Шта ако ирационално надвлада рационално?

Главна опасност је што се Трамп не боји нуклеарног рата – макар не на начин на који су га се бојале раније генерације америчких лидера

Дана 14. марта, руски Савет за националну безбедност, којим председава Путин, званично је преквалификовао перцепцију америчких намера према Русији са нивоа „војних опасности“ на ниво директних „војних претњи“ (угрозы). Укратко, Кремљ се спрема за рат, без обзира на то колико дефанзивне биле његове намере.

Зашто? Зашто би Путин то учинио? Трамп не жели нове ратове… Упорно је позивао на добре односе са Москвом. А сада је и Малер остао празних шака… Ово су уобичајени коментари у којим се полази од тога да се конфронтација са Русијом једноставно не може догодити: „То не би имало никаквог смисла – то не би било рационално“. Е па, можда Русија другачије „гледа у пасуљ“ и можда Руси једноставно знају да, када су ратови у питању, ирационално често надвлада рационално.

Са тачке гледишта Русије, предуслови за конфликт на Блиском истоку се брзо гомилају. С једне стране имамо ратоборни Израел, опијен идејом „Великог Израела“ којом га налива Трампов тим. Ту је и Болтон који се држи своје старе мржње према Ирану – покушавајући да сатера Исламску Републику у ћошак и доведе је до имплозије. Ово су огромни судари тектонских плоча, нарочито што се северни део региона (укључујући Турску) сада сврстао уз Иран (на овај или онај начин). Москви је познато да тектонске плоче при судару ослобађају кључалу лаву, која би лако могла да се прелије у Русију.

А имамо и друга померања тектонских плоча: Турска нагиње ка Русији и Кини, а изгледа и Египат (након скорашње Сисијеве свађе у Вашингтону). У преводу – све ово показује да Сједињене Државе брзо губе своју контролу над Блиским истоком. А Русија, било намерно или не (мада више „не“ него са неком активном намером) увећава свој утицај. У таквим збивањима обично би се преко лица прометејске „дрскости“ Москве углавном разлегао тврди шамар Вашингтона. Али Америка скоро да је истрошила све своје субмисивне савезнике на Блиском истоку. Све осим оног „изабраног“ (мисли се на Израел, прим. прев).

ТРАМП КАО КРАЉ КИР
Заиста, све до сада смо разматрали рационалну шаховску таблу. Али шта је са оним ирационалним?

Да се вратимо најпре на основе: 80 одсто белих евангелиста је гласало за Трампа 2016, а његова популарност у овом делу популације остаје висока – између 70 и 80 одсто. Док је друге беле гласаче можда обесхрабрила Трампова спољна политика (нпр. друговање са Саудијцима), бели евангелисти остају његов последњи чврсти бастион. А они нису нека неважна групица – чине око 25 одсто свих Американаца.

Професор верских студија, Ендрју Чеснат, наводи да је хришћански ционизам постао „теологија већине“ у редовима белих америчких евангелиста. У анкети из 2015, 73 одсто евангелистичких хришћана је рекло да су догађаји у вези са Израелом предсказани у Књизи откровења. За хришћанске ционисте, постизање „Великог Израела“ је једна од кључних претпоставки „узнесења“ (енгл. – „Rapture“: ради се о специфичној есхатолошкој концепцији америчких евангелиста према којој се сматра да ће се у судњим временима сви живи хришћани узнети заједно са васкрслим хришћанима у Царство Божије; прим. прев). Како објашњава Чеснат, то је уверење познато као премиленијалски диспензационализам, односно хришћански ционизам:

Сам Трамп отелотворује све оно супротно идеалу побожног хришћанина. Трамп не иде у цркву. Профан је, два пута се разводио, хвалио се сексуалним нападима на жене. Али бели евангелисти су га свеједно прихватили, пише Џулијан Боргер. Неки водећи евангелисти виде Трампа као краља Кира судњих времена, алудирајући на персијског цара из шестог века пре Христа који је ослободио Јевреје из вавилонског ропства. Ово поређење је експлицитно приказано у ‘Трамповом пророчанству’, религиозном филму приказаном прошле године у 1.200 биоскопа. У њему се приказује пензионисани ватрогасац који тврди да је чуо божји глас како му каже: ‘Одабрао сам овог човека, Доналда Трампа, за време као што је ово…’

Председник САД Доналд Трамп се моли пред Зидом плача у источном Јерусалиму, чиме је постао први амерички председник који је у званичној посети обишао то место, 22. мај 2017. 

Кир је модел неверника ког је Бог одредио да буде алат за циљеве верујућих – објашњава Кетрин Стјуарт, која је обимно писала о хришћанској десници. Она је додала да тај миље са одушевљењем прихвата Трампову спремност на кршење демократских норми како би се борио против претњи за њихове вредности и начин живота.

„БОРБА БЕЗ КРАЈА“
Мајк Помпео и потпредседник Пенс су чврсти следбеници ове евангелистичке оријентације. Ради се о нечему што има реалан утицај на спољну политику: током свог мандата на позицији директора CIA-е, па и раније у улози члана Представничког дома, Помпео је константно прибегавао речнику који рат против тероризма описује као космичку, божанску борбу добра и зла. За исламистичке терористе је рекао да им је суђено да „наставе да нас притискају све док не почнемо да се поново молимо, док не устанемо и не кренемо да се боримо, и то са уверењем да је Исус Христос наш спаситељ и једино истинско решење за наш свет“.

Проскрипција иранске Револуционарне гарде од стране Помпеа је формулисана истим оваквим речником о тероризму, са јасном конотацијом да је Иран „космичко зло“. Трамп и његова администрација су у потпуности прихватили овај тип апокалиптичко-узнесењског речника. „Обожавати Господа и славити нашу нацију у исто време није само наше право“, саопштио је Помпео присутнима на митингу у Канзасу 2015. – „то је наша обавеза“. Тадашњи конгресмен је у цркви у Вичити додао и: „Наставићемо да водимо ове битке. То је борба без краја… све до узнесења. Будите део тога! Будите део борбе!“

Помпеово спомињање узнесења (Rapture) је веома важно: узнесење, како истиче Тара Бартон, „је специфично америчка теологија према којој ће хришћани бити узнети горе, односно ‘захваћени’ у Рај, при наступању судњих времена… А један део републиканских политичара допушта својим веровањима у теологију узнесења да утичу на њихове политичке погледе. Како је узнесење заправо пожељно – јер обележава повратак Исуса Христа – све што га убрзава је такође пожељно. За многе евангелисте, апокалиптичне битке ‘добра против зла’, нарочито уколико су фокусиране на Свету земљу са Блиског истока, представљају знаке да је дуго очекивани дан можда надохват руке“.

Како се, дакле, све ово уклапа? Па, у центру свега је милијардер из казина Лас Вегаса, Шелдон Аделсон. Он је током предизборне кампање донирао 82 милиона долара Трампу и другим републиканским кандидатима. Трамп се свесно удварао имућној десно оријентисаној јеврејској дијаспори, али Аделсонов значај више лежи у његовој страственој посвећености Нетањахуовој политичкој агенди „Великог Израела“, као и јачању веза између републиканске евангелистичке базе и Израела.

„ЕРА МИРА И ПРОСПЕРИТЕТА“
Да не буде забуне, мисија „Великог Израела“ је на сличан начин укорењена у библијској теологији „судњих времена“. Давид Бен-Гурион, „отац нације“, био је чврсти посвећеник „мисије“, и саопштио је следеће: „Верујем у нашу моралну и интелектуалну супериорност, и у наш капацитет да служимо као узор за искупљење људске расе“. На Јерусалимском самиту из 2003. године, на којем су учествовала три израелска премијера (као и Нетањаху и Ричард Перл из америчке владе), окупљени су свечано изјавили: „Верујемо да је један од циљева божански инспирисаног ускрснућа Израела његово претварање у центар новог јединства нација, што ће довести до ере мира и просперитета, како су говорили пророци“.

Како Лорен Гијено примећује, ционизам је увек био усредсређен на Нови светски поредак под маском „национализма“. Кроз фактор Аделсона и Џон Болтон се уклапа у ширу слику. Болтон није евангелиста. Како је сам изјавио, називати га неоконзервативцем „очигледно није прецизно“, чиме хоће да каже да он никада није делио жељу за „ширењем демократије“ попут других неоконзервативаца. Међутим, он је присталица уверења да су Америка и Израел „одабрани“ да воде и обликују светски поредак. То можда и није стриктно „верско“ уверење, али је типичан пример миленијарског пројекта који наглашено пориче религију, док заправо служи као средство верског мита, и то оног јудеохришћанског.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху и амерички саветник за националну безбедност Џон Болтон, Јерусалим, 6. јануар 2019.

Болтон експлицитно каже: „Себе бих описао као проамерички оријентисаног. Сједињене Државе су највећа нада за слободу човечанства у историји, па је и заштита америчких националних интереса истовремено и најбоља стратегија за свет“. Амерички миленијарски мит је био и јесте слично укорењен у месијанском уверењу у манифестовану судбину (manifest destiny) Сједињених Држава – тог „Новог Јерусалима“ који би требало да представља најбољу наду човечанства за утопијску будућност. Ово уверење у посебну судбину (бити „изабран“) је праћено уверењем да Сједињене Државе морају да воде – или, прецизније речено, имају обавезу да приморавају – човечанство ка својој универзалистичкој судбини.

Аделсонова улога је била да, користећи сопствени новац, поново у први план доведе неоконзервативну политику – ону која је била дискредитована након америчке инвазије на Ирак, као и да их поново повеже са политиком израелске деснице (што је стање које је владало пре рата против Ирака). Све то је подржано обимном евангелистичком базом која формира кључно Трампово бирачко тело. И Помпео и Болтон су Аделсонови људи, и управо он их је довео на кључне позиције у Белој кући, у склопу своје политичке архитектуре.

ПОВРАТАК ИРАЦИОНАЛНЕ РУСОФОБИЈЕ
Са поновним израњањем неоконзервативне политике, неизбежно долази и њихов стари однос према Русији који се може описати као егзистенцијална са само једним исходом – колапсом Русије који би довео до смене режима, било путем рата, било путем свих других средстава. Сви елементи западне политике су упрегнути за реализацију тог бескомпромисног циља.

Бивши амерички дипломата Џејмс Џатрас присећа се како ови амерички миленијарци „мрзе Русију не због онога што она чини, већ због онога што она јесте: препрека ка апсолутној светској доминацији америчког Новог светског поретка. Руско поседовање најмоћнијег наоружања које се може замислити можда ограничава војни аспект те агенде, али га не може укинути. Напротив, потези попут дефанзивних корака Москве након смене режима у Украјини 2014, или руска интервенција у Сирији 2015, или тренутно присуство Русије у Венецуели, третирају се као додатни ‘докази’ руске ‘типичне, готово генетски предиспониране’ агресивности, како је то описао и бивши директор CIA Џејмс Клапер“.

„Са окончањем бесмислене истраге Роберта Малера, ништа се није побољшало, нити се може очекивати да ће се то догодити“. Џатрас цитира Гилберта Доктороуа:

текуће постепено демонтирање канала комуникације, симболичних пројеката сарадње у читавом спектру области, а сада и укидање свих споразума о ограничавању наоружања за које су биле потребне деценије како би се испреговарали и ратификовали, плус долазећи борбени системи који ће обема странама остављати мање од десет минута да одлуче како да реагују на аларме о лансираним ракетама – све то крчи пут за несрећни случај који ће завршити све несрећне случајеве. Такве лажне узбуне су се догађале у Хладном рату, али је нека мала доза узајамног поверења подстицала уздржаност. Сада је све то нестало, и уколико нешто крене наопако – сви смо мртви.

Неко би могао да помисли да је ово широко „демонтирање“ канала, споразума и обавеза плод неке необјашњиве, извитоперене случајности. И тај неко би погрешио. Све то је печат Болтоновог размишљања. Он каже:

„Америка је полако ограничила свој домет акције, кроз непромишљено упетљавање са међународним институцијама попут Уједињених нација и наивне билатералне споразуме који су обећавали превише тога америчким непријатељима у замену за премало тога заузврат.“ Болтон је свуда око себе видео лоше договоре: INF споразум је био један од њих. Ирански нуклеарни споразум, на чијем шкартирању је неуморно радио, био је други.

ПУТ У КАТАСТРОФУ
Али зашто би Трамп прихватио овај пут у катастрофу?

Он је одгајан као презвитеријанац, али је све више нагињао ка евангелистичким проповедницима откако је кренуо да размишља о председничкој кандидатури, примећује Кетрин Стјуарт. Трампов одабир Пенса као предизборног саборца је био гест ове посвећености.

Али будући да је у новембру изгубио Представнички дом, док је истовремено био под све већом лупом због наводних предизборних веза са Кремљом, Трампов инстинкт му је говорио да треба да се прилепи још чвршће уз своје најлојалније присталице. Скоро потпуно усамљени међу другим великим демографским групама, бели евангелисти у великој већини подржавају Трампов гранични зид, који неки проповедници изједначавају са фортификацијама из Библије, наводи Стјуартова.

Укратко, то је оно чиме Трамп барата, то су „његова леђа“, у политичком смислу. Болтон му у одређеној мери чува леђа из редова америчке „дубоке државе“, али евангелисти и „бедници“ (deplorables) представљају базу која спасава председника од завера да буде уклоњен са власти. То је срж његовог бирачког тела, која једноставно игнорише свакодневну пљувачину против председника Трампа.

Један од кандидата Републиканске странке за председника САД Доналд Трамп маше Библијом на Самиту вредносних бирача (Values Voter Summit), Baшингтон, 25. септембар 2015.

Али ево у чему је поента: управо ту вреба велика опасност од идеолошких, ирационалних конструкција. Ова опасност угрожава нас све – и објашњава зашто Руси подижу свој ниво безбедносних претњи. Трампов инстинкт и даље говори да је канал комуникације са Путином од есенцијалног значаја. Али демонизација Русије неће бити окончана објављивањем резултата Малерове истраге; само ће бити промењен њен наратив.

Притисак на Трампа – од стране његовог болтоновско-евангелистичког тима – да убрза судњи дан апокалипитчном борбом добра против зла, и то вероватно у вези са амбицијама хришћанских циониста о „Великом Израелу“, неумољиво ће се увећавати (нарочито као одговор на америчку слабост и кризу). Хоће ли Трамп издржати? Да ли ће понудити Иран у сврху убрзања „узнесења“ и удовољавања својој бази? Главна опасност је што се Трамп не боји нуклеарног рата – макар не на начин на који су га се бојале раније генерације америчких лидера. Трамп је, још пре доласка на председничку функцију, показао чудан и забрињавајући фатализам поводом нуклеарног конфликта. Хоће ли Болтон искористити ову особину?

Знамо да Трамп себе сматра „експертом“ за нуклеарне сукобе: 1984. је у интервјуу за Вашингтон пост рекао како се надао да би једног дана могао да постане главни преговарач о нуклеарном оружју у  преговорима Сједињених Држава са Совјетским савезом. Тврдио је да би могао да испреговара велики споразум о нуклеарном оружју са Москвом. Правећи поређење између склапања међународног споразума о нуклеарном оружју и муљања око некретнина, Трамп је инсистирао на свом таленту за ову мисију.

НУКЛЕАРНИ ПЕСИМИЗАМ
Године 1990, у интервјуу за Плејбој, Трамп је рекао: „Размишљам о будућности, али одбијам да је насликам. Било шта може да се догоди. Али често размишљам о нуклеарном рату“. Потом је објаснио: „Увек сам размишљао о питању нуклеарног рата, то је веома важан елемент мог мисаоног процеса. То је ултимативна, ултимативна катастрофа, највећи проблем који човечанство има, а нико се не фоксура на његове детаље“.

Пет година касније, Трампа су упитали где ће бити за пет година. „Ко зна“, одговорио је. „Можда бомбе почну да падају са небеса, ко зна? Ово је болестан свет. Имамо посла са много лудака. Имате нуклеарно оружје и ово, и оно“. Трамп је наставио да испољава идеју да би нуклеарно уништење могло да буде пред нама: „О, апсолутно. Хоћу рећи, таква је болесна људска природа. Да је Хитлер имао бомбу, зар мислите да је не би употребио? Бацио би је насред Пете авеније. Центрирао би на Трамп тауер, раскрсницу 57. и Пете улице и… Бум!“

У једном другом интервјуу за Плејбој – овог пута 2004. године – Трамп је још једном изразио свој нуклеарни песимизам. Питали су га: „Да ли мислите да ће Трамп тауер и друге ваше зграде носити ваше име и за стотину година?“ Трамп је одговорио: „Сумњам да ће и даље стајати било која од зграда – а уколико не будемо имали неке веома паметне људе на власти, свет неће бити исто место за стотину година. Оружја су превише моћна, превише јака“.

Током предизборне дебате председничких кандидата, Трамп је у децембру рекао: „Највећи проблем који свет данас има није председник Обама са својим глобалним загревањем… Највећи проблем који имамо је нуклеарни – нуклеарна пролиферација – и то што неки манијак, неки лудак може да набави нуклеарно оружје. То је према мом мишљењу највећи проблем са којим се наша земља тренутно суочава… Ја мислим – ја мислим, за мене је оно нуклеарно, сама сила, разарање, то је веома битно за мене“.

Начелник штаба америчке војске генерал Марк Мајли и Доналд Трамп на традиционалној годишњој фудбалској утакмици између армије и морнарице, Филаделфија, 8. децембар 2018. (Фото: АП/Сузан Волш)

Дејвид Корн је за „Mother Jones“ написао: „Изгледа да Трампа деценијама прогања осећај да је нуклеарни рат можда неизбежан. Сада је на позицији са које може да учини нешто тим поводом“. А како је бивши директор националних обавештајних служби Џејмс Клапер приметио: „Уколико у афекту изречених увреда Трамп одлучи да учини нешто поводом Ким Џонг Уна, заправо има јако мало тога што може да га заустави“. „Читав систем нуклеарног арсенала је тако устројен да гарантује рапидни одговор у случају потребе. Тако да постоји јако мало тога у смислу контроле при одлучивању за нуклеарну опцију, што је прилично застрашујуће“.

Укратко, уколико би фаталистички настројени амерички председник наредио тактички нуклеарни напад (а Америка се тренутно опрема тактичким нуклеаркама и са својим савезницима увежбава њихову примену) – при чему можда он верује да је повратак на тактичке нуклеарке некако неизбежан, у чему га хушка његов месијански тим – не постоји скоро ништа што би могло да га заустави.

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Strategic-Culture.org