Ломпар: Нејуначка доба подижу споменике јунацима

Две године након уласка Патриотског блока у Скупштину, Србија нема јаку националну опцију. Политичари су изневерили указано поверење

Поштовани господине Ломпар, како би сте укратко за наше читаоце могли оценити и коментарисати стање у нашој земљи, не само политичку и економску ситуацију, него нешто што би смо могли назвати преовлађујућим осећањем и расположењем у нашем народу, који је заиста у последње скоро три деценије много претрпео (грађанске ратове, санкције, НАТО агресију, неолибералне реформе и приватизацију) – нешто што би смо могли назвати стањем духа нације данас. Питамо Вас иако знамо да одговор на ово питање није ни лак ни кратак а ми смо у овом разговору ипак лимитирани простором?
И у схватањима наших људи можемо препознати духовну ситуацију времена, као нешто што преовлађује у свету, али и видне трагове непосредног искуства. У духовном смислу, доминација западних (америчких) моћи свакако је глобална. Она подстиче радикални индивидуализам у подручју потреба науштрб сваке свести о заједници. Али, истовремено спутава индивидуалност у мишљењу и награђује човеково уклапање у свет наметнутих схватања. Потом, подстиче критику традиционалних и апологију актуелних вредности; распростире симулакрум слободе и кажњава истински слободне људе; награђује материјализацију стварности и исмејава духовну компоненту егзистенције. Сви ти садржаји прожимају наше дубоко уздрмано осећање колективног идентитета. Отуд је тешко обнављати извесно колективно осећање на тлу које је препуно претходних неуспешних идентификација (југословенство, комунизам) и где дувају ветрови светског духа који је склон хедонистичкој култури, радикалном индивидуализму и нихилистичком осећању живота.

Како гледате на упорно настојање Председника Републике да  “коначно реши проблем Косова и Метохије” кроз поделу, односно разграничење, што је потврдио и министар спољних послова рекавши да је то и званичан став Владе?
У правном смислу, то је непоштовање уставних обавеза и блиско је велеиздаји; у политичком смислу, то је држање за власт и по цену издаје; у националном смислу, то је напуштање основних националних права српског народа, што се опет приближава издаји. Премда је његова власт пуна негативних садржаја, ово настојање је свакако најдалекосежније у њој. Какве сврхе има велики споменик Стефану Немањи у Београду, ако се у исти час одричемо Косова и Метохије? Само као параван за један политички и историјски суноврат. Као што нејуначка доба подижу споменике јунацима, тако издајници државе и државне идеје подижу споменике утемељитељима државе и државне идеје.

Како гледате на однос највећег дела опозиције – која учествује и подржава протесте који се одржавају сваке суботе у Београду – према Косову и Метохији. Ми нисмо од стране лидера те опозиције, изузев Двери и Здраве Србије – Стаматовић), чули јасну и недвосмислену осуду политике угрожавања територијалног интегритета земље, који води Председник Републике кроз “иницијативу о разграничењу”. Зашто?
Треба бити уздржан у критици опозиције. Јер, по логици политичког тренутка, таква критика иде у корист властима. Но, сама опозиција нема права да ултимативно тражи да јој се верује на реч, већ да своје протесте – који су иначе демократски и оправдани – обликује на начин који није обезвређивање оних људи који им се не прикључују. Основни резултат досадашњих протеста – до почетка марта 2019. године – могао би бити обнова Демократске странке. Било је још опозиционара (Вук Јеремић) који су се противили идеји о разграничењу. Но, кључни проблем је недостатак поверења у речи опозиционих првака код оних људи који су против власти, али не учествују на протестима. Ако узмемо у обзир важан утицај западног (америчког) чиниоца и на страни власти и на страни протестантске опозиције, могло би се десити – могло, не и морало – да обе групације дођу до заједничког интереса у некој будућој власти. То не би зависило од личних склоности него би се наметнуло као нужност. Тако би се добила широка платформа за „решавање” државног статуса Косова и Метохије и отворио процес мирне примопредаје власти, уз обостране гаранције и западног (америчког) јемца.

Чини се да је у овом тренутку највећа препрека за реализацију плана о разграничењу, на спољном Русија а на унутрашњем Српска православна црква, која се на два заседања Светог Архијерејског сабора јасно  изјаснила против признања Косова, поделе и разграничења. Да ли је још једном, као и више пута у историји, потврђено да је Српска православна црква не само једна од најстаријих него и најпостојаних институција српског народа. Како Ви видите улогу Српске православне цркве по питању Косова и уопште?
Не треба од Русије тражити више него што је реално. Кључно је да руска политика не дозволи манипулацију режима да због држања Русије мора издати на Косову и Метохији. Русија – због њеног угледа код српског народа – не треба да буде никакав јемац режима у косовској издаји. Ако до ње дође, мора се знати да је одлучујући потез повукла српска власт. Улога Српске православне цркве је неупоредива у нашој историји: без ње, није извесно да би српски народ опстао у дугим вековима ропства. То не значи да није било лоших процена и погрешних одлука, али људи су пролазили, док је најзначајнија установа српског народа опстајала.

У оштрој политичкој и нетрпељивој борби која се води у Србији, а којој смо склони, многе се ствари свесно замагљују, те Вас молимо и за још нека разјашњења. Неки од захтева поменуте опозиције о слободи, медија, борби против криминала….су оправдани. Да ли мислите да је право питање да ли се власт и та прозападна опозиција поред огољене борбе заиста суштински разликују као што то представљају у јавности или у основи имају приближне и исте ставове по неким од кључних и суштинских питања за српско друштво: односу према уласку у ЕУ, неолибералном моделу и присуству страног капитала, односу према невладином сектору, Косову и Метохији, култури….
Они се разликују у две ствари: садашња власт има много отворенији став према руском утицају у нас, превасходно због њених бирача који су русофилски оријентисани; садашња власт, истовремено, спроводи захтеве западних (америчких) чинилаца са таквом бруталношћу – Бриселски споразум, утицај невладиног сектора у свим слојевима администрације и јавности – какву садашња опозиција не би могла ни замислити, камоли остварити. Тако имамо два несагласна кретања у власти, која условљавају несагласне садржаје у опозицији. То је особина симулакрума: ништа није као што изгледа, али су последице горе него да је све као што изгледа.

Ви сте творац једног новог појма “српско становиште”, који је прихваћен у нашој јавности и који је постао важан не само као алат за разумевање стварности већ и као термин неопходан у политици грађења идентитета. Ако сам добро разумео родно место појма “српско становиште” је у култури која је једна од најзначајних области за живот једног народа. Да ли се у нашој култури коначно препознаје “српско становиште” или и даље имамо примере југословенства, југоносталгије где је један утицајан део наше културне јавности импресиониран неком културном представом из Сарајева, Загреба и Љубљане, писцима “из региона”… А да не причамо о филму где постоји континуитет, рецепт за афирмацију “српског” филма у свету је пљување по свему што је српско, где су Срби представљени као ратни злочинци (филм “Терет”), патолошки типови….
У културном подручју имамо вишеструку доминацију невладине интелигенције и њених практичних следбеника. Погледајте културне садржаје како их доноси РТС или Политика као државни медији који би требало да осликавају целину друштва. Они не следе ниједан критеријум (актуелност, вредност, популарност) осим идеолошког (невладиног, другосрбијанског) процењивања културних чињеница: уз потпуно привилегизовање регионске (југословенске) културне робе.  Такво кретање прати и Министарство културе: зар садашњи министар није великодушно потписао са црногорским министром заједничко обележавање стогодишњице рођења великог сликара Петра Лубарде? Ако се Лубардина изричита реч да припада српској нацији и култури не поштује, како може бити говора о некој примени свести о српском становишту у културној политици?

Понеки позитиван пример – у океану негативних – делује као изузетак који потврђује правило. Како – после примера са Лубардом – веровати у искреност државних намера кад исти тај министар громопуцателно потписује споразум о српском културном простору са министром Републике Српске? То је празно манифестовање, са циљем да се опсене лаковерни посматрачи, док се суштински садржаји – попут сарадње са Традуки фондацијом, финансирања филмске продукције итд. – одвијају далеко од очију јавности. Министарство културе се руководи схватањем да су манифестације важне, док су проблеми неважни. Ствари стоје обрнуто: манифестације пролазе а проблеми остају.

Српско становиште је неопходно у свим сферама друштва. Како га изразити и у политичкој сфери? Да ли је између великог броја политичких странака, које у ствари представљају политичке фракције једног прозападног модела, биле да су оне на власти или у опозицији, могуће  сазидати један блок који би био не само политички него идејно-вредносни, који би чиниле, партије патриотске оријентације, националне организације и удружења из области културе, национални интелектуалци, коначно и највећи део нашег народа, који је упркос притисцима, манипулацијама, сачувао родољубље и оданост држави?
Неки од нас су покушали да помогну, па су Двери и ДСС као Патриотски блок ушли у скупштину 2016. године. Уместо да учврсте коалицију коју је народ наградио на изборима, да појачају унутрашње поверење и заједнички рад, да оснују и оживе страначке одборе по читавој земљи, они су одмах образовали два посланичка клуба и почели медијску промоцију својих првака. И после две године – немамо никакву националну странку која би била поуздан и снажан политички представник. Показало се да политичари нису прикладно одговорили на поверење које им је дато унапред: и од оних који су их подржали, и од оних који су за њих гласали. Уместо труда и истинске посвећености идејама и циљевима које су оглашавали, настојања да у стварности (међу људима у градовима, варошима и селима, међу различитим друштвеним слојевима) остваре свој утицај и присуство, постали су заокупљени сопственом сликом у телевизијском излогу и скупштинском промоцијом својих својстава. Чист – како би рекао Маркс – „парламентарни кретенизам”.

Ви сте недавно, поводом празника светог Симеона Мироточивог, одржали једну веома инспиративну беседу на Коларцу. Како, укратко, Ви, у најдубљем смислу, доживљавате личност и дело Стефана Немање, односно Симеона Мироточивог, као и тај његов чудесан однос са својим сином – Светим Савом?
Свакако да је Свети Сава најзначајнија личност наше духовне и националне историје. Његов духовни печат је остао и на лику његовог оца – Симеона Немање. У књижевном смислу, кроз опис Немањиног живота; у ликовном смислу, кроз фреске са Немањиним ликом, јер су оне у Милешеви осликане под Савиним надзором. Будући да византијско сликарство није илустративно него тежи пралику који је иза сликаног лица, Симеон Немања је дат у духовној – а не световној – димензији. Остало нам је пола његовог лица у Милешеви. Оно је постављено на дубокој плавој позадини, која је карактеристична за византијско сликарство, која отискује натчулну димензију небеса, која се налази и иза чувеног Христовог распећа у Студеници. Тиме је Немањино лице постављено у натприродну димензију, коју појачава нимбус око саме главе. Веома упечатљиве и детаљно представљене црте лица делују као веза нечег што је физичко са оним што је иза њега, као просијавање једне дубље реалности. Томе доприноси калуђерска кукуљица која је постала стални знак Немањине одлуке да се одрекне земаљског у корист небеског (духовног) света.

Тајна овог лица отиснута је у нестварно (нетварно) дубоком погледу Немањиног ока: у њему се могу наслутити и немир, као предњи план погледа, и мир као дубина из које се гледа. На византијским фрескама перспектива је обрнута: не гледамо ми лице на фресци него оно – из дубине лика у који је утиснуто – мотри на нас. На овом фасцинантном портрету увек ме је занимало нешто наизглед спољашње: векови историје, људи и насиље, уклонили су половину свечевог лица са зида. Шта би нам тај стицај историјских околности могао сугерисати? Тај траг пролазности, невеселог људског катрљања у тмурним временима, турских зулума и немачких похода, има у себи нешто сасвим друкчије од себе: куда гледа друго – нестало, историјским ходом уклоњено – око зачетника светородне династије? Да ли је оно светско – као пролазно – нехотично открило нешто судбинско у овом портрету?  Да ли невидимо око гледа у историју, која га је – уништењем половине зида – уклонила из света видљивог? Да ли гледа негде ван нас? Такво питање је превасходно један доживљај и лични утисак.

 

Аутор Слободан Ерић

 

Извор Геополитика, април 2019.