Н. Бабић: Има ли наде за Латинску Америку?

Министар спољних послова Венецуеле, Хорхе Ареаза, ПроСур је иронично назвао групом ПроНорте, алатом интереса Вашингтона за латиноамерички континент

Бразилски предсједник Жаир Болсонаро, којем је узор амерички предсједник Доналд Трамп, потврдио је повлачење своје земље из Уније јужноамеричких нација (УНАСУР). Бразилски челник објаснио је како је овај пројект интеграције у Латинској Америци створен по жељи и према идеји покојног предсједника Венецуеле Уга Чавеза. Као што је познато из његове кампање и изјава на разним мјестима, као што знате, Жаир Болсонаро, који је освојио предсједничке изборе, обећао је да ће се борити против “социјалиста” и поновно вратити Бразил чврстим пријатељским везама са Сједињеним Државама.

Бразилски предсједник је обавијестио јавност да је Министарство спољних послова службено објавило повлачење Бразила из Уније јужноамеричких нација 15. априла. Овај ће документ ступити на снагу за шест мјесеци.

“Само државе чланице Уругвај, Гвајана, Боливија, Суринам и Венецуела подржавају очување групе УНАСУР, која је рођена 2008. године као идеја венецуеланског предсједника Уга Чавеза, а овај је пројект подржао Лула да Силва”, објавио је Болсонаро.

Данас је Уго Чавез мртав, а Венецуела је у кризи и под америчким притиском, а бивши бразилски предсједник Луис Инасио Лула да Силва је у затвору. Остале земље су такође направиле радикални заокрет у спољној политици и из интеграцијских пројеката осмишљених за јачање веза између блиских латиноамеричких народа саме себи враћају статус америчког дворишта. Што је најгоре, тај повратак не прати опште побољшање животног стандарда становништва и привредни раст, него задуживање код Међународног монетарног фонда, спровођење добро познатих структурних реформи, што подразумијева резове јавне потрошње, оштре мјере штедње, укидање субвенција и социјалних накнада и повећање цијена комуналних услуга и пријевоза.

Путем Бразила су нешто раније, 11. и 14. априла, кренули Парагвај и Аргентина, који су такође најавили повлачење из УНАСУР-а. Нови бразилски предсједник је слиједио примјер ових латиноамеричких десничарских колега. Овдје је нужно појаснити да десницу у Латинској Америци треба тумачити у другом свјетлу него у другим дијеловима свијета и чине је представници или присталице елита које су стасале у вријеме фашистичких војних хунти 70-их и током 90-их, када су демократске владе биле блиске Вашингтону и америчким неоконзервативцима.

Власти Парагваја су извијестиле да је одлука да земља напусти УНАСУР донесена на темељу циља промоције новог процеса регионалне интеграције, који се односи на латиноамеричку десничарску дипломатску групу ПроСур, створену 22. марта 2019. Ову су групу створили амерички дипломати управо како би се супротставила УНАСУР-у, а земље ове нове интеграцијске групе су ускладиле своје спољне политике с америчким интервенционистичким програмом против Венецуеле.

Аргентинско министарство спољних послова је објаснило да је излаз повезан с “институционалном кризом” која је погодила УНАСУР и “агендом групе с јаким идеолошким садржајем”, додајући како став Буенос Аиреса дијеле и владе неколико земаља у региону – Колумбија, Еквадор, Парагвај и Перу.

Тренутно је 11 земаља још увијек службено укључено у УНАСУР, будући да је само Колумбија у потпуности напустила заједницу. Међутим, ако не дође до обрта, мало је вјероватно да ће некада моћна група преживјети када је напусте Еквадор, Бразил, Аргентина и Парагвај, који су већ отказали су Меморандум о удруживању, али њихово чланство ће завршити тек након неколико мјесеци. Тако у УНАСУР-у остају Уругвај, Венецуела, Суринам, Гвајана, Боливија, Чиле и Перу, иако посљедње двије земље не судјелују у раду групе од априла 2018. године и могу се сматрати “одлазећим земљама”.

Према правилима организације, предсједништво у УНАСУР-у је недавно прешло у руке Бразила, што је у понедељак најавио министар спољних послова Боливије Диего Пери. Међутим, с тренутном ситуацијом су изгледи за очување УНАСУР-а потпуно нејасни. “Државе чланице ће одлучити каква ће бити судбина овог тијела”, казао је Диего Пери.

УНАСУР је настао као наднационална и међувладина унија која обједињују двије постојеће интеграцијске групе Латинске Америке, Меркосур и Андску заједницу. Формално је био организација за слободу трговине, али више дио процеса интеграције земаља Латинске Америке. Споразум о оснивању Уније јужноамеричких нација је потписан 23. маја 2008. на Трећем самиту државника држава у Бразилији, а унија је формално постала правни субјект 11. марта 2011.

Први предсједник УНАСУР-а је бивши аргентински предсједник Нестор Киршнер, а занимљиво је да је два пута главни секретар организације био из Колумбије, која никада није промовисала Чавезов друштвено-економски модел, али се земљи ипак свидио интеграцијски пројекат народа Латинске Америке. Према овом споразуму, УНАСУР сједиште има у Киту, а Јужноамерички парламент је требао бити у Коћабамби, док је сједиште финансијске институције Банко дел Сур у Каракасу. Овај пројекат је одмах био осуђен од Вашингтона, јер је, како му само име говори, то заједница јужноамеричких народа. Као посматрачи су могли бити представници латиноамеричких држава сјеверно географских граница Јужне Америчке, али је УНАСУР затворен за САД и Канаду.

УНАСУР СЕ УНИШТАВА ДА БИ НАСТАО ПРОСУР
Као што је саопштио Парагвај, као и остале владе које су објавиле намјеру напуштања УНАСУР-а, земља напушта ову групу како би се промовисао ПроСур, нови процес регионалне интеграције.

Град Сантијаго, смјештен на југу континента, крајем марта је био домаћин скупа најрепрезентативнијих политичара латиноамеричке деснице и економиста неолибералне визије. Дошли су на позив чилеанског предсједника Себастијана Пињере како би формирали нови политички курс и процес интеграција који је добио име ПроСур.

Невјероватан назив овог скупа, чију је идеолошку оријентацију изравно одредио савјетник за спољну политику Бијеле куће посвећен дестабилизацији Венецуеле, био је “Форум за напредак и развој Латинске Америке”. Ријеч је о Елиоту Абрамсу, који не штеди напоре ни средства за усмјеравање нове идеолошке политичке борбу на латиноамеричком континенту. Из имена скупа је било јасно да је овом концепту циљ уклањање појмова као што су “напредак” и “слобода” из руку латиноамеричке љевице и предати их привремено ућутканој десничарској елити, која је више од једне деценије “трпјела” владе које су водиле суверенистичке политике.

КРИМИНАЛАЦ ИЗА КУЛИСА
Управа над клубом је предана старом познанику латиноамеричких диктатора и вазалских влада, Елиоту Абрамсу, који је тренутно задужен за координацију процеса дестабилизације Венецуеле, као и за окупљање свих реакционарних снага јужно од Рио Грандеа.

Тако се Елиот Абрамс, који ради у Савету за спољне односе америчке управе, враћа на подручје дестабилизације и државног удара с изричитим мандатом којег му је додијелио Доналд Трамп. Абрамс је политичар који је оптужен за злочине против човјечности у рату у Салвадору, посебно за масакр у Ел Мозотеу, али се данас појављује као “лучоноша демократије” у борби против “режима” у Каракасу.

Сједињене Државе су јасно ставиле до знања да неће изгубити свој плијен и остаће на континенту све док не свргну владу Николаса Мадура. Име Елиота Абрамса би од његових приједлога требало одвратити свакога тко тврди да је демократа. Међутим, предсједници који се противе Николасу Мадуру, који траже да се признају за демократе, поздравили су Абрамса као највећег пријатеља континента.

Дана 22. марта су се у Сантијаго де Чилеу састали Себастијан Пињера из Чилеа, Маурисио Макри из Аргентине, бразилски предсједник Жаир Болсонаро, парагвајски челник Марио Абдо, еквадорски предсједник Лењин Морено и колумбијски предсједник Иван Дуке. Представник уругвајске владе Ариел Бергамино и замјеница министра спољних послова Боливије Кармен Алмендрас, која једина није потписала такозвану Декларацију из Сантијага, присуствовали су као проматрачи.

Ови лидери би требало да знају ко је Елиот Абрамс и које је злочине чинио у Никарагви, Гватемали и Ел Салвадору и какав је масакр починио у Ел Мозотеу. Абрамс није само оптужен за прикривање злочина против човјечности, него је и осуђен у такозваним скандалу “Иран-Контра”, али га је Буш помиловао да координира инвазију на Ирак 2003. године, а раније неуспјели удар против Чавеза 2002.

Вашингтон је одлучио да Абрамса у његовим напорима морају пратити чилеански предсједник Себастијан Пињера, којем би било боље да се посвети проблемима у земљи, јер није испунио ниједно од предизборних обећања и има врло малу подршку, баш као његов аргентински колега Маурисио Мацри, који земљу води до новог банкрота или вјечног дужничког ропства. Овој групи је пришао и колумбијски предсједник Иван Дуке, који је више укључен у активности против Венецуеле него у рјешавање хитних проблема који погађају његову земљу, уз свакодневна политичка убиства која узрокују несигурност код грађана.

Сви ови предсједници и владе се слободно могу квалификовати “као сателити Доналда Трампа”. Према саопштењу министарства спољних послова из Каракаса, скуп у Чилеу и процес који је тамо покренут је био најбољи начин да се скрене пажња с њихових унутрашњих проблема и да се пронађе земља која ће бити главни кривац за све и мета критике.

Који су непосредни задаци које су Пињера и Дуке добили од Вашингтона? Ствари сада постају јасне и задужени су да поставе надгробни споменик Унији јужноамеричких нација (УНАСУР), коју је утемељио покојни венецуелански вођа Уго Чавез, а латиноамеричка десница је ову групу прогласила “институцијом с превише идеологије”.

За извршење овог задатка је Пињера, којег је подржао Дуке, позвао четири друга десничарска предсједника у Јужној Америци да подстакну стварање десничарског, неолибералног и проамеричког интеграцијског пројекта у Латинској Америци, који би требао засјенити, па чак и уништити пројекте у којима је не тако давно судјеловала већина земаља Јужне Америке, посебно у вријеме када су Бразил, Аргентина, Уругвај, Боливија, Еквадор и Венецуела биле дио, не нужно истих, али врло сличних политичких оријентација.

У оквиру новог пројекта, рођеног без много издатака, не може се говорити о јачању демократије на континенту, јер је први циљ групе ПроСур био планирати како свргнути владу Венецуеле. ПроСур се само службено родио у чилеанском главном граду. Несумњиво је да је побједа на изборима кандидата латиноамеричке деснице у тим земаљама почела будити тежње за интеграцијом и независношћу у односу на Вашингтон. Нови-стари курс се добро прима у раду Групе из Лиме и Организацији америчких држава (ОАС), гдје се заговара пут “либералне и развојне Америке”.

У тој су мисији јужноамерички предсједници присуствовали форуму у Сантијагу, како би дали подршку двојцу Пињера-Дуке. Најистакнутија одсутност била је она самопроглашеног венецуеланског “предсједника” Хуана Гваида, који је, као у љубавном роману, преферирао у Чиле послати своју жену. Можда се након фијаска с “пробојем с хуманитарном помоћи” из Кукуте у Венецуелу срамио погледати у очи Пињеру, а можда је добио налог од Вашингтона да не напушта земљу? Но, то није ни важно.

Први који је стигао у Чиле био је бразилски предсједник Жаир Болсонаро, који је стигао на скуп након посјете Сједињеним Државама, гдје је изнио своје идеолошке ставове и политичке циљеве, говорио о војним и имиграцијским питањима, а посебну пажњу је посветио Венецуели, чиме је зарадио обећање америчке владе да ће Бразил у стратешким у војним питањима имати исти третман као и да је земља у НАТО-у.

Болсонаро је, са своје стране, одлучио олакшати приступ америчкој војсци у објекту Алкантара у регији Марањао, што омогућује присуство и распоређивање америчке војске и научника повезаних с војном индустријом у средишту Јужне Америке.

У Чилеу се очекује да ће Болсонаро потписати низ споразума, укључујући интензивирање трговинских односа под окриљем ступања на снагу новог Споразума о слободној трговини. Болсонара је примио Пињера, али уз велике критике чилеанске опозиције, која је чак омела ручак у његову част одржан у суботу 23. марта. Чилеански предсједник Пињера је рекао “како се нада да ће сви у Чилеу разумјети важност добрих односа са свима земаља свијета, поготово са земљама наше Латинске Америке и због тога жели поздравити предсједника Бразила”. Ове се ријечи баш не подударају с његовом сљедећом изјавом да су “дани Мадура одбројани”, која одражава истинску сврху сусрета двојице предсједника јужноамеричких народа.

ПУНО БУКЕ, МАЛО САДРЖАЈА
Одсутност предсједника као Ева Моралеса из Боливије и Табареа Васкеза из Уругваја, упркос упућивању представника другог нивоа као посматрача, смањује величину сусрета пријатеља који одржавају блиске с Групом из Лиме и Бијелом кућом, који тврдоглаво настоје свргнути Николаса Мадура у Венецуели.

У том контексту је занимљива изјава врха Парагваја, коју су потврдили сви челници у Чилеу, како је УНАСУР институција обдарена с “превише идеологије”. Али ако погледамо ову групу предсједника, јасно је да су сви до једног следбеници најекстремније десничарске и радикалне, милитаристичке идеологије, која је у свим својим сегментима одана Вашингтону, а Латинска Америка је није видјела од војних удара седамдесетих и осамдесетих. Ова је десница одлучна ићи у рат, интензивирати кампању дестабилизације против Венецуеле, подржавати илегална преузимања њених дипломатских представништава у Латинској Америци, а уз се придружила притисцима, блокадама и ембаргу као да би дограбила барем дио плијена.

ПроСур има за циљ замијенити УНАСУР у јасном скретању на удесно на латиноамерички начин, прикривајући циљ који проводи дјетињастим аргументима које је изнио чилеански предсједник, које рекао како ће “ПроСур ће бити форум без идеологије или бирократије”. Али ова организација свим својим акцијама доказује лицемјерну стратегију организације без идеологија, која је то само декларативно, не и дјелима.

ПроСур је био састанак који се више фокусирао на медије и политичке циљеве, него на спровођење стварних промјена како би се задовољиле те потребе јужноамеричких народа.

Уругвајски предсједник Табаре Васкез, један од вођа који је одбио судјеловати у Сантиагу, изјавио је “како се морају избјећи грешке које су почињене раније”. Ако је проблем групе УНАСУР био у томе што је имао одређену политичку идеологију, то значи да је покренути још један интеграцијски процес, такође с јасном политичком идеолошком сврхом, опет починити претходну грешку.

Састанак одржан у Паласио Ла Монеда је завршен с такозваном Декларацијом из Сантиага, која објективно не представља ништа ново. Пуно старих ставова и заједничких жеља које су једноставно показале да ПроСур нема снажних циљева који би фаворизирали демократију у Јужној Америци и радије прихватају чињеницу да континент буде у сенци Вашингтона, поштујући смјернице које је издала Бијела кућа, а координира их Елиот Абрамс, представник Трампове владе за Венезуелу.

Министар спољних послова Венецуеле, Хорхе Ареаза, ПроСур је иронично назвао групом ПроНорте, алатом интереса Вашингтона за латиноамерички континент. Ареаза је позвао десничарске владе у Латинској Америци да признају да ПроСур промовише стварање тијела које је усклађено с владом Сједињених Држава с циљем напада на Венецуелу.

“Народи наше Америке увијек цијене истину. Било би искреније отворено признати и признати да је то заправо ПроНорте”, написао је Хорхе Ареаза свом Твитеру.

Након састанка који је трајао отприлике три сата је у врло краткој церемонији потписивања објављена је такозана Декларација из Сантиага, која садржи шест тачака.

1. Наша воља је изградити и учврстити регионални простор координације и сарадње, без искључења, како бисмо кренули према ефикаснијој интеграцији која ће омогућити допринос расту, напретку и развоју земаља Јужне Америке.

2. Нашим признањем приједлога о стварању простора за дијалог и сарадњу Јужне Америке, Форума за напредак Јужне Америке (ПроСур), упућујемо министре спољних послова да продубе дијалог у складу с условима ове Декларације.

3. Да се тај простор поступно имплементира, да има флексибилну структуру, лагану, јефтину, с јасним оперативним правилима и агилним механизмом доношења одлука који Јужној Америци омогућује напредак у конкретним споразумима и програмима интеграције темељеним на заједничким интересима сходно властитој националној стварности.

4. Тај ће се простор на флексибилан начин и приоритетно бавити питањима интеграције у подручјима инфраструктуре, енергетике, здравства, одбране, сигурности и борбе против криминала, превенције и управљања природним катастрофама.

5. Битни захтјеви за судјеловање у овом простору биће пуна ваљаност демокрације, одговарајући уставни поредак, поштовање начела раздвајања државних власти, те промовисање, заштита, поштовање и јамство људских права и темељних слобода, као и суверенитета и територијалног интегритета држава према међународном праву.

6. Република Чиле ће бити про темпо предсједништво овог процеса у наредних 12 мјесеци, а потом ће оно бити предано Републици Парагвај.

Након ове изјаве је више него јасно да је састанак морао дати било какав текст, али су све тачке у противречју с понашањем влада земаља које учествују у групи ПроСур када је у питању Венецуела. Не може се говорити о озбиљности када пета тачка декларације изричито спомиње “поштовање начела суверенитета и територијалне цјеловитости држава, у складу с међународним правом”.

Управо су та начела некажњено прекршена у односима ових влада према Венецуели и њеној легитимној влади. Промовисање процеса дестабилизације, међународне изолације, позиви на војну интервенцију и свргавање њене владе, признавање политичара који су се сами прогласили за предсједника су изван сваке уставне норме, стога темељно акт скупине ПроСур није вриједан коментара.

Предсједници који су дошли у Сантијаго, заједно с чилеанским предсједником, слиједили кораке Вашингтона, а на другој се страни лицемјерно, баш као и њихови ментори, позивају на поштовање међународног права. Сједињене Државе су због својих економских, идеолошких и политичких интереса, очито и због приступа нафтном богатству, што је признао и сам Џон Болтон, Трампов савјетник за националну безбедност, консолидовале своје интересе с циљем успоставе регионалне хегемоније, али је у том процесу примјетна борба са силама попут Кине и Руске Федерације. Стога се ПроСур може назвати организацијом у којој су земље које су своје политике ускладиле с Вашингтоном и групом која је осмишљена за јачање политичке, идеолошке и економске деснице Латинске Америке, чија је идеологија одбацила војне шињеле и хунте и сљедећи идеологију америчких неоконзервативаца се представља демократском снагом која ће промијенити континент.

Шта ће услиједити у годинама које долазе, тешко је предвидјети. САД привремено могу славити успјех у дезинтеграцији УНАСУР-а и разградњи интеграцијских процеса који су покренути прошле деценије. Али Латинска Америка није једном доказала да ништа није вјечно. Стога су разумљиви амерички напори да се униште Венецуела и Куба, али и Боливија, Куба и Никарагва, јер ће тако у потпуности успоставити хегемонију јужно од Рио Грандеа. Овако је све, чак и распадом УНАСУР-а, још увијек под великим упитником.

 

Аутор Н. Бабић

 

Извор logicno.com, 17. април 2019.