Evrokrate i kineska ekonomska oluja

U srži kineske strategije nisu Sjedinjene Države, već blizak odnos sa Evropom. Zbog toga je Peking popustio pred zahtevima EU

U Briselu jesu letele varnice, ali su na kraju EU i Kina na svom ovonedeljnom samitu uspele da dođu do značajne zajedničke izjave, koju su potpisali kineski premijer Li Kećijang, predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker i predsednik Evropskog saveta Donald Tusk.

U teoriji, postoji dogovor na tri veoma osetljiva fronta: složen, sveobuhvatan investicioni dogovor između EU i Kine biće potpisan „do kraja naredne godine ili ranije“, prema rečima Lija. Peking će se u sve većoj meri posvetiti ukidanju industrijskih subvencija i primoravanja evropskih firmi na transfer tehnologije, kao i značajnom otvaranju kineskog tržišta za kompanije iz EU.

Evropska unija predstavlja najveće kombinovano tržište na svetu i najznačajnijeg trgovinskog partnera Kine, dok je Kina drugi najznačajniji trgovinski partner EU. Prema tome, samit EU i Kine koji je održan u utorak predstavlja ozbiljnu priču, za razliku od beskrajne Bregzit sapunice.

Napuštajući strategiju držanja višeslojnog defanzivnog štita prema Pekingu, Evropska unija nije čak ni osudila Kinu kao „sistemskog rivala“,  kako je Kina nazvana u nedavnom izveštaju pod nazivom „EU – Kina: strateška perspektiva“. Takođe, nije bilo ni optužbi na račun Pekinga zbog „nepravednih“ trgovinskih praksi.

EU U TRAMPOVOM STILU
Ono što je ipak najznačajnije, deluje da se Brisel i Peking konačno angažuju na izgradnji nekog vida sinergije između „Novog puta svile“, odnosno „Inicijative pojas i put“, i nečega za šta samo evrokrate znaju da zaista postoji – projekta Evropske unije o povezivanju Evrope i Azije, koji bi u teoriji trebalo da napreduje zajedno sa transevropskom transportnom mrežom – što se svodi na akciju železničkog, drumskog i vazdušnog povezivanja.

Diplomate u Briselu su nezvanično rekle kako je put ka ovoj vrsti antante bio trnovit kao Tibetska visoravan. Pregovarači EU su hteli da napuste zasedanje čak i bez razgovora o dugo obećavanim – i stalno odlaganim – „tržišnim reformama“ Pekinga.  Deluje kao da je EU, a zapravo njen vodeći francusko-nemački dvojac, pokušala da se ugleda na Trampa, koristeći žestok pritisak kako bi izvukli određene ustupke. Upalilo je.

Pre samita, dok je rat bio u punom jeku a revizije se gomilale jedna za drugom, Džang Ming, ambasador i vodeći pregovarač Kine pri EU, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da odbaci predstavu o Kini kao „sistemskom rivalu“. „U kineskoj kulturi, rivali moraju da teže nadmoći nad drugom stranom“, citirane su njegove reči.

Brisel je od starta zahtevao da sve ispravke sporazuma budu prećutno odobrene od strane rukovodstva u Pekingu, kome nije trebalo mnogo da uvidi snažne geoekonomske benefite od pozitivnog imidža, u kontrastu sa još uvek nerazrešenim trgovinskim ratom sa SAD. To je dovelo do napretka koji je konačno naterao EU da „padne u nesvest“ od zadovoljstva, budući da su dobili stvarni vremenski okvir za do sada nedostižne kineske „reforme“.

Zajednička izjava deluje nestvarno dobro: „Visoke ambicije će se reflektovati u značajno unapređenom pristupu tržištima i eliminaciji diskriminatornih zahteva i običaja koji pogađaju inostrane investitore“. Đavo se, naravno, krije u detaljima.

ZAVADI PA VLADAJ
Iz perspektive Pekinga, ova spektakularna trgovinska i diplomatska pobeda utire put samitu „16 + 1“ u Dubrovniku, na kome se u petak susreću Kina i zemlje Centralne i Istočne Evrope. Od 16 evropskih zemalja, njih 11 su članice Evropske unije, dok preostalih pet dolazi sa Zapadnog Balkana.

Čak i kada Li na svakom koraku naglašava snažan interes Pekinga za jedinstvom EU, čovek ne može da se ne divi „manevru Sun Cua“ na kojem počiva kineski pristup. Nije ni čudo da neki igrači iz EU u sve većoj meri zanovetaju zbog kineske taktike „zavadi pa vladaj“.

Uzmimo kao primer hrvatski pristup. Hrvatska će potpisati memorandum o razumevanju sa kompanijom Huavej, dok će se Hrvatska železnička infrastruktura i kompanija „China Railway Eryuan Engineering Group“ dogovoriti uspostavljanje saobraćanog koridora. U prevodu, olakšana trgovina između Centralne Evrope i mediteranskih luka, pri čemu Kina ubrzano povezuje Grčku, Italiju i Hrvatsku.

Kineski i hrvatski premijeri Li Kećijang i Andrej Plenković, Brijesta, 11. april 2019. (foto: Darko Bandić/AP)

Polako ali sigurno, odluke EU brzo postaju integrisane sa „16 + 1“. Evrokrate iz Brisela su zapravo proučile nacrte sporazuma koji će biti potpisani na samitu „16 + 1“ u Dubrovniku. Za razliku od Francuske, na primer, većinu na samitu „16 + 1“ čine entuzijastični učesnici projekta „Pojas i put“, koji nije slučajno dobio centralno mesto u predstavi, posebno nakon što je Italija prošlog meseca potpisala memorandum o razumevanju kako bi se uključila u projekte „Novog puta svile“.

Dok EU okleva sa stvaranjem sveobuhvatne industrijske politike, Peking u rukama drži sve prave karte: slobodna trgovina, multilateralizam, globalizacija 2.0 – čak i 3.0 ili 4.0. Suštinski, Peking se ne boji takmičenja sa kompanijama iz EU.

Uostalom, želja Pekinga jeste da formira nacionalne šampione u praktično svim industrijskim i postindustrijskim sektorima, uključujući tu i nadmoć na polju 5G i veštačke inteligencije. U srži kineske strategije nisu Sjedinjene Države, već blizak odnos sa Evropom, gde postoje neizmerne mogućnosti nabavljanja prvoklasne tehnologije i prvoklasnog obrazovanja, da i ne spominjemo činjenicu da Evropa predstavlja privilegovani terminal za „Pojas i put“.

Percepcija je realnost. Nema sumnje da je rukovodstvo u Pekingu razumelo da je ovaj dogovor između EU i Kine uspešno demonstrirao Evropljanima – i naročito njihovim liderima – da imaju posla sa odgovornom supersilom u nastajanju. Kontrast u odnosu na ogorčenost i taktiku zastrašivanja, prikazanu u trgovinskom ratu sa SAD, ne može biti veći.

PODSEĆANjE NA POTOP
U ovom trenutku bi jedno podsećanje bilo korisno za razumevanje svega što se događa. Sve velike religije – judaizam, hrišćanstvo i islam – dele zajedničku priču prema kojoj je Noje nakon potopa podelio Zemlju između svoja tri sina: Sem je dobio „Aziju“, teritorije koje su smatrane najstarijima, Ham je dobio Afriku, a Jafet Evropu.

Tek je u Evropi HVIII veka štetna hrišćanska jednačina je stupila na snagu, artikulišući „prokletstvo Hama“, boju kože ljudi, etničko poreklo i ropstvo. Na taj način, Zapad je pravdao rasno ropstvo i pljačkanje Afrike, koja je svedena na status necivilizovanog prostora.

Istovremeno, pod vođstvom Evrope (zemlje Jafeta), Amerika je promovisana kao zemlja kolonizacije, a Azija (zemlja Sema) kao zemlja ekonomske eksploatacije. Judeo-hrišćanske evropske elite su morale da odaju priznanje  drevnoj genijalnosti starih azijskih civilizacija, poput Mesopotamije, Indije i Kine, ali su Aziju, na kraju, samo integrisali u novi orijentalistički narativ.

Uporedo sa tim, na osnovu karaktera Semovih potomaka koji navodno nije bio sramotan, ove elite su skovale relativno prihvaćeno semitsko poreklo. Pripisujući Hamovo prokletstvo muslimanskom izvoru, koji je sa svoje strane izazvao jevrejske izvore, hrišćanstvo je samo sebe oslobodilo krivice. Kolonijalni, imperijalistički evropski projekat bio je u naletu.

Trgovinski kontejneri u luci Lianjungang u istoimenom gradu na istoku Kine, 13. jul 2018.

Međutim, nakon kratkog istorijskog intervala, Kina se zaista vratila, i to trajno. Kinezi sada znaju sve što se mora znati o evropskom kolonijalizmu. Ne očekujte od evrokrata da imaju tako dugu memoriju. Doduše, nije neophodno da proučavaju putovanja admirala Dženg Hea kako bi videli u kom smeru vetar duva.

 

Preveo Srđan Beljić

 

Izvor Asia Times