Mapiranje političke scene: kako do jedinstva?

Srbiji je potrebno što je moguće čvršće utemeljivanje najvažnijih stavova oko kojih bi mogao da se postigne relativni konsenzus

Istraživanje SeConS-a, pod rukovodstvom profesora Slobodana Cvejića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, koje je imalo cilj da opiše sastav učesnika protesta „1 od 5 miliona“, njihove ciljeve i politički profil , pokazalo je da je motiv najvećeg broja građana za pridruživanje protestima bilo odsustvo ili manjak slobode informisanja, odsustvo volje i sposobnosti vlasti da rešava važna društvena pitanja poput nezaposlenosti, niskih zarada i odlaska mladih iz zemlje. Autori istraživanja ovakvu motivaciju tumače neprihvatanjem tendencije urušavanja institucija i pravnog poretka uz istovremeno jačanje klijentilističkih struktura i koruptivnih mreža i manipulacijom svešću građana putem medija.

Kada je socijalna struktura učesnika protesta u pitanju, istraživanje je pokazalo da tipičan učesnik protesta pripada visokoobrazovanoj, urbanoj srednjoj klasi, da je zaposlen i to većinom u javnom sektoru ili ima privremeni posao, pa da time njegova motivacija nije čisto ekonomske već i vrednosne prirode, odnosno usmerena ne samo ka pukom preživljavanju nego i povećanju kvaliteta života.

PITANjE MOTIVACIJE
Ono što je izuzetno važno, prema ovom istraživanju ogromna većina pripadnika protesta ne pripada nijednoj političkoj stranci, pa ni onima koje aktivno učestvuju u protestima, dok nešto veći deo njih pripada ili je simpatizer organizacija civilnog društva (NVO sektora), pri čemu postoji prilična tolerancija prema učesnisima protesta koji zastupaju drugačija politička i ideološka uverenja. Većina građana, dakle, svoje učešće vidi kao lični izbor i čin utemeljen na zalaganju za određene vrednosti, i spremni su da prevaziđu postojeće ideološke i političke razlike u cilju ostvarenja društvenih promena i smene vlasti.

Kada je reč o stavovima učesnika protesta o ključnim nacionalnim pitanjima kakvo je status Kosova i Metohije, takođe se pokazuje njihova relativna nezavisnost od etabliranih političkih struktura: oko 25 posto građana, na primer, podržava stav o Kosovu i Metohiji kao delu Srbije, što je značajno više od onih koji podržavaju Dveri kao vodeću stranku sa nacionalnim predznakom među učesnicima protesta.

To nam omogućava da raslojenije sagledamo trenutnu političku mapu Srbije koja bi se sastojala od sledećih činilaca: vlast, institucionalizovana opozicija (stranke i pokreti), građanska opozicija (nestranački učesnici protesta i civilno društvo) i patriotska opozicija (koja nije deo vlasti niti u većoj meri institucionalno učestvuje u protestima „1 od 5 miliona“).

Protest 1 od 5 miliona u Beogradu (Foto: Tanjug/Andrija Vukelić)

Kako slično istraživanje učesnika provladinih protesta pod nazivom „Budućnost Srbije“ do sada koliko znamo nije vršeno, možemo samo da pretpostavimo da je jedan deo njihovih učesnika na ovaj ili onaj način prisilnim ili manipulativnim sredstvima naveden da u njima učestvuje, ali da taj broj nikako nije apsolutan, a moguće (čak verovatno) ni većiski. Ozbiljno istraživanje socijalne strukture pristalica aktuelne vlasti i njihove motivacije da glasaju za vlast i učestvuju na provladinim protestima (ili ih podržavaju) važan je zadatak bez koga ne može biti u potpunosti shvaćena aktuelna politička konstelacija u Srbiji.

KUVANA ŽABA I NARANDžASTA MATRICA
Vlast bi svakako, ukoliko bi želela da poradi na sopstvenoj učrvšćivanju i smanjenju konfliktnosti u društvu, trebalo uverljivije da demonstrira svoju privrženost pravnom poretku, ekonomskom oporavku i pre svega zalaganju za nacionalne interese, poput očuvanja suvereniteta i integriteta države. Sve to ona zasada propušta da učini, a mnogi njeni potezi – od Briselskog sporazuma, taktike „žabe kuvane u hladnoj vodi“ povodom mamaca u vidu Zajednice srpskih opština, koja bi trebalo da dobijanje nečega predstave kao dobijanje svega, kao i sistemska podrška kolonizaciji države kroz prodaju resursa i obaranje cene rada – pokazuju  da njena opredeljenost za političko, pa i bezbednosno svrstavanje uz evroatlantsku strukturu globalne moći nije samo privremeni taktički trik, nego suštinsko opredeljenje.

Institucionalna opozicija bi trebalo da bude svesna sopstvene neuverljivosti koja čini da većina antirežimski orijentisanih građana nije u stanju da ih vidi kao svoje autentične predstavnike. Učešće nekih od njih u pljački i kolonizaciji zemlje, ali i urušavanju institucija, ne može lako biti zaboravljeno.

Građanska opozicija takođe mora da bude svesna da bez nekog vida institucionalizacije ne može doći u poziciju da ostvari željene društvene promene. Takođe, njena socijalna struktura pokazuje da oni ne mogu biti prihvaćeni kao autentični zastupnici većinskog dela građana Srbije, odnosno da oni nemaju monopol na „građanstvo“, Po mnogim elementima, protesti „1 od 5 miliona“ imaju osobenosti takozvanih, od zapadnih centara moći usmeravanih, „narandžastih“ revolucija, što ne opovrgava ni heterogenost, pa čak ni „patriotska i nacionalna“ orijentacija nekih od učesnika. S druge strane, protesti svakako ne mogu biti svedeni na „narandžastu“ matricu, i ne može se negirati autentična građanska, pa ni nacionalna motivacija značajnog dela njihovih učesnika. Takođe, uticaj ove struje pretežno će biti merljiv prema dometima protesta, koji su njen osnovni instrument političkog delovanja.

ZADATAK TREĆE STRUJE
Neinstitucionalna patriotska opozicija takođe je heterogena grupacija, koja je uspela da se okupi na jedom protestu, čiji je nosilac bila ideja o očuvanju Kosova i Metohije u sastavu Srbije, za sada delimično okupljena oko potpisnika Apela za spas Kosova i Metohije, jednog broja manjih medija i intelektualaca, kao i Demokratske stranke Srbije i srodnih nevelikih pokreta i organizacija. Potencijal ove grupacije, pored njene pozicije „alternative svim alternativama“ i intelektualnog i etičkog autoriteta nekih od njenih zastupnika, povećava i njena delimična premreženost sa nekim institucionalnim ili neinstitucinlnim nociocima protesta „1 od 5 miliona“, poput Dveri, tako i nekim patriotski orijentisanim predstavnicima vladajućih struktura i institucija. Zadatak ove struje je da sistematičnije i uverljivije formuliše jedan relativno opteprihvatljiv nacionalni program i da nađe način ta njegovu adekvatniju društvenu reprezentaciju.

Protest 1 od 5 miliona u Beogradu (Foto: Tanjug/Andrija Vukelić)

U vremenima u kojima živimo, Srbiji nije potrebno veštačko i lažno, prividno i prinudno jedinstvo, na koje kao da nas je pozivao predsednik države na beogradskom provladinom skupu, ali jeste što je moguće čvršće utemeljivanje najvažnijih stavova oko kojih bi mogao da se postigne relativni konsenzus, što podrazumeva brigu svih da svoje pozicije grade na adekvatnom upoznavanju sa realnim stanjem na terenu i za nas relevantnim međunardnim kontekstom, kao i na brizi pre svega za interese države i naroda, a ne za sopstvene privatne interese, ili s druge strane – svoje ili tuđe svejedno – usrećiteljske vizije.

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Zoran Žestić

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u