Lompar: Njegoš i kosovska tradicija

Njegoš je pokazao da je sadašnjost kosovske tradicije sadašnjost nacionalne egzistencije našeg naroda

Humanitarna organizacija Osmeh za Kosmet priredila je 19. marta 2019. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu tribinu posvećenu odnosu vladike Petra II Petrovića Njegoša prema kosovskoj tradiciji. Na tribini su govorili profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Milo Lompar i pesnik i akademik Matija Bećković. Donosimo autorizovano izlaganje profesora Lompara.

U strukturi kosovske tradicije valja razlikovati nekoliko elemenata koji su vremenom postali njen deo. S jedne strane, njeno jezgro ili ono što joj je uvek davalo neku vrstu dinamičkog sastojka jeste svakako kosovsko ili Lazarevo opredeljenje. S druge strane, na tu, sržnu ideju, su se vremenom taložili različiti slojevi našega ukupnoga znanja i naših simboličkih predstava. Te dve linije podrazumevaju jednu vrstu razrađene ili iznutra osmišljene mitske strukture kao neke vrste zakonomernog činioca kolektivne predstave ili bitnog elementa kolektivnog identiteta ili bitnog činioca srpskog kulturnog obrasca, kako u različitim registrima to možemo shvatiti. Tu ulazi i ono što bi bila istorijska tradicija odnosno neka vrsta istorijskog znanja koje je kroz niz priloga kritičke istoriografije vremenom postalo jedan aspekt naše predstave o kosovskoj tradiciji.

Dakle, kada govorimo o kosovskoj tradiciji treba voditi računa da je reč o raznorodnom skupu elemenata, da se do tih elemenata dolazilo jednom dugom, istorijskom, simboličkom i kulturnom obradom i da je to nešto što čini ukupni sadržaj naših današnjih predstava. Jer, sama prošlost nije nikada dovršena, ona predstavlja jednu vrstu dinamičke kategorije zato što se stalno, kroz različite aktuelizacije, pojavljuje u sadašnjosti. Na neki način, taj odnos između prošlosti i sadašnjosti strukturira našu svest.

Sama kosovska tradicija je imala dva svoja dominantna izvora. Prvi svakako čine srpski srednjovekovni spisi o Kosovskom boju čiji broj može da se tačno i precizno imenuje i koji su opisani u izuzetnoj studiji Đorđa Trifunovića upravo o ovoj temi. Ta srednjovekovna tradicija je, pak, donela visoki registar samog poimanja Kosovskoga boja i taj visoki registar je tu istorijsku činjenicu pretvorio u jednu vrstu metafizičke činjenice. Metafizička činjenica sama po sebi – to deluje paradoksalno. Jer, metafizika u izvesnom smislu ide iznad onoga što bi bilo činjenično ili iskustveno. No, ona je nešto što je odredilo potonje iskustvo vezano za snažan isihastički doživljaj i vezano za istorijsku stvarnost koja je nastupila nekih sedamdesetak godina posle Kosovske bitke. Bilo je to vreme koje srednjovekovni letopisac naziva „tamom turskih vekova“.

Tu se sada počela pojavljivati jedna druga tradicija. To je tradicija narodnog guslara i narodne epske predaje. Imamo na delu proces tradicijskog stapanja ili istorijskih kontaminacija. Te dve tradicije jesu dominantne tradicije našega književnog, pa i šireg kulturnog pamćenja. U širem, kulturnom sklopu to pamćenje bismo mogli proširiti izvesnim freskama u našim manastirima. Dakle, to je momenat koji odgovara sakralnoj dimenziji i koji je prisutan u našim manastirima i u pokosovskom ciklusu, pa čak i kasnije kada su ti manastiri oslikavani u južnoj Ugarskoj, u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji. Ti elementi pripadaju sakralnosti, dok je narodni pevač činjenicu kosovske tradicije provlačio kroz jedno drugo osećanje sveta – to je bilo epsko osećanje sveta.

Epsko osećanje sveta je takođe imalo svoje zaleđe, svoju metafiziku, ali je ona bila u ponečemu različita od ovog sakralnog momenta koju su preneli srednjovekovni spisi. U srednjovekovnim spisima je ključno bilo ono što je karakteristično za duhovno iskustvo, a to je jedna vrsta hrišćanskog ideala samoprevazilaženja u duhovnom smislu. Tako je konstituisana kosovska tradicija. U epskom svetu je na delu iskustvo heroike, ili činjenica junaštva. To je imalo opredeljujuću ulogu. Ona je podrazumevala jednu vrstu agonalne ili samonadmašujuće komponente unutar kosovske predstave.

Te dve tradicije – kroz odnos samoprevazilaženja i samonadmašivanja – išle su kroz vreme paralelno i, u isto vreme, povremeno su se, protivno svakoj paralelnosti, presecale, dodirujući se i na neki način stvarajući jednu vrstu istorijske svesti srpskog naroda. Možemo čak reći da je kosovska tradicija kao, po mom mišljenju, drugi konstitutivni momenat srpskog kulturnog obrasca igrala bitnu ulogu u istorizaciji epske svesti. Ona je, u izvesnom smislu, samom predajom obezbeđivala jednu vrstu istorijske svesti: ne naravno, na nivou modernog koncepta istorijske svesti i pogotovo ne na nivou kritičke istoriografije nego na nivou jedne mutne ali ipak prepoznatljive predstave koja je podrazumevala istorijsko pamćenje unutar najšire, kolektivne dimenzije nacionalne egzistencije.

Ove dve linije su doživele jednu vrstu susreta u delu Petra II Petrovića Njegoša. Vukova redakcija srpske narodne poezije je obeležila vrhunsku tačku epske kosovske predstave, dok je spiritualnost, mističnost, tajanstvo same kosovske tradicije koju su nam podarili srednjovekovni spisi i koje je izgledalo da je u izvesnom smislu ustuknulo pred ovom epskom predstavom odjednom ponovo oživelo unutar Njegoševoj redakcije. Utemeljujuća ličnost ukupne srpske nacionalne i kulturne egzistencije, unutar onoga što je naše iskustvo i pamćenje obeležilo, svakako je Sveti Sava: njegova tradicija se takođe granala u dva pravca: s jedne strane religijskom, s druge strane istorijskom, pa opet u ove dve predaje, narodnoj i sakralnoj. No, ličnost Petra II Petrovića Njegoša je obeležila centralni momenat naše nacionalne egzistencije u novom veku. Dakle, on je svojom pesničkom artikulacijom doveo neke sile koje su konstituisale sam kulturni obrazac do najviše tačke prepoznavanja i, što je vrlo važno, dao im onaj dinamizam koji karakteriše novo vreme.

Njegoš je pesnik, u stilskom pogledu, predromantizma. To je period koji se nekada nazivao književnost Vukovoga doba, prva polovina 19. veka, i to je period u kome se ukrštaju različiti stilski pravci, sentimentalizam, prosvetiteljstvo, klasicizam i romantičarski pravac, ali ne čista dimenzija romantizma. U tom periodu imamo dvojicu izrazitih klasicista, kakvi su [Jovan] Sterija [Popović] i [Lukijan] Mušicki i dvojicu pesnika koji koriste klasicističku formu i izraze, ali u isto vreme ih dopunjuju, s jedne strane, narodnom tradicijom, a sa druge strane jednim dinamizmom koji unosi romantizam. To su [Sima Milutinović] Sarajlija i Njegoš. Dakle, Njegoš je pesnik tog prelaza i on se u izvesnom smislu konstituiše kao klasični pesnik srpske kulture upravo svojim doticajem sa jednim od stožernih kulturnih momenata. A to je kosovski momenat.

On je taj momenat izrazio u svojoj epohalnoj knjizi „Gorski vijenac“ koja je u drugoj polovini devetnaestoga veka i u prvoj polovini dvadesetog veka konstituisala njega kao klasičnog pesnika srpske kulture i predstavljala najpotpuniji korelat narastajućem impulsu srpskih oslobodilačkih težnji koji je trijumfalno okončan u Balkanskim ratovima. Taj momenat je na neki način pripremljen dugim zrenjem jednog iskustva kome je Njegoševa pesnička predaja u „Gorskom vijencu“ dala kanonski oblik. Ne u drugim njegovim velikim delima, kao što je „Luča mikrokozma“ i pogotovo ne u delu kao što je „Lažni car Šćepan Mali“, ili njegovim pesmama, što predstavlja celinu njegovog opusa, nego baš u ovoj tački u kojoj je bitnu činjenicu igrala njegova – to je sada vrlo bitno da naglasim – reaktuelizacija ili dinamizacija kosovske tradicije.

Samo kosovsko opredeljenje, po mom mišljenju, ima tri konstitutivna elemenata. Prvi element jeste Lazarevo opredeljenje i to je stožerni momenat. Dakle, onaj trenutak kada Lazar – to sada izlažem po kanonskoj verziji narodne poezije – suočen sa idejom izbora kaže da je zemaljsko za malena carstvo a Nebesko uvek i doveka. Taj momenat treba razumeti u njegovom bitno hrišćanskom sadržaju. S jedne strane, Lazar je doveden pred izbor: izbor podrazumeva slobodu. Nema slobode, ako nema izbora. Što znači da Lazar nije doveden pred neki fatalizam već on može da izabere. Izabrati znači kretati se u prostoru slobode, a to znači kretati se u bitnom sadržaju hrišćanskog iskustva.

Lazar, u isto vreme, bira carstvo Nebesko – kako kaže narodna pesma „zemaljsko je za malena carstvo a Nebesko uvek i doveka“. To se često krivotvori i predstavlja kao neka vrsta pogubnog, ili fatalističkog izbora. Zašto, dakle, Lazar odbija zemaljsko carstvo? To je prvo pitanje. On ga odbija – i tu sad osećamo trag ili redakturu srednjovekovne metafizičke artikulacije – zato što u zemaljskoj pobedi nema nebeskog smisla. Nije svaka pobeda – u zemaljskom smislu – nešto što ima svoj metafizički odsjaj. Taj momenat je veoma bitan. Tako se Lazar opredeljuje za ono što opredeljuje ljudsku sudbinu u njenom ukupnom sadržaju.

Ali – sada idemo na drugi momenat Lazarevog opredeljenja – on ne odustaje od bitke. To je ključno da se razume. Kad bi Lazar odustao od bitke i rekao „zemaljsko je za malena carstvo a Nebesko uvek i doveka“ i otišao i sporazumeo se sa Muratom da on bude neki njegov vazal i da se tu sad rasprostre Osmanska carevina sa obrazloženjem da se priklanja fatalizmu i determinizmu onoga što je zadato to ne bi bilo ni hrišćansko – naravno, ne bi bilo ni kosovsko – i ne bi bilo opredeljenje koje je vezano za smisao slobode. U suštini, Lazar se ne priklanja fatalizmu, ne predaje se, jer se tako, priklanjajući se fatalizmu i sili jačega, ne može dobiti Nebesko carstvo. Nebesko carstvo se dobija borbom. I on odlazi u bitku.

Time se priprema drugi momenat kosovskog opredeljenja, pa onda i tradicije, jer će ga kasnija tradicija usvojiti, kao nešto što je utemeljeno u istorijskoj činjenici. To je Obilić. To je podvig. Dakle, Lazarov ulazak u bitku obezbeđuje podvig koji obeležava Obilićev čin. Otud kosovska tradicija podrazumeva opredeljenje za carstvo Nebesko i odlazak u bitku u kojoj je podvig. Treći momenat kosovske tradicije, koji sa ova dva čini neku vrstu stožernoga kretanja, jeste izdaja. Izdaja je konstitutivni elementi ove tradicije i narodni pevač to nepogrešivo registruje.

Ono što je ovde bitno, kod Njegoša, jeste da on premešta smisaone naglaske. Dakle, vi na početku „Gorskog vijenca“ imate scenu u kojoj Crnogorci posmatraju kako neke ptice, kukavice, lete. Tu se pojavljuje jedna rečenica u kojoj jedan od likova kaže kako ne zna da li da pobije ove kukavice. Drugi lik mu odgovara „Nemoj […],rđa te ne bila/ da ih pobiješ/ jer su one šćeri Lazareve“. Njegoš otvara scenu „Gorskog vijenca“ upravo apelujući na kosovsku tradiciju i na Lazarevo opredeljenje. To je bitno da se zna. Ima pojedinih velikih osporavatelja u današnjem vremenu kosovske tradicije koji se ne ustručavaju da kažu da se Lazar ne pominje u „Gorskom vijencu“, što je, prosto, notorna neistina.

Lazarevo opredeljenje je na početku „Gorskog vijenca“ – i to nije slučajno. Na početku „Lažnog cara Šćepana Malog“ se pojavljuju stihovi „veseli se prahu Nemanjića/Nemanjića i Grebljanovića“ – opet kosovska tradicija, opet na početku, ali sa potpuno drukčijim smislom. U „Gorskom vijencu“ ona biva potvrđena i dinamizovana, dok u „Lažnom caru Šćepanu Malom“ ona biva destruisana i parodirana. Njegoš, dakle, uvek precizno organizuje scenu. U daljem toku dramskog kretanja nailazimo na pesmu kola. Kolo je u stvari kolektivna svest i kod Njegoša kolo odgovara dramskoj ulozi hora u antičkoj tragediji. Ono je glas naroda i kolektivna svest – nije bilo televizije ni nevladinih organizacija, pa je to on postavio kao kolektivnu svest.

I tu sada, odjedanput, opisuje se Obilićev podvig – „sam da Miloš osta na srijedi/[…]/te bi Srbin danas Srbom bio“. Njegoš precizno prenosi akcenat na podvig. To je, s jedne strane, romantizam, to je s druge strane, oslobodilačka misao u istorijskom smislu koja osvaja kolektivnu svest. [Osvaja] i njegovu. Jer, Njegoš je bio potpuno vezan za oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda, to je za njega bila istina koja ne podleže nikakvom proveravanju. Osim toga, on je bio čovek neposrednoga političkoga i državnog iskustva, to kod njega nije bila fantazmagorija nego realno saobraćanje sa činjenicama stvarnosti; on je čovek koji je bio dva puta predstavljen ruskom caru Nikolaju I Romanovu, on je čovek koji je kneza Meterniha[1] upoznao i razgovarao sa njim. To je čovek koji se kretao jednim horizontom evropske politike toga vremena. Nije baš uvek bio srećan zbog toga, jer to je vreme takozvane Svete alijanse[2] i samim tim nije mogao da tu svoju ideju oslobodilačku prevede u politiku, ali ju je jako dobro razumeo u onome što je bitno određuje.

Dakle, on prenosi akcenat na dinamički momenat i prenosi na Obilićev podvig. Ta činjenica je veoma važna jer ona pokazuje da u strukturi Kosovskog zaveta on raspoznaje kao odlučujući drugi činilac. Činilac podviga.

Prema tome, kada se želi reći da Srbi u nekoj neobjašnjivoj mahnitosti, kojoj povremeno podležu i Grci kada se sećaju Termopila, slave poraz, onda se direktno falsifikuje kosovska tradicija. Kosovska tradicija slavi podvig. Obilićev čin jeste podvig. To je nešto što obeležava herojsku artikulaciju, nagon, samonadmašivanje, i njenu hrišćansku dimenziju – to je žrtvovanje. Dva momenta – epski momenat i momenat spiritualne srednjovekovne tradicije – se tu sustiču.

To se često svesno krivotvori. Tako Peščanik od 16. marta 2019. godine, Miloša Obilića dovodi u vezu sa zločinom na Novom Zelandu. Tu treba ukazati na dve stvari. Industrija laži, čiji je mikrofon Peščanik, od čitavog niza antiislamskih boraca u dugoj istoriji ratnih sukoba hrišćanskih i muslimanskih vojski (Skenderbeg, Štaremberg, Bragadin, Potocki), koje je zabeležio ubica sa Novog Zelanda, izdvaja samo pripadnike srpske tradicije. Budući da nikakvo naučno, evidenciono i moralno opravdanje ne može imati takav postupak, on pokazuje da je kriminalizovanje srpske tradicije središnji i prevashodni cilj Peščanika. Taj postupak ima još jednu svrhu. On treba da opravda decenijsko snabdevanje medijskih službi zapadnih (američkih) moći činjeničnim i interpretativnim lažima o srpskoj kulturnoj tradiciji: to je obavljalo sekularno sveštenstvo na čelu sa Peščanikom. Sada se na medijsku harangu, koja je plod ovih samoispunjavajućih laži, njihovi davnašnji autori pozivaju kao na dokaz.

Miloš Obilić je učinio – u ratu – jedan od najveličanstvenijih podviga i sasvim opravdanih činova: ubio je vrhovnog vojskovođu neprijateljske strane. To je univerzalan čin, kakav pripada samom ratnom sadržaju. Kakve to veze ima sa stvarnošću događaja na Novom Zelandu? Okolnost da se ubica pozivao na imena i ličnosti i iz srpske tradicije pokazuje kakvo je izvitoperavanje elementarnih činjenica izvedeno u svetskoj javnosti. I – ne manje važno – koliko je bilo veliko zatajivanje ubilačkih sadržaja anglosaksonske istorije u javnoj svesti njegove sredine. Moglo bi se kazati da je globalna medijska mreža upravljala sa dva procesa. Skrivanje zločinačke tradicije sveta iz kog je ubica potekao bilo je kompenzovano krivotvorenjem srpske tradicije – u skladu sa ratnim ciljevima zapadnih (američkih) moći u vremenu razbijanja titoističke Jugoslavije.

Da Obilićev čin – u svojoj svrhovitosti – nije nimalo zastareo, pokazuje odluka vojske SAD da – 18. aprila 1943. godine – ubije glavnog vojskovođu ratnog Japana: admirala Jamamota. Ta odluka pripada ratnoj situaciji i nikako se ne može dovesti u vezu sa istrebljenjem Indijanaca kao suštinskim delom američke istorije. Kada Peščanik izneverava ovako elementarne činjenice, onda je neophodno svakodnevno i programsko suprotstavljanje nacionalne inteligencije njegovom cilju kriminalizovanja srpske tradicije.

Naravno, kod Njegoša, odmah iza Obilića ide predstava o izdaji i o Brankoviću, u kojoj on prati narodnu tradiciju i samim tim konstituiše u „Gorskom vijencu“ kompletan srpski kulturni model vezan za kosovsku tradiciju. Takođe, na jednom drugom mestu, Njegoš veoma precizno određuje odnos ovih elemenata u kosovskoj strukturi i kaže, otprilike, duša bi mi se napunila. učinilo bi mi se da je sletio Miloš među Srbe, da mi svetli kruna Lazareva[3]. Ti stihovi pokazuju da Njegoš ne razdvaja pitanje podviga od momenta opredeljenja. „E sletio Miloš među Srbe“ – dakle onaj momenat kada bi se ostvarilo oslobođenje, i šta se dešava kada se to desi – „da mi svetli kruna Lazareva“. To znači da on veoma precizno uzima elemente tradicije i raspoređuje ih u skladu sa novim osećanjem vremena. Ovo pokazuje da kosovska tradicija nije mrtva stvar, da nije prošlost. Njegoš je izuzetno dobro to razumeo.

To pokazuje dijalog između Hamze kapetana i Vuka Mićunovića. Oni su se sreli i sada se prepričava u govoru jednoga učesnika kako oni počeše nešto oko vjere popovati[4]. I sad Hamza kametan prvi kaže: „Ja sam bolji, čuj, Vlaše, od tebe “ – prvo pa uvreda, ovo Vlaše je kao psovka – „bolja mi je vjera nego tvoja/hata jašem, britku sablju pašem/kapetan sam od careva grada/u njem vladam od trista godinah/đed mi ga je na sablju dobio/kad su sablje carstvo djelile“.

Trista godina, kaže Hamza kapetan, a Istraga poturica kojoj je posvećen „Gorski vijenac“ spada potkraj 17. veka, po toj Njegoševoj pesničkoj vremenskoj strukturi. Recimo da je to 1696. i kada odbijete trista godina vi ste u 1396. Znači Hamza kapetan direktno povezuje kosovsku tradiciju sa svojim vladanjem. Pritom, Hamza kapetan daje jedan iskaz koji pokazuje kako se u tom doživljaju kosovskom spajaju večnost i vreme – „u njem vladam od trista godina“. Neko bi pomislio da je on lud, odakle da vlada trista godina, ne može da živi trista godina. Naredni stih pokazuje – „đed mi ga je na sablju dobio“ – da on ima osećaj na vreme, a s druge strane: ja sam taj koji učestvuje u toj bici od pre trista godina. On spaja taj momenat vremena i večnosti, nije sumanut da ne zna da ne živi trista godina.

Na to Vuk Mićunović odgovara „kakvo Vlaše krmska poturice“ – znači, na psovku psovku, odmah, nema tu oklevanja, niti se čeka drugi stih, nego prvi. To pokazuje da je obračun konačan. Sledeći stih je vrlo precizan –„kakvu sablju kažeš i Kosovo“. To kaže Vuk Mićunović a Hamza nigde nije rekao Kosovo, on je rekao „u njem vladam od trista godina“. On je pritajeno stavio kao kod, kao šifru nešto što je Mićunović izvukao na svetlo. Odmah su se razumeli. Nije trebalo nikako da se [objašnjavaju]. Što pokazuje da u strukturi Hamze kapetana kao poturice i u strukturi Vuka Mićunovića postoji isti oblik kosovskog pamćenja. I da je Njegoš to precizno artikulisao u događaj o čijoj sadašnjosti peva.

„Kakvu sablju kažeš i Kosovo“ – i sada nastavlja Vuk Mićunović – „Da l’ na njemu zajedno ne bjesmo/ pa ja rva i tada i sada?/ Ti izdao prijed i poslijed/[…] zarobio sebe u tuđina!“ Vidite da i on ima dva odnosa vremena – „pa ja rva i tada i sada“ – znači on razlikuje i tada i sada, ali sebe vidi prisutnim u obe dimenzije uprkos jasnoj svesti o tome koliko živi.

To pokazuje da je Njegoš kosovsku tradiciju razumeo u apsolutnoj njenoj prezentnosti. Ne samo u njenoj istorijskoj događajnosti nego u njenoj prezentnosti i da je na taj način pokazao da je sadašnjost kosovske tradicije sadašnjost nacionalne egzistencije našeg naroda.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Klemens fon Meternih (1773–1859) bio je austrijski diplomata. Imao je veliku ulogu u evropskim poslovima od 1809, kada je postao ministar spoljnih poslova Habzburške monarhije i potom, od 1821. godine kao kancelar sve dok nije bio prinuđen na povlačenje u revolucionarnim zbivanjima 1848. godine.

[2] Sveta alijansa je savez koji su oformile Rusija, Austrija i Pruska na inicijativu ruskog cara. Ugovor o savezništvo potpisan je 26. septembra 1815. godine, posle konačnog Napoleonovog poraza. Cilj alijanse bio je da održava monarhistički poredak u Evropi, da suzbija revolucionarne pa i narodnooslobodilačke pokrete.

[3] Stihovi Gorskog vijenca, reči vladike Danila:

Tad bi mi se upravo činilo
da mi sv’jetli kruna Lazareva,
e sletio Miloš među Srbe;
duša bi mi tada mirna bila
kako mirno jutro u proljeće
kad vjetrovi i mutni oblaci
drijemaju u morskoj tavnici.

[4] Scena Skupština o Malome Gospođinu dne. Reči kneza Janka:

Ka iz ruge to bi u početku:
Vuk Mandušić i Vuk Mićunović
započeše s Hamzom kapetanom
oko vjere nešto popovati.

 

Transkript napravio i napomene napisao: Miloš Milojević

 

Izvor Stanje stvari, 10. april 2019.