B. Zečević: Međa i tama Albiona

“Na početku HHI veka jedan list od imena i ugleda, usred Evrope, traži zabranu jednog umetničkog filma. Bože, da li je ovo moguće?”

Britanci su potpuno izgubili kompas. Vreme je da već negde udare u čvrsto, jer više ne vladaju ni sobom, a kamoli morima sveta. Cela zemlja već dugo ne može da se sabere, ne polazi im za rukom da se dogovore oko elementarnih uslova građanskog ugovora, na stranu bregzit i lanjski snegovi.

Sada se prisećamo da nije džaba govorio Crnjanski da su Englezi starinom od Srba, niti Kljosov da im je DNK veoma sličan. Dva Engleza – tri partije. I ne samo to. I ranije su oni imali teških građanskih trvenja pa su uspeli da sačuvaju glavne crte svog mentaliteta na koji su vazda bili gordi: trezvenost, ravnodušnost prema svima drugima i naročito sklonost ka uvažavanju realnosti, tj. činjenica stvarnog života. Sada i to predaju prošlosti. Ponašaju se potpuno nerazumno i svi su užasno razdraženi, od Tereze Mej do navijačkih hordi iz duboke praistorije. Pustili su u narodni život zle strasti i sad ganjaju aveti, mlate se po ulicama i noću spopadaju jedni druge.

Svi su im krivi i svakog za nešto histerično optužuju; nema od koga nešto ne potražuju. Ne mogu da žive bez Skripalja, Sadamovog i Gadafijevog nasleđa, Asadovog hemijskog oružja, Miloševićevih senki, Dodikove krvne slike i naravno Putina, koga su, manično par excellence, proglasili glavnim demonom celog čovečanstva. Odavno više ne uvažavaju realnost nego jure fantazme poput svog mitološkog junaka Bonda, čija povest duboko uranja u korene njihove društvene paranoje. Horor oko bregzita pokazuje da uopšte nisu u stanju da se suoče sa realnošću i da se to prvo njima obija o glavu. Rečju, Albion je u jednom sumračnom stanju.

Rečiti simptom ove bolesti je i pad negdašnjeg simbola Imperije u kojoj sunce nikada ni zalazi – londonskog Tajmsa – koji je za više od dva veka izrastao i u ikonu svetske štampe. Pre neki dan mogli smo da se uverimo da i on deli sudbinu Gordog Albiona, tj. gordo posrće u svom srozavanju na najniže grane. Otkako ga je kupio Amerikanac Mardok, Tajmsa sve više liči na brojne britanske tabloide koji se ne stide najnižih novinarskih standarda. Ali nije u tome stvar – stvar je u ozbiljnijem unutrašnjem oboljenju.

Povodom srpsko-ruskog filma “Balkanska međa” londonski Tajms objavio je nedavno redakcijski uvodnik, dakle nešto što u principu izražava stav i redakcije i rukovodstva kompanije, pa i raspoloženje vladajućih krugova zemlje, sa kojima je Tajms oduvek stajao u dosluhu. Da ne bude zabune, ovaj tekst je tako i naslovljen: “Mišljenje ’Tajmsa’ o moskovskom pogledu na balkansku istoriju: Rusija huška bivše jugoslovenske republike protiv Zapada”. Tačka.

Kapacitet teksta potvrđen sa najkredibilnijeg mesta. Sadržaj – užasan, u granicama anamneze društvene bolesti koju smo ovde opisali. Može se uporediti sa najnižim nivoom argumentacije bilo kog tablioda, i to na štetu Tajms, sa najočitijim vidom manije, koja duboko drma duhove u Britaniji, pred kojom padaju sve ograde, svi skrupuli i dobri maniri javne reči.

Ovo je, navodno, tekst o mogućoj recepciji filma “Balkanska međa” na Zapadu, filma koji Zapad još nije video, za koji Tajms želi i traži da i ne bude viđen, to jest da bude – administrativno zabranjen! Počujte Freedom House i barem još stotinak sličnih tela u svetu! Na početku HHI veka jedan list od imena i ugleda, usred Evrope, traži zabranu jednog umetničkog filma, zato što u njemu pronalazi izvesne političke opasnosti, recimo “podrivanje regionalne stabilnosti na Balkanu”! Bože, da li je ovo moguće?

Pritom, vidi se iz netačnog i diletantskog prepričavanja ovog filma da autori “Balkansku među” uopšte nisu ni gledali, nego filmu dopisuju svoja lična ludila i fobije. Pišući nedavno o ovom filmu ovaj kritičar predvideo je žestoku reakciju Zapada na istinit filmski prizor agresije NATO 1999. na SR Jugoslaviju. Ovakav manihejski lov na veštice, međutim, nije mogao da predvidi.

 

Izvor Večernje novosti, 06. april 2019.