Владимир Првуловић: О аутошовинизму у Србији

Жестоки критичари српства, потенцирања српског националног и културног идентитета, утркују се ко ће више да оцрни државу у којој живе

Одакле потиче видљиви аутошовинизам у Србији? Да ли је то нормално за земљу која је кроз историју толико пута била изневерена, издата, остављена и заборављена од „савезника”? Зашто баш сада, после 20 година од злочиначког НАТО бомбардовања, о томе говоримо? Невероватно је, али истинито. У земљи која се, после Првог светског рата, у коме је била победник, одрекла своје државности и држављанства, зарад привременог југословенства, у Србији, има највише аутошовиниста у региону. Ко су ти људи, шта их мотивише, зашто живе у земљи коју презиру? Поменућемо нека могућа објашњења.

Пре тога, да скицирамо ситуацију у окружењу (бившим југословенским републикама) и у свету у погледу односа људи према земљи у којој живе. Има ли тамо аутошовиниста? Колико видимо, углавном нема. Код неких књижевника и мањег дела интелектуалне елите срећемо подсмевање и карикирање ситуације у сопственој новоформираној националној држави. Међутим, гласне и у медијима све присутније аутошовинисте не видимо. Идемо мало даље. Да ли су сви Израелци сагласни са односом њихове државе према Палестинцима, према суседној Сирији или неком другом потезу њихове државне или спољне политике? Да ли ти који другачије мисле од званичне владе испољавају аутошовинизам? Сачувај Боже, то се никада неће десити. Критике унутрашње и спољне политике изражавају се углавном у Кнесету, кроз неки критички текст, па и демонстрацијама на улици, али одрицање од интереса своје државе – никада. Слично је у Мађарској, чак и у Албанији.

У чему је онда проблем у Србији? Жестоки критичари српства, потенцирања српског националног и културног идентитета, српске осмовековне државности, утркују се ко ће више да оцрни државу у којој живе. Чини се да је највећи број таквих аутошовиниста у Београду и Новом Саду. Откуда они ту? О томе би требало предузети озбиљна социолошка и политиколошка истраживања. Осим оних који су плаћени за такав рад од међународних медијских, маркетиншких и лобистичких агенција, ту су и домаћи „мислиоци”. Добрим делом, међу њима су и разочарани преостали поборници избрисаног југословенства, а за тo они криве управо Србе.

Они не виде кривицу за разбијање СФРЈ код нових држава које су, уз помоћ Ватикана, Немачке и САД, то насилно учиниле, већ на Србији, која наводно није хтела компромисно решење. Међу њима су и присталице западних концепата демократије из држава које су нас, злочиначки, против међународног права, бомбардовале и нанеле огромне материјалне штете и опасне последице по здравље будућих генерација.

Они потенцирају да смо ми то заслужили, јер смо се супротставили понуђеној демократији у виду „Милосрдног анђела”. Они, у свом политичком слепилу, знају само оно што воле, а Србију и све српско очигледно мрзе, укључујући и српску митологију. Они млако тумаче изливе ксенофобног понашања у суседним државама, тумачећи их као „неозбиљне навијачке страсти и игре”. Насупрот томе, у Србији је, за њих, све негативно и она је крива чак и за изливе национализма код суседа. Само недостаје цитирање књиге „Месечари” аустралијског историчара и професора на Кембриџу Кристофера Кларка, у којој је аболирао Немце, а Србе прогласио за кривце за оба светска рата. Зато је ова срамна књига, само у Немачкој, продата у 250.000 примерака.

Како да се односимо према аутошовинистима? Да ли да прво себе јавно прогласимо за кривца за сва злодела и патње током насилног разбијања СФРЈ? Да признамо да смо заслужили НАТО бомбардовање и да смо тиме добили лекцију из демократије, коју треба да потврдимо тако што ћемо „престати да седимо на две столице” и уђемо у НАТО, па затим и у ЕУ. Да се одрекнемо наглашавања вредности српског националног и културног идентитета и подичимо се да смо „грађани света” и модерни Европљани, иако европски идентитет не постоји, као што није постојао ни југословенски. Да се одрекнемо Косова и Метохије, када су га они и други већ признали као независну државу и да се одрекнемо свега што нервира њихове покровитеље?

Зар не виде аутошовинисти да су НАТО бомбардовањем СРЈ они, такође, остајали без мостова, пруга, слободе кретања, да су морали у склоништа, а затим све чешће код онколога, уз паћенички живот у болести? Зар је могуће да они резонују на начин: тако нам и треба, кад нисмо послушни и кад смо иритирали Запад, који се сада суочава са последицама локалних ратова и „пролећа” које је изазвао, са Брегзитом, Жутим прслуцима и аферама? А Србија, за то време, треба да толерише и сталожено се суочава са својим аутошовинистима.

 

Редовни професор универзитета

 

Извор Политика, 02. април 2019.