Д. Дреновац: Лисице на Асанжовим рукама су намењене свим новинарима

Хапшење Асанжа један је од најтежих напада на слободу медија и слободног извештавања у историји

Хапшење Џулијана Асанжа шаље поруку свим новинарима: “Немојте да сте се усудили да радите свој посао”. Хајка на оснивача “Викиликса” ствара опасан преседан, који би могао да има озбиљне последице на један од темеља модерне демократије – слободу медија.

Једне августовске вечери 1969. године Данијел Елсберг грцао је у сузама у холу колеџа Хаверфорд. Разлог је било сведочанство Рендија Келера, дезертера који је одбио да се одазове позиву да ратује у Вијетнаму, јер је сматрао да је то једина исправна ствар. Келер је за дезертерство кажњен са неколико година затвора, али је његов поступак имао једну много већу последицу.

Наиме, Елсберг је тада радио у “РАНД корпорацији”, која је сарађивала са америчком војском, и имао је приступ тајним документима. “Тајним подацима које америчка јавност треба да зна. То је једина исправна ствар”, помислио је Елсберг.

Оно што се десило после тога је историја. Елсберг је постао један од најпознатијих узбуњивача, разоткривши бројне срамне тајне америчке војске у Вијетнаму, у афери која је постала позната као “Пентагон папири” – од појачаног “тепих” бомбардовања, коришћења агенса “оранж”, до проширивања ваздухопловних операција на Лаос и Камбоџу.

Премотајте филм четири деценије. Исто оно осећање које је имао Елсберг, добила је и Челси Менинг. Није могла да ћути о бројним ужасним поступцима војске САД-а на Блиском истоку. Ту спадају, између осталог, ваздушни напад у Багдаду 12. јула 2007. године, када су амерички пилоти убили неколико цивила и два новинара Ројтерса, “Гранај масакр” као и војни “ратни дневници” из Ирака и Авганистана.

Менингова је поднела високу цену због осећања правичности да са америчким народом, упркос закону, подели оно што је војска САД-а чинила у њихово име са циљем “ширења демократије”.

Човек који јој је помогао да обелодани бројне злочине ухапшен је у четвртак у Лондону. Као бомба је одјекнула вест да је оснивач Викиликса, Џулијан Асанж, лишен слободе, што је само по себи дискутабилна конструкција, имајући у виду да је његова слобода седам година била ограничена на просторије евкадорске амбасаде. Хапшење Асанжа један је од најтежих напада на слободу медија и слободног извештавања у историји.

Када је Елсберг копирао и одлучио да објави “Пентагон папире” 1971. године, отишао је у Њујорк тајмс, где је нашао безбедно уточиште. Иако се Никсонова администрација грчевито борила против даљег објављивања докумената, Врховни суд САД-а одлучио је у корист Тајмса, дајући њујоршком листу одрешене руке да, у складу са Првим амандманом, објави све податке до којих је дошао у посед.

Елсберг јесте кривично гоњен, али новинари Њујорк тајмса нису. Менинг јесте кривично гоњен, али је и Џулијан Асанж. Чему другачији третман? Одговор: Постављање преседана.

Администрација Барака Обаме оклевала је у великој мери да настави са прогоном Асанжа, знајући да ће његовим хапшењем и евентуалним изручењем и суђењем поставити преседан да се новинарима може судити због просте чињенице да су радили свој посао. Са друге стране, администрација Доналда Трампа чини се нема такве резерве.

Дужност сваког новинара је да податке од општег интереса објави, свиђало се то некоме или не. Уколико Асанж буде изручен и осуђен, то ће бити најгрубље кршење једног од темељних принципа модерне демократије.

Свако ко верује и жели да заштити слободу медија (па и слободу говора и јавног изражавања) морао би јавно да се успротиви хапшењу оснивача Викиликса. Први у Асанжовом живом зиду требало би да буду његове колеге новинари и онај исти Њујорк тајмс, који је поносно и пркосно објавио “Пентагон папире”. Уколико Асанж буде изручен и осуђен, ко ће бити следећи?

 

Извор РТС, 14. април 2019.