Мапирање политичке сцене: како до јединства?

Србији је потребно што је могуће чвршће утемељивање најважнијих ставова око којих би могао да се постигне релативни консензус

Истраживање SeConS-а, под руководством професора Слободана Цвејића са Филозофског факултета у Београду, које је имало циљ да опише састав учесника протеста „1 од 5 милиона“, њихове циљеве и политички профил , показало је да је мотив највећег броја грађана за придруживање протестима било одсуство или мањак слободе информисања, одсуство воље и способности власти да решава важна друштвена питања попут незапослености, ниских зарада и одласка младих из земље. Аутори истраживања овакву мотивацију тумаче неприхватањем тенденције урушавања институција и правног поретка уз истовремено јачање клијентилистичких структура и коруптивних мрежа и манипулацијом свешћу грађана путем медија.

Када је социјална структура учесника протеста у питању, истраживање је показало да типичан учесник протеста припада високообразованој, урбаној средњој класи, да је запослен и то већином у јавном сектору или има привремени посао, па да тиме његова мотивација није чисто економске већ и вредносне природе, односно усмерена не само ка пуком преживљавању него и повећању квалитета живота.

ПИТАЊЕ МОТИВАЦИЈЕ
Оно што је изузетно важно, према овом истраживању огромна већина припадника протеста не припада ниједној политичкој странци, па ни онима које активно учествују у протестима, док нешто већи део њих припада или је симпатизер организација цивилног друштва (НВО сектора), при чему постоји прилична толеранција према учеснисима протеста који заступају другачија политичка и идеолошка уверења. Већина грађана, дакле, своје учешће види као лични избор и чин утемељен на залагању за одређене вредности, и спремни су да превазиђу постојеће идеолошке и политичке разлике у циљу остварења друштвених промена и смене власти.

Када је реч о ставовима учесника протеста о кључним националним питањима какво је статус Косова и Метохије, такође се показује њихова релативна независност од етаблираних политичких структура: око 25 посто грађана, на пример, подржава став о Косову и Метохији као делу Србије, што је значајно више од оних који подржавају Двери као водећу странку са националним предзнаком међу учесницима протеста.

То нам омогућава да раслојеније сагледамо тренутну политичку мапу Србије која би се састојала од следећих чинилаца: власт, институционализована опозиција (странке и покрети), грађанска опозиција (нестраначки учесници протеста и цивилно друштво) и патриотска опозиција (која није део власти нити у већој мери институционално учествује у протестима „1 од 5 милиона“).

Пиротехнички перформанс на протесту „1 од 5 милиона“, Београд, 9. фебруар 2019. (фото Лидија Валтнер)

Како слично истраживање учесника провладиних протеста под називом „Будућност Србије“ до сада колико знамо није вршено, можемо само да претпоставимо да је један део њихових учесника на овај или онај начин присилним или манипулативним средствима наведен да у њима учествује, али да тај број никако није апсолутан, а могуће (чак вероватно) ни већиски. Озбиљно истраживање социјалне структуре присталица актуелне власти и њихове мотивације да гласају за власт и учествују на провладиним протестима (или их подржавају) важан је задатак без кога не може бити у потпуности схваћена актуелна политичка констелација у Србији.

КУВАНА ЖАБА И НАРАНЏАСТА МАТРИЦА
Власт би свакако, уколико би желела да поради на сопственој учрвшћивању и смањењу конфликтности у друштву, требало уверљивије да демонстрира своју приврженост правном поретку, економском опоравку и пре свега залагању за националне интересе, попут очувања суверенитета и интегритета државе. Све то она засада пропушта да учини, а многи њени потези – од Бриселског споразума, тактике „жабе куване у хладној води“ поводом мамаца у виду Заједнице српских општина, која би требало да добијање нечега представе као добијање свега, као и системска подршка колонизацији државе кроз продају ресурса и обарање цене рада – показују  да њена опредељеност за политичко, па и безбедносно сврставање уз евроатлантску структуру глобалне моћи није само привремени тактички трик, него суштинско опредељење.

Институционална опозиција би требало да буде свесна сопствене неуверљивости која чини да већина антирежимски оријентисаних грађана није у стању да их види као своје аутентичне представнике. Учешће неких од њих у пљачки и колонизацији земље, али и урушавању институција, не може лако бити заборављено.

Грађанска опозиција такође мора да буде свесна да без неког вида институционализације не може доћи у позицију да оствари жељене друштвене промене. Такође, њена социјална структура показује да они не могу бити прихваћени као аутентични заступници већинског дела грађана Србије, односно да они немају монопол на „грађанство“, По многим елементима, протести „1 од 5 милиона“ имају особености такозваних, од западних центара моћи усмераваних, „наранџастих“ револуција, што не оповргава ни хетерогеност, па чак ни „патриотска и национална“ оријентација неких од учесника. С друге стране, протести свакако не могу бити сведени на „наранџасту“ матрицу, и не може се негирати аутентична грађанска, па ни национална мотивација значајног дела њихових учесника. Такође, утицај ове струје претежно ће бити мерљив према дометима протеста, који су њен основни инструмент политичког деловања.

ЗАДАТАК ТРЕЋЕ СТРУЈЕ
Неинституционална патриотска опозиција такође је хетерогена групација, која је успела да се окупи на једом протесту, чији је носилац била идеја о очувању Косова и Метохије у саставу Србије, за сада делимично окупљена око потписника Апела за спас Косова и Метохије, једног броја мањих медија и интелектуалаца, као и Демократске странке Србије и сродних невеликих покрета и организација. Потенцијал ове групације, поред њене позиције „алтернативе свим алтернативама“ и интелектуалног и етичког ауторитета неких од њених заступника, повећава и њена делимична премреженост са неким институционалним или неинституцинлним ноциоцима протеста „1 од 5 милиона“, попут Двери, тако и неким патриотски оријентисаним представницима владајућих структура и институција. Задатак ове струје је да систематичније и уверљивије формулише један релативно оптеприхватљив национални програм и да нађе начин та његову адекватнију друштвену репрезентацију.

Један од транспарената на протесту „Косово је Србија“ на Тргу Николе Пашића у Београду, 18. фебруар 2019. (фото N1)

У временима у којима живимо, Србији није потребно вештачко и лажно, привидно и принудно јединство, на које као да нас је позивао председник државе на београдском провладином скупу, али јесте што је могуће чвршће утемељивање најважнијих ставова око којих би могао да се постигне релативни консензус, што подразумева бригу свих да своје позиције граде на адекватном упознавању са реалним стањем на терену и за нас релевантним међунардним контекстом, као и на бризи пре свега за интересе државе и народа, а не за сопствене приватне интересе, или с друге стране – своје или туђе свеједно – усрећитељске визије.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард