Финансијски круг пакла

Нема покушаја да се зауставе унутрашњи дугови и неће га бити све док се већи профити остварују на капитал него на рад

У свету се данас не води борба између вера, нација или идеологија, него између народа који жели да опстанe и неолибералног глобалистичког модела финансијализма који му то не допушта зато што би опстанак људскости и разума убрзао ентропију модела.

Сваки систем, па и неолиберални монетаризам, има тенденцију почетног брзог раста, затим споријег раста током зрелости и кулминације, те стагнације након које следи опстанак или пад. Фаза стагнације има више узрока: исцрпљивање ресурса; недостатак енергије; пад продуктивности и/или етаблирање инсајдера који живе на штету осталих (паразитске елите). Ти узроци ремете систем, који све теже издржава очекивања елите, капитала и становништва. Када успешне економије дођу у фазу стагнације, двоструко су оптерећене: становништво и капитал, с једне стране, очекују стални раст, а с друге стране прихватају фазе раста као доказ да економија „мора“ да омогућује велике профите за капитал и општи просперитет за становништво.

Капитал и становништво могу да прихвате привремено успоравање/опадање, али стрпљење брзо нестане. Зато се начин на који ће националне и глобалне елите реаговати на ендемску финансијску ирационалност модерног доба може претпоставити са великом извесношћу. У политици је, наиме, предвидљиви пут редовно онај који је сврсисходан и не захтева много финансијског одрицања.

СПЕКУЛАТИВНИ МЕХАНИЗАМ
Политичка елита која би објавила да су просперитет и профити на климавим ногама ризикује да буде збачена, те владајуће елите свим средствима настоје да одрже високе профите за капитал и што шири просперитет за грађане. Отклањање узрока проблема, бар у најразвијенијим државама, није на дневном реду. Елите знају да се ресурси не могу обновити и да је контрола експлоатације других ресурса проблематична јер изискује употребу силе, па им је најбезбедније да купују туђе ресурсе. У ту сврху, водеће државе глобалног поретка стварају нови новац декретно или посуђивањем.

Из угла обичног човека који живи од свог рада и штеди за старост, застрашујуће је куда воде разни видови помоћи који се обезбеђују парама из задуживања и чак из уступања тржишта, дакле новцем без нове вредности у подлози. То може да траје само док зајмодавци налазе начин да измирују захтеве свог капитала и својих грађана, али свакако није дугорочно. Будући да такав систем генерише инфлацију, обезвређени су фондови са стабилним пуњењем (пензије, здравство) и социјална давања.

Запослени у Лондонској берзи пролазе поред информационе табле постављене на ротирајућу коцку, Лондон, 30. мај 2017. (фото: Блумберг/Сајмон Довсон)

Стварање новог новца без нове вредности, иако је наизглед развојно мотивисано, је изван моћи власти. Тај нови новац свет може да прихвата као вредност, али само неко време. Како потреба за додатним новцем стално расте, временом се експонира његова деформација у спекулативни механизам, због чега пада поверење у његову вредност.

Владајуће елите штите сопствене приходе и моћ, али и капитал, јер су власници капитала део владајуће елите. Резултат је раст неједнакости у приходима/богатству, јер мали број индивидуа повећава свој удео на штету осталих. Из тог разлога нема покушаја да се зауставе унутрашњи дугови и неће га бити све док се већи профити остварују на капитал (макар и нереалан) него на рад. Ово је, судећи по студијама Пикетија (Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, Harvard University Press, 2017) и Такера (Irvin Tucker, Economics For Today, 9th edition, Cengage Learning, 2017), научно доказиво и не могу да га оспоре ни „стручњаци“ и „објективни аналитичари“ окупљени у приватним аналитичким центрима којима, како се види из чланка Мајкла Петиса на сајту Карнеги задужбине за демократију, остаје само да покушају да рационализују лудило. Пропагандисти у корпоративним медијима још увек извештавају само о формалним аспектима (берзански индекси, ниво инвестиција, БДП…), али они нам нису потребни да видимо да смо савременици раслојавања епских размера.

ШТА ЈЕ „РЕШЕЊЕ“
Политичко „решење“ за стагнацију и неједнакости, како налази Кејт Роворт (Kate Raworth, Doughnut Economics: Seven Ways to Think Like a 21st-Century Economist, White Green Publishing, 2017) је повећање потрошње на инфраструктуру, социјална давања, субвенционисање скупих услуга (у здравству и високом образовању) и гарантовање минималне зараде. Надувавањем тих трошкова, како је описао Мајкл Милер (Michael Miller, Subsidizing Democracy: How Public Funding Changes Elections and How It Can Work in the Future, Cornell University Press, 2014), паразитске елите субвенционишу стрпљење бирача на рачун ефикасности економије.

Корумпирање капитала и – колико је могуће – народа, стварањем и алокацијом новог новца (декретног или из позајица) је генерисање инфлације, али глобалне елите, у настојању да задрже доминацију, то чине. За грађане њихових држава, неконтролисано стварање новог новца, односно нужна инфлација, значе неминовно смањење вредности примања и уштеђевина, тј. сиромашење. За све друге народе, чије ресурсе и тржиште купује глобална елита, прилив таквог новца, у виду кредита и зајмова, осим што је инфлаторно, представља и финансијску колонијализацију (финансијализам). Капитал се као епидемија усмери ка некој земљи, а након тога је напушта презадужену и без могућности за развој. Ко не верује, нека погледа примере држава широм света које су поверовале како ће их глобални „инвеститори“ усрећити.

Француски економиста Тома Пикети са књигом „Капитал“ за коју је добио Нобелову награду

Богати треба да имају на уму да динамика капитализма реагује на перверзне начине. Данас и владајуће елите постају заробљене: нити могу да повуку све користи за капитал и своје становништво, нити могу да зауставе инфлацију без обустављања генерисања новца без покрића. Тако се успоставља основна динамика која урушава неолиберални глобализам: декретни новац који служи за финансијализацију се обезвређује, па пропада, али заједно са „вредношћу“ коју представља. Ово је предвидљив пут зато што је једини који доноси тренутну политичку корист, а не боли много финансијски, све док не буде прекасно.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Правном факултету Универзитета Мегатренд и на Академији за националну безбедност у Београду. Екслузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард