očekuju da vi odete. O bilo kakvom povratku u ovom momentu nema ni govora. Protekle godine (s obzirom da smo prvi put nosili pomoć proteklog marta) sa nama je bila žena koja je, dok smo se vozili autobusom po Prizrenu, rekla da smo upravo prošli pored njene kuće. Dvadesetak godina nije smela da dođe u svoj grad i kada je konačno došla tamo je videla da iz nje izlaze njoj neki nepoznati ljudi. Dokumenta od kuće su i dalje u njenim rukama, žalila se nebrojeno puta privremenim kosovskim institucijama međutim nije uspela u nameri da povrati svoju kuću. Nju su uzurpirali Albanci. Prosto su ušli unutra, proterali ih oružjem i nastanili se kao da je to njihovo. A takvih primera je mnogo.

Pogled na Paštrik sa tvrđave Kaljaja, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Na kraju, morali smo da se popnemo i na čuvenu Kaljaju. E, to je tek doživljaj. Kakav je to pogled! Čini vam se stojite uporedo sa zabelelim Paštrikom i da ste mu jednaki. Ispod vas su vekovi. Uzburkana Bistrica kao da seče grad na pola dok se kaldrmisane uličice usecaju jedna u drugu. Kada odozgo gledate na dole i dok se svež planinski vazduh sudara sa sve toplijom mediteranskom klimom, ispred vas se javljaju Dušanovi vojnici, budi vam se sećanje na ono što ste čitali u istorijskim udžbenicima o Dušanovom carstvu. Odjednom možete da zamislite onaj čuveni Dušanov barjak kako se vijori tu odmah pored vas na tvrđavi. Odjednom vidite kralja Petra kako sa setom u očima ostavlja svoju krunu u Bogosloviji da čeka povratak i oslobođenje. Ostavlja je tamo gde je ona oduvek i bila! U glavi vam odjekuju stihovi:

Hej, anđeli će crkvicu da spuste,
nasred stara Dušanova bela grada“.

Atrijum crkve Svetog Spasa, Prizren, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Tog momenta vi opažate i Bogosloviju i crkvu Svetog Đorđa i Bogorodicu Ljevišku i crkvu Svetog Spasa i crkvu Svetog Nikole i crkvu Svete Nedelje i shvatate punu suštinu pesme „Crven cvete“ koja se sada sve više peva. Shvatate i zašto se „Dogodine u Prizrenu“ sve više čuje među ljudima koji vole svoju zemlju ali i među onima koji na sami pomen ovog pozdrava dobijaju autošovinističke ospe. Ume duša da zaboli kada shvatite da tu ispod vas nema Srba i da na Kaljaji čujete uglavnom samo neki tuđinski, nemušti jezik. Ali nije slučajno obnovljeno sve što je uništeno i nije slučajno sve više Srba koji posećuju ovaj grad. Nije slučajno što se tu, u atrijumu crkve Svetog Spasa na putu ka Kaljaji svake godine održava festival srednjovekovne muzike. Nije slučajno ni to što je Dušanov konak u Arhangelima gotovo svakodenvno popunjen. Sve su to stvari koje nikada ne smemo da zaboravimo, pa neka ideja koju su opevali momci iz Sindikata i dalje živi.

GRAČANICA I GAZIMESTAN
Naš put je dalje išao ka Gračanici, toj Milutinovoj lepotici koja se za razliku od drugih manastira nalazi u prijateljskom okruženju, među svojima. U njoj je freskopisan svaki dan u godini što je čini pravim svetskim biserom, a zna se da Milutin nije štedeo novca da je uradi tako da ju je nemoguće iskopirati. Unutrašnjim zidovima dominira ta čuvena vizantijska plava, opšte je poznato da se kilogram te boje plaćao kilogramom zlata. Možete zamisliti samo koje je to bogatstvo. Boja se direktno nanosila na malter što je još jedna od specifičnosti ovog manastira. U samom njegovom centralnom stubu na visini od metar i po nalaze se jedna vrata i jedna mala prostorija u kojoj je Simonida pratila liturgije. Unutra možete videti  lozu svetorodne dinastije Nemanjića, možete videti prikaz raja i Strašnog suda kao i jednu tablu o srpsko-francuskom prijateljstvu uzidanu u stub manastira nakon oslobođenja u Prvom svetskom ratu. To je samo jedan delić šta sve možete videti, a već sam vam i previše otkrio. Za sve ostalo morate otići u ovo mesto gde se i dalje pored spomenika Milošu Obiliću vijori srpska zastava.

Studenti ispred manastira Gračanica u istoimenom mestu, 31. mart 2019. (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Posetu južnoj srpskoj pokrajini završili smo obilaskom Gazimestana, dok vidovdanskog sastajališta svih Srba. Verovatno ste više puta u svom životu zapevali:

U nebo gledam
prolaze vekovi,
sećanja davnih
jedini lekovi.
Kud god da krenem
tebi se vraćam ponovo,
ko da mi otme
iz moje duše Kosovo“.

A znate li kako je popeti se na vrh gazimestanske kule i zapevati to dok se pred vama prikazuje čitavo Kosovo polje? Znate li kako je lep doživljaj kad se srpska trobojka zaleprša na vetru dok iza vas u pozadini „čujete“ nalet srpske vojske na sultanov šator? Za taj osećaj morate doći na Gazimestan.

Hodočasnici ispred spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu, Kosovo Polje, 31. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Puni ponosa ušli smo u autobus i nastavili ka Leposaviću i dalje prema Beogradu. Unutra sam video samo srećna i ozarena lica. Pomalo umorna, ali srećna! Ljudi su pričali kako im je bilo u Orahovcu, razmenjivali su utiske. Govorili su kako nisu nikada osetili toliku količnu emocija niti takav patriotski naboj kao kada su kročili tamo gde nas uče da je opasno kročiti nogom. Obilazio sam autobus i posmatrao ih jer mnogi nisu verovali šta su doživeli niti gde su upravo bili. Shvatili su da su njihove muke i svakodnevni problemi, dileme i brige beznačajni u odnosu na brige koje imaju deca i žitelji Orahovca i Velike Hoče.

Uvideli su da je ta beogradska žurba, ta jurnjava preko pešačkog prelaza na crveno kako bi se negde „stiglo“ zapravo isprazna kada se samo dosete da tamo negde neki ljudi možda nisu ni čestito videli semafor. Razumeli su da su, kada svakoga jutra na miru, bez straha, na terasi svog stana ili kuće ispijaju kafu, oni zapravo srećni. Uvideli su da ne mogu da se žale zbog toga što je 17-ica prepuna ili što im taksi kasni čitavih pet minuta. Tamo neka deca o tom i takvom životu mogu samo da maštaju. Ta deca jedino znaju za svoju ulicu i svoje drugare smeštene u krugu od 200 metara. Oni ne mogu da otrče do nekog vulkanizera da im napumpa izduvanu loptu, niti mogu sa drugarima da prošetaju do nekog parkića. Njihov život je tu, sabijen između ljubavi prema Srbiji i netrpeljivosti brojnih njihovih komšija kojima smeta i to malo parče zemlje kojom hodaju. Iako su prisvojili sve, smetaju im Srbi koji se ne uklapaju u njihov koncept etnički čiste Velike Albanije. Orahovčani su ljudi čelične volje ali su i dalje ipak samo ljudi koji imaju svoje strahove. A ti njihovi strahovi su opravdani.

Studenti u igri sa decom, Orahovac, 30. mart 2019. godine (foto Katarina Steljić/Novi Standard)

Stoga smo mi tu da ih posećujemo, da im pomažemo i da im se nađemo u nevolji. Samo moramo malo da se podsetimo da se kao narod držimo zajedno. Previše se delimo dok nas drugi hoće da podele. Tu mora da proradi srpski inat i da se kaže – dosta je! Mi nemamo nikoga drugog osim nas samih. Moramo međusobno da se ispomažemo i da čuvamo sećanje na naše pretke i našu veličin. Ako tako ne bude, neće biti ni Prizrena ni nas. I zato da ne čekmo dogodine, već sutra u Orahovcu, Velikoj Hoči, Štrpcu, Goraždevcu, Vidanju, Babinom mostu, Osojanu, Prilužju i naravno, u Prizrenu. Samo tako će ideja živeti, samo tako imamo pravo da kažemo – Dogodine u Prizrenu.

Na samom kraju želim da se zahvalim Kancelariji za Kosovo i Metohiju bez čije podrške ovaj put ne bi bio moguć, zatim, Aleksandru Vojnoviću i prijateljima iz kompanije „A&P“, ovlašćene punioince za brend „Pepsi“ koji su prepoznali značaj naše akcije i obezbedili lepe poklone za đake, mom prijatelju Aleksandru Klariću, predsedniku Centra za međunarodnu javnu politiku na pomoći tokom organizacije samog puta kao i Katarini Steljić, članici Centra na neverovatnim fotografijama. Ogromnu zahvalnost dugujem i Studentskom parlamentu Pravoslavno bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Studentskom domu „4. april“ iz Beograda, Oliveri Radić, učiteljici i novinarki iz Orahovca, Marku Spasiću, direktoru OŠ „Svetozar Marković“ u Velikoj Hoči, Negovanu Mavriću, našem domaćinu u Hoči i svim ocima, braći i sestrama iz naših manastira na gostoprimstvu.

Kao posebnu čast i priznanje za ovaj naš rad ističem i činjenicu da je o našoj humanitarnoj akciji izvestila čak i Mitropolija crnogorsko-primorska i njen radio Svetigora koji je nam je posvetio veliku pažnju. Takođe, vest o ovoj poseti objavili su Tanjug kao i radio Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke Slovo ljubve. To je prava kruna humanitarne akcije u organizaciji Centra za međunarodnu javnu politiku i jasan pokazatelj da su naše namere iskrene, čestite i pune ljubavi prema Srbiji. A to, verujte, nema cenu!

 

Radomir Jovanović je jedan od osnivača i član Upravnog odbora Centra za međunarodnu javnu politiku koji je na ovom proputovanju bio i vođa puta. Ekskluzivno sa Kosova i Metohije za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard