Да ли је у САД на помолу антиратна коалиција?

Показује се да левица и десница у Конгресу могу да се удруже кад је реч о противљењу бесконачним америчким војним ангажманима у свету

Представнички дом америчког Конгреса је 4. априла 2019. изгласао резолуцију о повлачењу америчких снага из учешћа у рату у Јемену у року од 30 дана, пошто је у марту Сенат учинио исто, што је историјски преседан. Сада је на председнику САД да акт или потпише или уложи вето на њега.

Резолуција је имала двопартијску подршку. Само дан пре тога је група конгресмена из оба дома упутила писмо Доналду Трампу у којем се подржава његова одлука да започне повлачење америчких снага из Сирије и да тај процес заврши у року од шест месеци. У писму се истиче да Конгрес никад није одобрио (званично) ангажовање америчких снага у Сирији 2015. године, што представља кршење Устава, по којем само Конгрес има право да објави рат, као и чувене Резолуције о овлашћењу за рат (War Powers Act) из 1973. године, по којој је председник дужан да тражи овлашћење од Конгреса за свако ангажовање америчких снага у „непријатељствима” које трају дуже од 60 дана (плус додатних 30 дана за повлачење истих).

УГЛЕДАТИ СЕ НА КИНУ
Један од покретача обе иницијативе је Ро Кана (на слици изнад), конгресмен из Калифорније и копредседавајући председничке кампање Бернија Сандерса. У недавном интервјуу за протрамповски конзервативни сајт Брајтбарт – којег је раније уређивао Трампов бивши саветник и садашњи „гуру” европских национал-популиста Стив Бенон – Кана је изразио наду у стварање двопартијске коалиције у оба дома Конгреса која би радила заједно са Трампом на окончању америчког мешања у конфликте широм света. То би се односило не само на Јемен и Сирију, већ и на Авганистан, као и на постизање мира са Северном Корејом, али и на спречавање америчког војног ангажмана у Венецуели.

Двопартијска групација која се окупила око писма везаног за Сирију је више него занимљива. Она је у правом смислу речи шарена: од Кане, детета имиграната из индијског Панџаба, Илхан Омар, имигранткиње из Сомалије која је једна од прве две муслиманке изабране у Конгрес, и нове звезде америчке либералне сцене и ауторке „Зеленог њу дила”, Александрије Окасио-Кортез, па до републиканског либертаријанца Ренда Пола, мормонског конзервативца Мајка Лија и још неколицине републиканаца, што показује њен потенцијал.

По речима Ренда Пола, који се између осталог истакао и по упорном противљењу америчком пристанку да Црна Гора постане члан НАТО-а, ова антиратна коалиција се постепено формира већ неколико година, а заједничко писмо Трампу у вези Сирије показује да „левица и десница могу да се удруже, па чак и да надвладају дневну политику” када је реч о противљењу бесконачним америчким војним ангажманима у иностранству.

Ренд Пол

Са своје стране, Кана је рекао да би волео да разговара „15 минута” са Трампом на тему подршке двопартијским напорима за окончавање „бескрајних ратова”. Такође истиче да је на недавном предизборном скупу подршке Сандерсу у Чикагу највећи аплауз добио када је рекао: „Када Берни Сандерс буде председник, више неће бити противуставних ратова”.

У промовисању нове анти-интервенционистичке политике, Кана је упоредио САД и Кину, чију је политику посредно и похвалио:

„По мом мишљењу, наш највећи такмац је вероватно Кина, у смислу ко ће да изађе као победник у 21. веку… Кина није учествовала у рату још од 1979. године. Они све своје ресурсе улажу у грађење добре воље према другим земљама и развој својих аеродрома, мостова, универзитета, вештачке интелигенције. Зашто смо ми умешани у ратове који се не могу добити…? Уместо што трошимо билионе долара на све те ратове, замислите када бисмо градили нашу инфраструктуру, улагали у наше људе, помогли у изградњи наше земље како би осигурали победу у 21. веку. Мислим да је ово порука иза које може да стане сваки Американац, без обзира да ли је гласао за председника Трампа или демократског члана Конгреса, јер се ради о националном циљу…”

УСПЕХ НИЈЕ ГАРАНТОВАН
Наравно, далеко од тога да је све ово готова ствар. На првом месту, врло је могуће да ће Трамп уложити вето на резолуцију о Јемену – и не нужно зато што жуди за наставком рата тамо. Једноставно је тешко за Американце да ускрате помоћ својим саудијским савезницима, који су, између осталог, главни купци америчког оружја и, још увек, најважнији амерички арапски савезник, а поготово у светлу Трампове изразито произраелске политике, која је кулминирала недавним признањем израелске анексије Голанске висоравни. Друго, сам амерички Конгрес – што није никакво епохално откриће – великим је делом чврсто у рукама (а и џеповима) војно-индустријског комплекса, и увелико је учествовао и учествује у потпиривању анти-руске хистерије која је попримила крајње опасне размере.

Најновији израз тог агресивног, империјалистичког и интервенционистичког расположења је закон који је 22. Јануара 2019. изгласан у Представничком дому, који забрањује издвајање било каквих средстава из америчког буџета за потребе америчког повлачења из НАТО. Сенат још увек није изгласао овај закон, али је већ и ово довољно да покаже какво расположење тамо влада, подстакнуто страховањима да би Трамп могао да се сети својих предизборних обећања и донесе одлуку о повлачењу из Северноатлантске алијансе.

Као и у Великој Британији (а и у већем делу „демократског света”), већи део политичке класе у САД сада заступа интересе који су у супротности са већинским опредељењем бирачког тела. Зато је охрабрујуће видети наговештај стварања једне овакве коалиције.

Зграда Конгреса САД у Вашингтону

Са српске стране, потребно је идентификовати те надолазеће антиимперијалне, антинеолибералне и антиинтервенционистичке снаге на Западу и успоставити сталну комуникацију са њима. Оне су, између осталог, и доказ да бити прозападно оријентисан не значи нужно бити и про-НАТО. Напротив. Пре једнополарног успона неолиберално-неоконзервативних ратних хушкача, антиинтервенционизам и давање предности економском, технолошком и интелектуалном надметањуу односу на ратно биле су легитимне и живе политичке опције на Западу.

То је вероватно новост за овдашње плаћене „утериваче” тобожњих западних вредности. У сваком случају, важније је, чак него што је било и током Хладног рата, да такве опције поново однесу превагу тамо. Ако Срби, у скоро немогућим условима и наспрам разних НАТО-јаничара, успевају у томе већ скоро три деценије, ваљда могу и они.

 

Извор Sveosrpskoj.com