Si Đinping u italijanskom “šopingu”

Sporazumi koje je Si potpisao u Italiji mogli bi biti okidač globalnog geopolitičkog tektonskog pomeranja

Na užas Nemačke, Francuske, Holandije i drugih zemalja EU, italijanska koaliciona vlada je upravo zaključila Memorandum o razumevanju sa Kinom kako bi se Italija pridružila kineskoj Inicijativi pojasa i puta (Belt-Road Initiative – BRI), odnosno tzv. „Novom ekonomskom putu svile“. Italija je za sada jedina industrijska zemlja iz kruga G-7 koja se odlučila za Novi put svile. Kineska ponuda ima potencijal da promeni geopolitiku ne samo EU, nego i većeg dela sveta. Ključ je u tome ko kontroliše koju vodeću luku svetske trgovine.

Dok se mnogo pažnje poklanja ulozi infrastrukture za superbrze železnice u ambicioznom kineskom projektu BRI, daleko manje interesovanja je privuklo nešto što bi moglo da se pokaže kao pravi strateški geopolitički činilac u razvoju kineskog BRI – a to je sposobnost Kine da prisvoji ili stavi pod kontrolu najvitalnije luke u Aziji, Africi, glavnim delovima Latinske Amerike, a sada očigledno i u Evropskoj uniji.

Tokom Si Đinpingovog boravka u Italiji, dve strane su potpisale neobavezujući Memorandum o razumevanju povodom različitih poslovnih sporazuma između italijanskih i kineskih državnih kompanija u oblastima poljoprivrede, finansija i energetike. Zaključeni sporazumi imaju ukupnu vrednost od 2,8 milijardi dolara i obuhvataju 29 projekata, uz mogućnost proširenja do vrednosti od 20 milijardi dolara, što ipak i dalje nema snagu preokreta za ekonomski ojađenu Italiju.

Međutim, za Kinu je u srži memoranduma o razumevanju mogućnost investiranja u italijanske luke, pre svega Đenovu, a moguće i Palermo i Trst, gde će (u ovom poslednjem) kineskoj Kompaniji za komunikacije i izgradnju biti otvoren pristup kako bi preko Jadranskog mora ostvarila veze sa Centralnom i Istočnom Evropom.

Kineskom petljanju sa italijanskim vlastima se snažno protivi ne samo Vašington, nego i Brisel, a naročito Nemačka i Francuska. One tvrde da se bilateralni italijansko-kineski dogovori o razvoju luka i infrastrukture kose sa širim transportnim strategijama EU. Izglednije je da se pravi razlog protivljenju nalazi u rastućoj zabrinutosti Hamburga, Roterdama, Antverpena, pa i Belgije uopšte, da će izgubiti svoju ulogu u pomorskoj trgovini u korist Južne Evrope. Šireći svoje lučko prisustvo od Grčke u Italiju, Kina potencijalno stiče ogromnu trgovinsko-infrastrukturnu prednost u EU preko Južne Evrope.

GRČKI PRESEDAN
Po svemu sudeći, italijanska vlada se nada da će se ponoviti ono što su videli kod kineskih investicija u grčke luke, odnosno da će revitalizovati italijansku ekonomiju pretvarajući je u tranzitno čvorište između Evrope i Azije.

Godine 2016, državna Kineska kompanija za prekookeanski transport (China Ocean Shipping Company – COSCO) je kupila luku Pirej od Grčke u sklopu plana Pomorskog puta svile. COSCO je četvrta najjača kompanija za pomorski transport robe u kontejnerima na svetu i drugi najveći operater luka. Sporazum je obuhvatao izgradnju novog doka i montiranje novih kranova, što je drastično uvećalo godišnji protok kontejnera sa robom. Od 2009. kada je Kina prvi put ušla u igru, obim robe na terminalu za kontejnere u Pireju se upetostručio, a generalna trgovinska aktivnost se utrostručila.

Luka Pirej

Bez mnogo pompe, Kina je tokom proteklih par godina investirala u ključne luke širom sveta, ili ih je jednostavno kupila, u sklopu svoje ogromne infrastrukturne strategije za Inicijativu pojas i put. Prema kineskom ministarstvu transporta, kineske kompanije su u okvirima Inicijative pojas i put učestvovale u izgradnji i funkcionisanju 42 luke u 34 zemlje. Unutar EU, Kina je postojano investirala i mimo Pireja. Godine 2018, COSCO je postao vodeći investitor u drugu najveću luku za kontejnere u Belgiji, odnosno Briž. Očekuje se da će belgijska luka Briž postati novo čvorište Inicijative pojas i put. Briž je inače druga najveća luka u Belgiji posle Antverpena, a šesta u regiji La Manša i Severnog mora (podatak iz 2016). Takođe je i vodeća evropska luka za transport automobila.

Dana 22. januara 2018, kineski COSCO je zvanično sebi obezbedio koncesije za kontejner luku Briž, što je prvi terminal u Severozapadnoj Evropi gde je COSCO uspeo da ostvari kontrolni udeo vlasništva. A angažovani su i u Antverpenu i Roterdamu. Nadovezujući se na mapu kineskog pomorskog puta svile u narednih pet godina po zvaničnom objavljivanju BRI, Kina je investirala u lučke projekte širom Afrike, od Tanzanije do Južne Afrike i Maroka. Glavna je investicija u Suecki kanal – taj strateški prolaz iz Kine preko Indijskog okeana i Crvenog mora u Mediteran, ka tržištima Evropske unije. Kina je vodeći investitor u združenoj Kinesko-egipatskoj sueckoj zoni za ekonomsko-trgovinsku saradnju.

Što se same Kine tiče, ona danas poseduje sedam najvećih svetskih luka za kontejnere, pri čemu su sve one moderne, sa najsavremenijom automatizacijom. Luka Šangaj je po obimu razmene najveća na svetu, daleko premašujući Roterdam, Antverpen ili Hamburg iz EU. Dok superbrze železničke mreže golicaju maštu povodom kopnenih veza između Kine i Evroazije unutar BRI, pomorska trgovina je daleko značajnija za kinesku trgovinu. Oko 90 odsto celokupne svetske trgovine danas se odvija brodovima.

„SISTEMSKI RIVAL“ EU
Skorašnje interesovanje Kine za investiranje u italijanske luke bi trebalo posmatrati u ovom svetlu. Nedavno su EU i velike države poput Nemačke i Francuske izrazile zabrinutost povodom obima kineskih infrastrukturnih i korporativnih investicija unutar EU. Dana 12. marta je Evropska komisija izdala dokument pod naslovom „EU-Kina: Strateški pregled“. Između ostalog, u njemu se našla nova, alarmantna procena drugog najvažnijeg trgovinskog partnera EU posle SAD. U izveštaju se navodi: „Kina je, simultano, u različitim oblastima, partner, ekonomski konkurent koji nastoji da ostvari tehnološko vođstvo i sistemski rival koji promoviše alternativne modele upravljanja“.

To je prvi put da je EU na tom nivou označila Kinu kao „sistemskog rivala“. Novi dokument o EU i Kini pored ostalog predlaže da se Svetska trgovinska organizacija (STO) reformiše tako da natera Kinu da eliminiše subvencije državnoj industriji, kao i da se formira industrijska politika EU koja bi omogućila kompanijama iz EU da se bolje takmiče sa velikim kineskim državnim preduzećima. Ovaj dokument EU je samo odjek jednog dokumenta Nemačke industrijske federacije, odnosno BDI, iz januara, u kojem se navodi da Kina, pribegavajući svojim centralizovanim državnim industrijskim politikama, sada predstavlja „sistemskog konkurenta“.

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker, predsednik Kine Si Đinping i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, jul 2016. (foto Rojters)

Nemačka vlada planira da uvede nove zakone koji bi mogli da blokiraju strano preuzimanje bilo koje nemačke kompanije od strateškog značaja. To predstavlja radikalno napuštanje posleratnih tržišnih politika i ono nastupa nakon što je kineska državna kompanija kupila naprednu nemačku firmu „Kuka“ za proizvodnju automatizovanih mašinskih alata. Kuka je jedan od vodećih svetskih snabdevača robotikom, kao i sistemskim tehnologijama za fabričku proizvodnju, a pionir je strategije „Industrie 4.0“ na kojoj je Kina izgradila dobar deo svoje strategije „Made in China 2025“, sa ciljem da postane svetski lider u deset najnaprednijih industrijskih sektora.

Nemački i francuski ministri ekonomije su se udružili u pozivu Evropskoj uniji da dopusti članicama da odobre industrijska spajanja koja Brisel trenutno zabranjuje sa svog uskogrudog evropskog stanovišta. Kada se Kina pridružila STO 2001. godine, nemačka industrija je izvozila kvalitetne nemačke automobile i mašinske alate u zamenu za masovni kineski tekstil i jeftinu potrošačku robu. Ti dani su prošli. Sada je kineski auto-proizvođač „Geely“ vlasnik švedskog Volva, kao i značajnog dela akcija Mercedes-Dajmler grupe u kojoj finalizuju kupovinu odseka za Mercedes-Smart. Hemijski gigant „ChemChina“ je nedavno kupio švajcarsku Singentu (Syngenta), inače vodeću silu GMO patentiranog semenja i poljoprivrednih hemikalija. Lista sličnih primera je poduža.

“EL SUPREMO”
Rastuća zabrinutost EU povodom pojave Kine kao industrijskog rivala, sa svojim kompanijama koje proizvode i izvoze robe u kojim su evropske kompanije dugo imale prednost, tek od nedavno dovodi do otvorenih diskusija. Delimičan razlog toga je i shvatanje dobrog dela evropskih industrijalaca da mnogo hvaljena kineska nacionalna strategija „Made in China 2025“ nema za cilj samo da unapredi Kinu do nivoa najsavremenije industrijsko-proizvodne nacije, nego i da Kinu između 2030. i 2040. pretvori u svetskog lidera, u ekonomskog „El Supremo“.

Širom EU se raspplamsava strah da će ovaj uspon biti ostvaren na štetu vodećih evropskih industrijskih grupa. Nije potrebno mnogo mašte kako bi se zamislilo kako za par godina brodovi sa kontejnerima robe iz kineskih mega luka dopremaju automobile ili mašinske alate kineske proizvodnje i kineskog vlasništva kako bi se takmičili na evropskim tržištima koristeći ultra modernizovane luke Grčke i Italije.

Kada je Si Đinping otišao iz Italije kako bi se sastao sa namučenim francuskim predsednikom Makronom 26. marta, Makron je napravio neobičan potez – pozvao je nemačku kancelarku Merkel i predsednika Evropske komisije Junkera da se pridruže kako bi stvorili imidž ujedinjenog bloka pred ekonomskim izazovom koji predstavlja Kina. Dva dana pre Sijeve posete Parizu, Makron je rekao medijima da je „period evropske naivnosti“ povodom odnosa EU sa Kinom gotov. Kriptično je dodao: „Odnos između EU i Kine ne može pre svega biti trgovinski, nego geopolitički i strateški“.

Žan-Klod Junker, Si Đinping Emanuel Makron i Angela Merkel, Pariz, 26. mart 2019.

Francuska i Nemačka su se do sada odupirale bilo kakvoj formalnoj saradnji EU sa Kinom povodom Inicijative pojas i put, pa su čak i pritiskale pojedinačne članice EU poput Italije da ne prave bilateralne sporazume sa Kinom. Ali realnost je ta da je EU uglavnom disfunkcionalna u kontekstu moderne industrijske strategije. Tako Sijevi sporazumi o BRI u Italiji mogu biti okidač globalnog geopolitičkog tektonskog pomeranja.

Šta će se dešavati u budućnosti u ovom trenutku je nemoguće predvideti. Ali trenutni utisak je da Peking drži jače karte.

 

Vilijam Engdal je strateški konsultant i predavač, diplomirani politikolog Univerziteta Prinston i autor bestselera o nafti i geopolitici.

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Novi Standard